Dok čekam da se razreši dilema sa potpisima podrške predsedničkom kandidatu Belom (tema za sutra, premalo znam sada), a kako stoje stvari dali su mu dva dana da ih ponovo prikupi (?!), ne mogu da prestanem da gledam u odličnu fotografiju Tanjuga/Zorana Žestića. Toliko je dramskog i emotivnog sabijeno u ovaj kadar da kada zažmurim, umesto fotke vidim baroknu sliku u masivnom, zlatnom ramu  Izložena je u muzeju, između vodomata i žardinjere. Njeni akteri čini se da vrište iako glas pustili nisu.

Pink

Premijer ide prvi i nosi venac namenjen pokojniku s kojim je, u naletu neotklonjivog ludila, počeo da se poredi. Na jedan tas stavio je sebe, a na drugi osvedočenog intelektualca – humanistu, publicistu, novinara i objavljivanog naučnog radnika i predavača. Primećujete da ne pominjem politički angažman likvidiranog premijera? Zato što je, ovako ogoljeno, svako poređenje još smešnije i tužnije. Mada razumimo ga, morao je da počne da čita Pekića.

Zoran Đinđić je bio faca i bez politike, što dovoljno inteligentni premijer zna jednako koliko je svestan svog intelektualnog i društveno vrednovanog ništavila. Rupa veličine galaksije kojoj ako oduzmete institucionalnu moć dobijenu na nefer izborima dobijate upravo ono što i jeste – rupa veličine galaksije. Nije on blago namrgođen zbog umora ili pijeteta prema ubijenom prethodniku, već mu je, brate, mrsko sve ovo. I taj Đinđić, i ta poređenja, i glumatanje da ga poštuje i sledi. Dajte mu pet minuta, da mu neizlečivo sopstvo ispliva na površinu i čućete kako trabunja nebitne gluposti o zlodelima DOS-a i nezapamćenom pomoru kojim nas je sahranio.

A ko je bio lider DOS-a?

Mišprdi

Sledi ga ministar Ljajić. Načelno pristojan čovek kojeg sam lično upoznao i porazgovarao u par navrata. Javljao mi se na ulici, kada se slučajno sretnemo, ali tada nije bio Vučićev, možda su se stvari promenile mada sumnjam. Uglavnom, na mojoj baroknoj slici Rasim je onaj koji nosi breme stida svih prisutnih. Ne sme ni da pogleda u kameru. On je vladin senzor za sramotu i teško se vuče asfaltom u koloni koja se pretvara da je službeno ožalošćena.

Braonsko

Zbog kilaže i političkih ambicija Ivica Dačić ima najviše prostora u licemernoj koloni. Kao i Antić iza njega, ima stari SPS šmek za kamere i rado ih gleda, mada sa podozrenjem. Ipak je to Slobina škola, prvo moraš da znaš da li je slikar “tvoj” ili “njihov”. Nije da se veseli poslu kog mora da obavi ali računa čovek da posle groblja uvek ide neko meze i piće. Lice koje luči pljuvačku. Antić obazrivo vodi računa da se Dačić bolje vidi na slici.

Bezbojno

Tik pored njega, moj favorit. Nebojša iz Beograda nema herca da pogleda u slikara, ili računa da je Vučić jedini koji ima dozvolu da to učini. Pušta šefa da izgleda impozantnije, uskraćuje ga ličnog šarma. Propisno dresiran, Nebojša iz Beograda fokusiran je na premijerove korake i svu pažnju je usmerio na to da ih prati u stopu. Ako treba nosiće i cipele broj, dva veće. Premijer ga pušta jer Nebojša najlepše ćuti na svetu i voli da se slika u pretećem, homoerotičnom okruženju.

Duga

Odmah iza, odlučnošću i energijom sa Prajda, smelo u budućnost korača minstarka Brnabić. Spremna je na sve: ekspoze od million strana, batinaše, šminku i mrežaste čarape Zorane Mihajlović, radikalske homofobe u Parlamentu, pa i na duha Zorana Đinđića. Iz nje isijava stav da mi zaista možemo sve ako zapnemo, čak i da ponovo ispadnemo kompletni idioti, posle Savamale. Ministarka je, naime, izjavila da je država nemoćna da zaustavi partijsko zapošljavanje jer za to “ne postoje odgovorajući zakoni”. E, zato volim Brnabićku – zamisli kolika muda moraš imati da bi tako nešto rekao u lice odraslim osobama, a da ne prsneš od smeha ili sramote. Biti javno gej u Srbiji je mačiji kašalj za ovo, što je slikar verno preneo na platno.

Crno

Nebitna grupa neposredno iza je u stvari Aleksandar Vulin, rastočen na proste činioce. Ministar sa podstanarima u glavi prethodno je išao na hadžiluk Slobodanu Miloševiću, što bi u normalnoj zemlji dovelo da krize vlade ali ne i ovde. Vulin duhom odaje poštu žrtvi, a telom dželatu. Slikar ne može da prežali njegov izostanak jer se ovaj uvek oblači kao da ide na groblje, koncert benda Type O Negative ili po reket.

Zlatno

I naravno, vesela ekipa iz šaraga. Koliko mi je Nebojša BG prirastao srcu, toliko su mi Krkobabić i Knežević bliski probavnom traktu. Kim Il Krkobabić ovde pozira slikaru kako bi mu izradio zlatni medaljon sa sopstvenim likom. Pismo ili Krki. To bi se Đinđiću svidelo, misli on. Kada svi Srbi budu Krkobabići i svi budemo radili u državnoj upravi ovo će biti sredstvo plaćanja. Jedan Krki – sto Đikija, ne ide se na groblje tek tako.

Belo

Ministra Kneževića slikar je prekinuo u dubokom razmišljanju o tome šta li premijer zapravo misli o DOS-u i njegovim članovima. Koliko se šali, a koliko je ozbiljan. Istovremeno, Knežević pažljivo ispituje okolinu ne bi li pronašao čašu nečeg otrovnog, čijim će ispijanjem skrenuti pažnju medija i odagnati lakšu neprijatnost polaganja venca nekome, ili je poštenije reći – nečemu.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.