„Većinu stripova radim gledajući televizor. Kako idu vesti, obično ujutru, fotkam TV i šta mi izađe prvo to stavim. Krenulo je potpuno slučajno. Promenio sam telefon, instalirao aplikacije, i ranije sam imao neke za strip jer ih volim, a imao sam ideju da napravim pravi strip, s radnjom. Krenuo sam da se zezam, supruga i ja smo napravili par komada, smejala se porodica i onda je neki političar nešto lupio, ja napravio foru i tako je krenulo“, kaže Novosađan Igor Lečić, alijas Milan Dog, s kojim u formi novogodišnjeg intrevjua razgovaramo na prvi rođendan njegovog popularnog stripa. Novosađani ga znaju pre svega kao muzičara, autora iz Nas Troje, Modern Quartet, New Walking Trio, Kurbla Banda i Medicine Man, a strip Milan Dog će u drugoj polovini januara prerasti u knjigu (Kreativna Radionica Bunker i Dirty Books). Za tu knjigu, koja će se predstaviti ljudima širom Srbije, Igor ironično kaže da je izašla „zahvaljujući velikom radu našeg predsednika“.

Prvih godinu dana Milana Doga?

Otišlo je predaleko. Skoro svaki dan radim, ima skoro 400 crteža, što je dokaz koliko glavne ličnosti stripa proizvode sadržaj. Ja nisam autor, oni su sadržaj, tako ih i gledam. Jako su me nervirali, pa sam počeo da ih ignorišem, pa sam gledao strane medije i onda sam se vratio jer su počeli da me vređaju. Kad god upalim novine ili TV osetim ličnu uvredu; kada neki ministar lupi glupost – kao da smo ja i svi građani debili.

Dakle emocija koju ti bude je uvređenost?

Na nekom nivou. Onda sam počeo da im odgovoram. Uveče smo Bosa i ja kod kuće, držim gitaru, sviruckam, TV je bez tona i ja izmišljam šta oni pričaju pevajući na gitari. Pa mi Bosa kaže „što ne zapisuješ?“. Sada se više prenelo na ujutru, te vesti su mi glavna inspiracija.

Ako su oni sadržaj, šta je tvoj posao?

Radim kritiku pojave, a ne ličnosti. Nikoga nisam uvredio. Čak i kada vest nije dokazana, napravim strip tako da ne širim lažne vesti i da se on shvati na više načina.

Možda je to tajna uspeha – nisi prost i ne vređaš, iako ružan jezik lako privlači publiku?

To me ne zanima. Cilj mi je da spojim dve stvari, ali ne direktno, nego da tvoj mozak tu ubaci treću stvar. To je uspeh Milana Doga, retko koje fore su direktne. Kada imam vic u glavi vrtim ga nekoliko sati da ga svedem u jednu reč. Koraks je faca zato što nema reči, nacrta i sve ti je jasno. Ja ne umem da crtam ali meni crtež nije bitan, sadržaj ga nosi.

Zašto Milan Dog?

Volim Dilana Doga i kupujem ga i dalje. On rešava misterije, onostrane pojave, to je bila osnova. Milan Dog je bio dovoljno sličan da postane srpski Dilan Dog.

Da li živimo u paranormalnom sistemu i društvu, što i jeste slučaj za Dilana, odnosno Milana?

Živimo u poremećenoj ravnoteži. Toliko je nastrana, nakriva, čudi me kako stoji, kako ne padne. Ako hoćeš nešto da izbaciš iz ravnoteže ili ga moraš ubrzati, ili usporiti. Nadam se ćemo time što ga zatrpavamo ubrzati spin i izbaciti ih iz ravnoteže. Nemam cilj da menjam vlast, nisam u partiji niti me to zanima, nikoga ne promovišem, to je moj izraz da im vratim zato što oni mene maltretiraju.

Kako se zove to kada su Njuz.net i Milan Dog relevantan informativni sadržaji?

Potpuni poremećaj sistema. Procvetala je satira, kvalitet tu nije važan, jer je satira to što živimo. Postoje dani kada ne mogu da ih pobedim, kada je istina toliko luđa da ne mogu da prebacim toliko, a da ne bude uvreda. Supruga mi je cenzor, nekada preteram pa mi kaže “nemoj, to baš nije za javnost“. Retko se dešavalo.

A šta ako je situacija otišla toliko dođavola da je smehu istekao rok trajanja, da mu više nema mesta?

Često razmišljam o tome. To nekada uopšte nije smešno. Jeste tri sekunde, ali ti posle bude muka kada te realnost vrati na zemlju. Ali šta da im radimo? Kao jedinka, mogu da zaokružim nekoga na izborima i to je moja demokratija. Van toga, jedino što imam je moja sloboda da radim šta hoću.

Kada je prestalo da bude smešno?

Pre nego što sam uopšte počeo da radim. Zato je Milan Dog još jedan uspeh našeg predsednika (smeh).

