Imenjak i brabonjak
Ima tome, odemo mi tako lepo, a kako nego lepo, u Srpsko narodno da gledamo “Veštice iz Salema”. Znali smo da je predstava dobra, a još je bila bolja nakon što nas je diva glumišta, Draginja naravno, obradovala besplatnim kartama. Bilo je to odlično veče.
I sad, dođe na red pauza. I pušači i oni zdravi izašli su ispred glavnog ulaza najstarijeg teatra u Srba, kao i uvek stvorila se gužva, ali pošto je već bilo dockan i niko nije ulazio niti izlazio, stvari su se odvijale svojim tokom.
Međutim, beše neka Književna Stvar u holu Srpskog narodnog, pa se i jedan od njih, knjiških hodočasnika, uputio ka izlazu nakon što je stvar jamačno bila zgotovljena. Krupan čovek, odlučno gazi napred, otvara kapiju i – nema kuda da prođe.
Pogledam tog čoveka i setno ustanovim da je u pitanju još jedan Igor, ovoga puta najlošije vrste, prezimena Mirović. Gleda on masu ispred sebe, gledamo mi njega, pitam se u sebi hoću – neću, naravno da hoću, te glasno obavijestim pučanstvo sledeće:
“Molim vas ljudi, pomerite se! Pustite pesnika da prođe!”
Pesnik je to naravno čuo, kako ne bi čuo kada je bio pored mene, i pravo da vam kažem uopšte mu nije bilo pravo. Štaviše, popizdeo je. Ključa i gliba u sebi, ali jadan ne može ništa da uradi. Em je sto na jednog, odnos snaga koji njegov šef jako voli, em je u pitanju istinita uvreda.
foto: Srpsko narodno pozorište
On, naime, jeste pesnik, i to višestruko nagrađivani. Ali nije mu svejedno. Najradije bi pobegao skokom od hiljadu milja, ali ne biva – mora kroz ljude koji mu se smeju, a on jadan, nemoćan i polomljen najprostijom konstatacijom: da jednom nagrađivanom i gabaritnom pesniku treba mesta da prođe.
Žvaće dušu i guta na uši. Šta će drugo. Smeh gomile je za njega kao niska užarenih eksera, lagano ulaze u meso, jedan po jedan, a svaki do kraja.
Rekoh vam da je bila sjajna predstava, ili dve.
###
Pre dve nedelje, nije u pitanju bila teatarska avantura već ona najgora, potrošačka. Na putu do prodavnice, ispred pešačkog prelaza pričala su dva prijatelja zrele dobi, očigledno stari pajtaši, ili barem tako deluju. Ovaj desno se brzo morfovao u Radivoja Stojkovića, ozgloglašenog direktora Jovine gimnazije, a ovaj drugi, ćelavi, je očigledno njegov fan, obzirom na govor, govor tela i nemušti govor pogleda.
Opet isto, hoću-neću, naravno da hoću.
Prolazim pored i staloženo im kažem: “Pukli ste”.
Nisam se osvrtao da proverim kako je na to reagovao rab božiji Stojković, niti to valja činiti, ali se onaj ćelavi dao na odbranu Srpstva svom silinom i počeo da me psuje i preti. Kao i većini srpskih alfa-ploditelja i njemu je prvo na pamet pao homoseksualni odnos, koji uključuje želju za felaciom, u imperativu jakako, i još nekoliko jalovih poza koje bi on, alfa-ploditelj, meni muškarcu rado učinio u intimi moje spavaće sobe.
Jako je prijatno slušati ih kako se zlopate u nemoći.
###
Nerado se javno prisećam ovih događaja, jer sam želeo da ih zadržim u privatnoj kolekciji, pa da vam ih ispričam uz piće i druženje. Ipak, smatram da smo došli u tačku kada se ovakav vid građanskog vaspitanja mora primenjivati na svakom koraku. Još važnije, na čelu im piše da su svesni katastrofe u koju su se sami zapleli i da im je jako, jako frka od svega što će da nastane.
Odlično! Nema im bude frka. Njihova frka je naša radost, zato što je njhova radost 14 godina bila naša patnja i gubici svih oblika i formi.
Ne propustite vašu šansu da gnjidama kažete istinu u lice, na finjaka, kao da smo komšije. Neka znaju. Neka znaju da i mi znamo. Neka pate čekajući, uz naše gospodsko: “Pukli ste”.
Znaju da su propali! Pomozimo im.
ZTZ
