Ima tome, kada je najlošiji od svih loših Hrvata, Boris Dežulović – a ko drugi, izjavio da svetosavska i moderna, građanska Srbija ne bivaju zajedno u istom kosmosu, ma koliko se mi trudili. Taj najlošiji Hrvat, praktično četnik, epitet je dobio od hrvatskih „svetosavaca“ i u vezi sa ovakvim problemima verujem mu svaku reč.

Mi možemo biti ili deo srednjeg veka, ili moderna Republika, tamo gde ona pripada istorijom, kulturom, mentalitetom, biologijom, verom i tom čudnovatom geografijom, užasnom naukom gluvom za naša zatucana prekrajanja. Mi smo tu pa smo tu, na tlu, sankcije nas neće deložirati u Aziju, ali da li smo u njoj ili van Evrope, zavisi isključivo od nas.

Viktor Mitić (11), iz okoline Jagodine, verovatno nije imao priliku da se zaljubi u Dežulovićevo inostrano pero, mada govori hrvatski jezik kladim se, nije dovoljno star da zna kako izgleda iole civilizovana Republika, niti je mogao dovoljno putovati da u sebe upije tragove kulture i ljudskosti tamo gde ih zatekne, u oblicima drugačijim nego što su dostupni ovde. Verovatno već znate, Viktor se zaljubio u heklanje i od te veštine počeo da gradi respektabilnu karijeru na internetu.

foto: stock

Pišemo „respektabilnu“ zato što je vaš autor, i ne samo on, za Viktora saznao ne od trovača javnog prostora, siledžija i kriminalaca, već od jednog drugog, starijeg deteta, u čiji je život Viktor ušao preko društvenih mreža. Postojali su, dakle, odrasli, zreli ljudi koji su za to dete čuli od druge dece, često sopstvene, i pre nego je na sebe navuklo sav pakao tamnog vilajeta u kojem ni kriv, ni dužan živi.

Mogao vam je to dobri Boris odmah reći, ali ne mogu heklanje i svetosavlje u istom kosmosu. „Zaboravite to“, bio je decidan, misleći na Srbiju, a ne jednog dečaka, ali opet – šta je Srbija, ako ne gomila dečaka i devojčica željnih da ovaj jedini život provedu kako misle da je najbolje, u sreći i radu, a da pri tome ne staju na senku drugima i drugačijima.

Ne može. Ne možemo i mi, i drugi i drugačiji, zajedno u svetosavlju. Ne u ovom kosmosu. „Zaboravite to“, precizno veli B.D, a u to se uverio i maloletni V.M, koga je na nož „kenselinga“ prvo dočekala, a ko drugi, nego rođena, mala, smrdljiva, sjebana sredina prepuna paćenika suženog uma i duha. Što da se lažemo, dočekalo ga je svetosavsko krdo.

Ne može Viktor i svetosavlje. Znate već, „zaboravite to“.

Po svemu sudeći umešni i plemeniti Viktor izjavio je da u zrelosti želi biti modni kreator i sveštenik. Nemamo srca da mu to kažemo u lice, čak ni napismeno, poštom, ali Viktor će morati da izabere. Ili Evropska unija, ili tamni vilajet, odnosno, ili modni kreator, ili sveštenik, ili, kako je ono bilo, da, ili „moderna, građanska Srbija, ili svetosavlje“.

Ne ide to zajedno u ovom kosmosu. „Zaboravite to“.

Viktor i njegovi roditelji, koji ga očigledno podržavaju u ispoljavanju svog dara i umeća, je srećom iz prve ruke mogao da vidi šta ga čeka u tom svetosavlju i svešteničkom pozivu. Hajde ovoga puta da se manemo najnižih strasti najglupljih od nas i da zaboravimo šta su mu sve ružno rekli i napisali ljudi koji se ne odevaju u haljine. Hajde da vidimo šta su mu rekli sveštenici.

Prvi od njih, rab božiji S.R, Viktoru je na noge nepozvan došao u punom paketu svetosavske opreme. Zatucana, klero-nacionalistička priča iz romantičnog 19. veka, gde on, sveštenik, eto, ne krivi baš dete, već sve one moderne, građanske slobode koje su tom istom detetu omogućile da bude to što jeste, po ceni da proda tradiciju i sve sveto za „marketinški trik“ iza kojeg stoji, molim fanfare, nametanje stranih obrazaca ponašanja i brisanje razlika između žena i muškaraca.     

Posle je S.R. pokušao da se opere, ali se time još više U.S.R.A.O. Međutim, najbolje dolazi posle. Viktoru u pomoć pristiže drugi sveštenik, P.P, i to o svom trošku, što je ravno čudu.

Sveštenik P.P. je imao nameru da odbrani dete od maloumnih napada sredine i kolege, ali nam je nehotice, kao u najboljem zapletu filma, dao finale dostojno najboljeg psiho-trilera. Ovaj selestijalni O.P.P.O.R.T.U.N.I.S.T.A. lake ruke, pokazao nam je kako izgleda svetosavska pilula kada je presvučete šećerlemom, za razliku od kolege zilota, koji je više starozavetni tip kada pričamo o malicioznom trućanju i nudi je onakvom kakva izvorno jeste – punjena fekalijama, bez ukrasne ambalaže i parfemisanja.

Bogougodni, novozavetni P.P. niti jednom se nije ostrvio na dete, naprotiv osokolio ga je, ali je prema svima nama ostalima učinio nešto još grđe. Iz svoje, svetosavske perspektive, jer drugačije ne ume i ne sme, sasuo nam je u lice tanker rodno-stereotipnih pretpostavki, a svetu mater crkvu prikazao kao jedino merilo i okvir u kojem mogu postojati moral, pristojnost i bivanje svojim o ničijem trošku i bolu.

Jedini okvir u kojem Vitkor može i sme da postoji.

Da bi pokazao koliko je širokogrud, koliko u srpskom svetu svetosavlja ima mesta za sve, sveštenik u jednom momentu piše:  

“Tako kad vidimo nešto što nam možda i nije najjasnije, onda pozovemo tog ili tu da dođu do nas pa im pomognemo da se usmere”.

Na tečnom srpskom, Viktore: “Zaboravite to”.

Dragi Viktore, sveštenik P.P. i mi koji želimo modernu, građansku Srbiju, u jednom se ipak slažemo: heklaj dokle ti je mila volja! Samo te molimo da jedno ne zaboraviš: čim lično ti, ili nešto što ti činiš, ne bude(š) “najjasnije/i” svetosavskim inkvizitorima, bićeš pozvan na razgovor da ti “pomognu da se usmeriš”.Tamo kuda oni žele da ideš.  

Danas je to heklanje, sutra – ko zna, čeka te ceo život. Ali veruj nam na iskustvo: u svetosavlju nema mesta tvojoj sreći, ako je stvarno tvoja.

I molim te, za kraj, reci im, kao Boris:

“Zaboravite to”.   

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.