Možda je nepristojno pitanje ali kako živiš?

To je zapravo dobro pitanje. Lično, živim dosta dobro. Srednje. Imam mali svet koji funkcioniše, to su divni ljudi, ne priča se previše o politici, uglavnom su to umetnici i „prateće nastranosti“.

„Agresivna elita“?

Možda je to dobra definicija, ali retko pričamo o politici. Milan Dog se retko pominje kada sam u krugu porodice i najbližih prijatelja. Izolovan sam čovek, viđam malo ljudi, imam mali svet, nekada danima ne izlazim iz kuće, imam tamo studio i najviše se bavim muzikom.

Ipak, sretali smo se na protestima?

Videli smo se na podršci za poštare, ali ne idem na proteste na koje pozivaju partije. A na početku sam išao, zbog sebe lično, išao bih i na ove da me ne zovu političke opcije. Teško mogu da se identifikujem s njima, previše mi se stvari ne sviđa. Naučio sam da se bunim, kada mi neko kaže da mu nije dobro kažem mu da si napravi da mu bude dobro.

Da li su te kontaktirale osobe sa tvojih crteža, ne računajući Biljanu Srbljanović?

Jao, taj deo je bio… Ne direktno. To sa njom je bio jedini put kada mi se skupio želudac i smučilo mi se. Dva dana sam bio loše, što zbog njenog odgovora, što zbog ljudi koji su komentarisali. Strip sam postavio kada je krenula epizoda „Igre prestola“ i posle tih sat vremena sam zatekao potpuno ludilo. Tada sam prvi put razmišljao da prekinem, jer od toga nemam ništa realno, osim malu satisfakciju, a onda sam video uvređenu osobu koju uopšte nisam želeo da uvredim, niti mislim da sam je uvredio. Nisam očekivao od nje takvu reakciju.

Gde je pogrešila?

Pogrešila je što je uopšte reagovala. Što je pitala da li sam ja onaj lik koji joj je slao preteća pisma. Potpuno suludo, ko me poznaje zna da sam najmiroljubiviji čovek u svemiru.

Kako je došlo do toga da radiš sa Aleksejem Kišjuhasom za „Cenzolovku“?

Zvali su me iz „Cenzolovke“, misle da je to dobra kombinacija. I jeste, redovno čitam njegove tekstove i skoro sam napravio strip, pre dogovora, kada je naš gradonačelnik tužio samog sebe, odnosno braću Vučić, a on je pisao tekst. Njegova i moja razmišljanja, humor i mašta dolaze iz vrlo sličnog centra. Kada sam čitao njegov tekst “Drajfus iz Krušika” imao sam deset stripova u glavi.

Povodom EPK 2021, rekao si da se kultura ne može stvoriti, a pesnik Siniša Tucić napisao je nešto slično u tekstu o Društvenom centru, šta si hteo da kažeš?

Oni (EPK 2021, prim.aut) su pomešali pojmove. Zabavu su stavili u kulturu i napravili veliki mashup, svaka žurka i vatromet su kultura. Ona je uveliko ovde, to su svi ljudi u gradu koji nešto rade i neće ih biti više ako im deliš pare i obrnuto.

Kako se zove ta vrsta vere da će im…

Tu nema vere. Pojmove su pomešali tako da sve ide na njihovu vodenicu, svesno ili ne. Ne bih da pljujem po EPK2021, ali ne bih da ih podržim, sve što radim ostaje izvan tog projekta. Ne osećam da je to iskreno i ljudi oko mene slično smatraju.

Zašto Društveni centar nije bio prepoznat kao gradski partner?

Njima ne treba partner, sa njim moraš da budeš otvoren i iskren. Svaki partner koji nije iz njihovog kruga je potencijalni uzbunjivač. To se ne odnosi samo na kulturu. Ako ih ne podržava Društvo nezavisnih umetnika Vojvodine oni će napraviti svoje društvo i nekako će ga prozvati i ono će ih podržati. Niko od njih realno ne razmišlja o kulturi, takav mi je osećaj. Nije se DC skupio protiv nekoga ali oni to, čini mi se, doživljavaju tako. Provociraš ih tako što pokazuješ slobodu i želju za udruživanjem van njihovog kruga. Andergraund već postoji, imamo sjajne umetnike ali ljudi odbijaju da sarađuju u projektu EPK2021, pa i ja, jer su ovi promašili temu. Većina umetnika koje poznajem tako misli. Na Egzitu sve što je bilo kulturno se prebacilo u zabavu, stavila se jednakost. Dobijaju pare iz kulturnih fondova a nemaju nikakve veze s njom. Onaj čamac Joko Ono ti je najbolji primer – čudi me da to neko još nije uništio, ali eno ga, stoji tamo.

Da li te je bio malo strah kada su tvoji stripovi postali viralni?

