U nekim srećnijim zemljama, javne površine se tretiraju kao produžetak našeg doma. Postoje jasna pravila, a nekada smernice, kako se određena javna površina čini prijatnom za život i razvoj, a pošto su te odredbe smislili znalci iz ključnih institucija i oblasti, nakon javne debate i opštinske odluke, tretiraju se maksimalno ozbiljno.

Mora biti da je jako lepo živeti u sredini gde ne postoje komercijalni bilbordi. U pametnim društvima oni su zabranjeni ne samo zato što naružuju okolinu i ometaju pažnju pešaka i vozača, već zbog jedne jako gadne i podmukle stvari zvane neželjena emotivna intruzija.

Verujem da kao građani planete Zemlje imamo pravo da ne znamo šta se trenutno dobro prodaje, koji je proizvod dobio novi oblik ili ukus, ili gde se nude popusti. Kada kažemo da želimo čist vazduh, to ne znači samo njegovu hemijsku i biološku ispravnost, da nema čađi, otrova, smoga i prljavštine, već da u vazduhu ne lebde kompanije koje nam nude svoje usluge i robu zloupotrebljavajući javno dobro i bombardujući nas neprijatnim i neželjenim stimulansima.

Kada kažemo da želimo mir, to ne podrazumeva samo buku, već i svetlost i sve one tekstualne poruke koje nam se nameću, sada već na svakom ćošku.  

Trajalo je to neko vreme, a onda smo rešili da kaznimo bivšu vlast i damo šansu novoj-staroj, a sada u formi slobodnih radikala. Ova tragična politička nepismenost ima zapanjujuće skupu cenu, ali o tome drugi put.

Slobodni radikali (SRS sposoban da pobedi, dakle SNS) u javni prostor vratili su ono najgore. Uništili su jezik. Izopačili ga. Pretvorili u obrazac sa jednim te istim frazama i nazivima ukradenim iz fabričkog partijskog biltena. Nepoželjno je ne govoriti kao Voljeni Lider, mi moramo biti uniformni do te mere, da se ni po vokabularu ne činimo drugačijima. Ne reći isto što i vođa, ne biti jednako prek, brutalan, ili pogan, znak je izdaje i slabljenja srpskog tkiva.

Besmislene frazetine čija je jedina svrha prehrana ličnog ega i partijske moći, gotovo u korak ispratila je banalizacija inače užasnih reči, koje se ne govore preglasno čak i kada nisu uvredljive same po sebi. Umesto da imaju stvarnu, pravu namenu i svrhu, danas se koriste kao sredstvo eliminacije, difamacije i diskreditacije.

Danas je ta reč “ustaša”. To Slobodanu Miloševiću ne bi palo na pamet, čak ni u uslovima rata u Hrvatskoj. Preglupo je i proverljivo, “strani plaćenik” zvučalo je bolje.

Obratite pažnju kada sledeći put budete hteli da upotrebite tu groznu reč, “ustaša”, u bukvalnom značenju i kontekstu. Poželjno je da to učinite u ozbiljnom razgovoru, sa licima treznim i samosvesnim.

Ta reč je promenila kalibar. To više nije ona reč koja štreca i seče. Ta reč više nema otrežnjujuću moć da čak i najveću budalu opasulji na sekund, ili da upozori naivne što srljaju ka putevima  klero-etničke supremacije i mržnje. Nema, isprala se na 180 stepeni centrifugalnog pranja, zato što je posebnoj vrsti nesoja bila neophodna da unizi, uvredi i u očima svojih obožavatelja, najglupljih ljudi u državi, svoje političke protivnike i svakoga ko se ne slaže učini apsolutno neprihvatljivim.

Nema toga više. Kažeš “ustaša” i kao da si rekao “kurtoš kolač”. Reč više ne reže mozak i emocije kako bi morala, sada je to nova forma da se nekome kaže da ne voli sopstvenu zemlju, samo zato što se ne slaže sa Voljenim Liderom i njegovim parazitima, što je parafenomen i fantazmagorija posebne vrste.

Na početku cirkusa, isto je urađeno sa rečima “fašizam” i “fašista”. Izlizani, otrcani, izraubovani do neprepoznatljivosti, ti su termini izgubili svoju urođenu ubojitost. Probajte, ako mi ne verujete, jednom kada budete pričali o bitnim temama.

Nema ona lekovite stanke, pauze od pola sekunde, da se emotivno prežvaće užas preko jezika.   

Demonskom upotrebom, predsednik Srbije i njegovi klonovi su devalvirali opasne reči, da ne mogu da ih povrede jednom kada ih upotrebi pristojan čovek protiv njih. Šta danas znači nekome reći da je ustaša ili fašista?! Ništa, jer manje para vazduh nego bilo koja psovka, a morali bi svi da se zamrznemo od opasnosti koje takve reči donose.

Kaže nam vlast da imamo daljinski upravljač i da prebacimo kanal ako nam se njihovi ne dopadaju. Kao prvo, teško da ćemo uskoro imati išta osim stranačkih propagandnih glasila, a drugo, mi možda možemo da ugasimo televizor, radio i kompjuter, ali kako da ugasimo ulicu?

Nisu bila dovoljna režimska glasila, novine, televizije, internet portali, magazini. Teške, oštre i otrovne reči morali su postati tupe, paperjaste i sladunjave pukim prebacivanjem iz usta na zidove kuće i zgrada. Verujem da govorim u ime svih, kada kažem da ste nam škrabanjem notornih idiotarija, kleveti i uvreda, zagadili prirodnu sredinu, vazduh i etar te nas učinili gorim ljudima u celosti. Bukvalno ste nam se posrali u i na život.

Sada čovek i kada neće mora da gleda režimsko propagandno đubre, osim ako ne želi slep i gluv ići ulicom i kroz život. Njima bi se to dopalo.

“Saturn proždire sina”, Fransisko Goja

Ovo su tek problemi nas živih. Kako bi te reči zvučale osobama koje su zapravo ubile ustaše ili drugi fašisti, kako bi predsednik pred žrtvom Jasenovca nekog tamo glumca nazvao “ustašom” i kako bi mrtav čovek, ustaška žrtva, na to reagovao, pitanje je za sudske organe i zagrobni život.

Računam da smo mi koji ovo čitamo živi.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.