“Na samom početku sam se, iskreno, osećao tužno. Onakva reakcija javnosti, iako i više nego pozitivna, zapravo mi je pokazala da ne samo da živimo u društvu u kom je neophodno zahtevati pristojnost, već i društvu u kom ćete biti hvaljeni kada učinite tako nešto. To nije hrabrost, to je moj posao, za koji primam platu od koje plaćam račune”, kaže novinar televizije N1 Miodrag Sovilj, opisujući osećanja nakon emitovanja popularnog video snimka u kom civilizovano i kolegijalno umoljava predsednika Srbije Aleksandra Vučića da se prema novinarima ponaša pristojno i profesionalno.

Sovilj dodaje: “Građani koji gledaju predsednikove konferencije za medije, toliko su se naslušali besmislenih i podilazećih pitanja, da im svako normalno obraćanje u toj situaciji deluje potpuno šokantno. Sistem u kom se normalne stvari percipiraju kao izuzetne znači da sa tim sistemom nešto suštinski nije u redu”, kaže Sovilj i prvo ga pitam kako komentariše to što molba nije urodila plodom, a što se videlo vrlo brzo u reakciji predsednika prema koleginici Žaklini Tatalović?

“Targetiranje novinara je, nažalost, deo Vučićevog javnog nastupa. On često podvlači da odgovara na sva pitanja, ali da mu „niko neće zabraniti da misli“. Iako se baš te predsednikove konferencije za štampu predstavljaju kao krunski dokaz otvorenosti predstavnika vlasti za kritiku, u praksi to izgleda ovako: novinar postavi pitanje, nakon čega mu oduzmu mikrofon, tada predsednik obično kaže „šta misli“, što neretko podrazumeva obrušavanje na medije i integritet samog novinara koji nije u poziciji da postavi potpitanje ili replicira na bilo koji način jer se, jednostavno, ne čuje u prenosu. I Vučić, kao vrsni poznavalac svega u vezi sa javnim nastupom, to vrlo dobro zna i vešto koristi.”

Da li smo kao društvo sačuvali sposobnost da prepoznamo građansku i profesionalnu hrabrost i koja je dela javnost najčešće sklona da prepozna kao hrabra, a da zapravo nisu?

Živimo u vremenu dečijih bolesti koje donosi prilagođavanje na internet kao ogromnu, tektonsku promenu u ljudskim životima. Društvene mreže su kao javni toalet – svako uđe, besno nažvrlja nešto na zidu i ode. Novinski tekstovi se ne čitaju – čita se naslov i gleda se slika, i otud idu ponekad pogrešne percepcije građanske ili svake druge hrabrosti. Hrabro je izaći i stati iza svojih reči, bez obzira na sve – poput radnice biblioteke u Lazarevcu koja je javno kritikovala sopstvenu direktorku zbog odluke da cenzuriše Koraksovu i Petričićevu izložbu, ne razmišljajući o sankcijama.

Na koji način časni novinari moraju da tretiraju nečasne kolege i koleginice?

To nisu moje kolege, i nikad ih nisam tako doživljavao. To su radnici nečega što ima formu medija, ali je kilometrima daleko od novinarstva. Liniju solidarnosti s njima, posledično, ni nemam, a na terenu ih ignorišem.

Zašto naše društvo nema odgovor na bujajući nacionalizam koji sve češće preuzima elemente fašizma?

Nema, jer je nacionalizam manje ili više dominantna ideologija u Srbiji poslednjih gotovo trideset godina. On pokreće niske strasti i urođene strahove kod ljudi, efektan je i vrlo je koristan u manipulaciji masama – za populističkog političara idealan alat za zamazivanje očiju. Dok svira himna, narod drži ruku na srcu, a vlast mu za to vreme svoju zavlači u džep.

Provodiš puno vremena na terenu, kako žive ljudi u Srbiji, šta im piše na licu?

Strah. Kada odem u manju sredinu, često se vratim bez snimljene izjave, iako razgovaram s ljudima koji su u velikim problemima. Nekad, moram priznati, tu ima i kukavičluka, ali najčešće je po sredi parališući strah da će im moćnici učiniti nešto nažao ukoliko javno progovore. U Srbiji postoje gospodari života i smrti, i to je porazno. 

Da li su osećanja po učinkovitosti zamenila istinu i činjenice?