Nije, iako mi je nekoliko ljudi reklo da se malo čuvam. Sve češće razmišljam o tome, i nije to strah, to je postala odgovornost. Prema publici i prema sebi.

Slično mi je u intervjuu rekao kolega Miodrag Sovilj, da li je odgovornost ključna reč?

Apsolutno. Savest i odgovornost su skrenuti u zapećak, godinama. Ovo što živimo nije rezultat hira nečeg jučerašnjeg, to su godine laganog mentalnog propadanja. Gledao sam „Narkosa“ nedavno, ima scena kada ga lokalci brane zato što im je podigao kućicu, napravio ulicu i stanove, i oni će život dati za Eskobara. Kada pričam sa starijim ljudima iz šireg okruženja, koji imaju apologetski stav prema tome, osećam da je njihova nesvest, zapravo realnost, takva da je On njima otvorio put i niko ne razmišlja gde to vodi, nego eto – radi se nešto i to znači da mi je bolje, kao da će se taj boljitak preliti na ljude.

Ne zaboravi da oko milion ljudi ne želi da se isključi iz ovog „Matriksa“.

To stoji. Ovi što ga brane, iza toge često stoji 100, 200 evra i grčevito će ih čuvati. Ceo život sam frilenser i živim od toga, nisam imao problem da nađem posao ali u poslednjih par godina svi su poslovi podeljeni stranački. Dešavalo mi se da su poslovi koje sam relativno redovno radio otišli negde drugde jer se više ni 200 evra ne pušta iz tokova ljudi koji se znaju. Ništa im više ne ispada iz kamiona, tačno se zna. Zna se ko radi reklame, postere, podiže razglase…

Pominješ pesmu o auto-putu, šta misliš o njoj, kao muzičar?

On želi da napravi hit koji će se svirati na svadbama, kao što Bajaga ima „Pala vlada“. Najniži nivo kopiranja koji radi najviše, kada se ta pesma bude našla na svadbama to znači da je uspeo. Muzičari će to skinuti, znam nas, jer će neko baciti 100, 500 evra i ta pesma nije slučajno napisana. Ona treba da uđe u kulturu.

A novosadski „kural“?                                      

Srećan sam zbog toga, to je bila jedna od suludih sramota. Čudi me da sam propustio taj strip. Pretpostavljam da znam ko je autor. Možda bi bilo bolje da je ispred belom bojom nacrtano telo ubijenog čoveka, kao na uviđaju. Uklanjanje murala je bilo nepoštovanje naše stvarnosti.

Ko ti je, osim Aleksandra Obradovića i Biljane Stojković, u 2019. bio dobar primer optimizma?

Najviše me je pokrenuo „Lokalni front“ iz Kraljeva. Dali su mi sulud optimizam, jako su me lično inspirisali. Bio sam tamo na književnoj večeri o Milanu Mladenoviću, upoznao ih i Milan Dog je tada otišao na sledeći nivo, preko njih je dosta ljudi saznalo šta radim. Posle je i profesor Karapandža u tvit stavio strip, mene, predsednika i premijerku i odmah su notifikacije počele neviđeno da stižu.

Mogu li lokalne inicijative promeniti društvo, od dole ka gore?

To je jedini način da se stvari poprave. Osuši blato u kojem živiš ako to neće niko da učini. To bi morala biti naša osnova. Samo da si ljubazan prema komšijama ujutro pa si nešto uradio.

Može li bez partija?

Jaki ne dozvoljavaju slabima da se organizuju. Dugoročno, to nije dobro ni po jake. Jedan dan siromašni neće imati više šta da jedu osim bogatih. Taj dan je sve bliži i zid koji podižu neće biti dovoljan, imam pesmu na novi album Medicine Man-a, tolika je masa s ove strane da će zid pasti ako svi dunemo zajedno. Mislim da se sistem trenutno menja jedino sveopštim štrajkom.

Šta ti najlakše izmami osmeh kada se šetaš?

Smejem se stalno, jedan od retkih koji je stalno nasmejan. Stalno gledam ljude u oči, nepoznate, na ulici, i to često zna da bude čudno. Nasmejan sam, gledam te u oči i imam teoriju kako ljudi reaguju. 99 posto ljudi sklanja pogled, a ja fiksiram. Onaj jedan procent mi da osmeh nazad. A kada si u Holandiji je suprotno, ili će ti neko reći „lep osmeh“. Volim da ljude gledam u oči na ulici.

„Hajde da se gledamo u oči“, da li je to poruka za 2020?

Najjače ljudsko što imamo. Kada ljudi lažu skreću pogled, ne gledaju te u oči. Nadam se da će se stvari rešiti bez ozbiljnog sukoba ali se bojim da je ovo toliko daleko otišlo da je nemoguće rešiti bez konflikta. Braniće tih 100, 200 evra na najnižem nivou. Morala i razmišljanja nema, vojske su podeljene, rovovi iskopani, oružje napunjeno i čeka se da neko vikne “juriš“.

ZTZ