Osećanjima manipulišu populisti, dok odgovorni ljudi barataju istinom i činjenicama, koliko god to neprijatno bilo. Nažalost, ispostavilo se da je to dominantan model politike širom sveta danas. Ja sam potpuno drugačije zamišljao političara XXI veka. Mislio sam da kao svet, pa čak i mi u Srbiji, klizimo ka nečemu boljem – zajednici u kojoj institucije rade svoj posao, gde postoji odgovornost za izrečeno i učinjeno, gde društvo teži progesivnosti a politika prosvećenju. Ono što smo dobili su svet Trampa, Bregzita, Putina, Orbana, Bolsonara, Erdogana i njihovih loših kopija širom sveta. Mislim da je taj neki moderni političar kog sam ja zamišljao u nekom trenutku izgubio trku sa nekim beskrupuloznim populističkim činovnikom koga, za razliku od njega, nije bilo sramota svog ponašanja. On se još uvek češe po glavi, ne shvatajući šta se desilo, a činovnik vlada svetom.

Osećaš li breme mete koju tebi i kolegama na čelo stavljaju najviši državni rukovodioci i da li te je strah za bezbednost?

Kada je N1 tek počinjala s radom, bilo je vrlo neprijatno uraditi najobičniju anketu na ulici. Građani su hranjeni informacijama iz tabloida kako smo strani plaćenici ili ispostava CIA, i to nisu mogli nigde da provere. Međutim, kako je vreme odmicalo, a ljudi imali priliku da se upoznaju sa programom N1, to se drastično promenilo. Ne pamtim kada me je na ulici bilo ko nazvao pogrdnim imenom. Zapravo, ne osećam ni mrvicu straha jer svoj posao radim odgovorno i profesionalno, i možda opet naivno, verujem da mi, dok je tako, niko ne može ništa. Imam takođe i podršku redakcije i osećam se delom tima tima koji je cenjen upravo zbog takvog odnosa prema poslu i činjenicama. Mislim da je danas kod kolega koji se profesionalno bave svojim poslom od straha da će im neko fizički nauditi veći onaj da će tabloidi pokušati da ih na najiščašenije načine diskredituju.

Postoji li neka situacija u kojoj te je aktuelna vlast, ili neki njen član, prijatno iznenadila?

Prijatno me je iznenadio odnos prema izbeglicama tokom krize 2015. godine. Svestan sam da je pozitivan odnos, koji je vlast propagirala, bio rezultat ispitivanja javnog mnjenja i osetljivosti građana Srbije na izbegličko pitanje. Svestan sam i da mnoge stvari nisu funkcionisale i da su mogle bolje, pa sam ih kroz svoje priloge konstantno i kritikovao. Ipak, Srbija se pokazala daleko odgovornijom od mnogih evropskih država, da ne govorim o zemljama u okruženju.

Kako si doživeo peripetije oko Društvenog centra i šta nam zvanični planovi i najave o Kineskoj četvrti govore?

Mislim da je iživljavanje gradskih vlasti nad iskrom društvenog i kulturnog samoorganizovanja kakav je bio Društveni centar bilo apsolutno degutantno. Novi Sad je grad koji se diči titulom Evropske prestonice kulture a dostignuće mu je zasad gušenje jedine samonikle kulturne pojave koja mu se desila. Umesto toga, pokrenute su mašine bizarnog javno-privatnog preduzeća koje ruši sve pred sobom, zarađuje novac trošenjem novca poreskih obveznika i sve to pakuje u kitnjastu, ali suštinski imaginarnu oblandu. Umetnost je postala manifestacija.

Sagovornik/ca ili događaj koji ti je najjače ostao u sećanju?

Urlik pola miliona ljudi. To treba da čujete, nije moguće prepričati. Izveštavao sam iz Bukurešta, gde su građani masovno protestovali protiv korupcije. Na centralnim demonstracijama, prema procenama, okupilo se 500.000 ljudi, kojima je u jednom trenutku stiglo obaveštenje da je premijer pristao na njihove zahteve. Ceo grad se zatresao, a meni se smrzla krv u žilama. Što se sagovornika tiče, meni je najznačajniji bio intervju sa Feralovcima, Borisom Dežulovićem i pokojnim Predragom Lucićem. Ispostavilo se, nažalost, da je to bio jedan od poslednjih intervjua koje je jedan od mojih novinarskih i ljudskih uzora dao.

Koju bi inostranu poslovnu praksu, običaj ili zakon, ugradio u naše društvo da si u mogućnosti? 

Princip odgovornosti. Nije previše?

ZTZ