Scena iz Šapca stvarno izgleda depresivno. Suvozemno preplanuli, a kladio bih se i bez pravog posla i devojaka, mladi beli pravoslavni Srbi kratkih frizura i jednake generičke garderobe protestvovali su protivu niza kritičkih tribina u Zoni Novog optimizma. Na njima su o stvarima od javnog interesa govorili ljudi nesumnjivih karijera i ugleda, u jedinom srpskom gradu nekontaminiranom SNS-om, dok je turbofolk verzija Generacije bez budućnosti lišena autoironije svirala Onu Stvar po naredbi dirigenata bez sluha za Opštu Stvar. Znate dril, nosili su neduhovite karikature i plakate, vikali ustaše, lopovi, izdajnici, prodavci Kosova, Đilas je ubio Bambija i slično tome.

Da, vlast se na ulici buni protiv opozicije. Pretili su i štrajkom glađu, ako smo zaboravili taj magijski čin, tako da je na spisku onostranih političkih delovanja ostalo samo ritualno samospaljivanje, na šta ne bih previše računao.  

Postoji nekoliko uglova iz kojih sam, pokošen kratkom bolešću, posmatrao nemile scene i nijedan nije prijatan. Recimo intervju sa ekipom iz Državnog posla, kada mi je Nikola Škorić, alijas Dragan Torbica, rekao, parafraziram, „sećaš se kada smo studirali na Filozofskom, pre 20 godina, tada je sve nas bio blam da budemo u bilo kojoj stranci, čak i u onoj za koju smo glasali“. Danas na fakultetima ne može da se živi od aktivista ispražnjenih od svakog smisla. A to su fakulteti, kako li je tek na ulici, iza tezge, u skladištu ili štali.

Tu je i sjajan gaf kada jednom od bundžija urednik Danasa Dragoljub Draža Petrović preko mikrofona kaže da mu je plakat okrenut naglavačke, pa jadnik prvo proverava, drugari mu pomažu, nekima je neprijatno a svima smešno, čak i ovima koji smaraju. Mene tako ogoljeni diletantizam vlasti i onih koji je podržavaju nije posebno nasmejao, a radi se o propustu nekih deset stepenika ispod mladih kreposnika DS-a koji su onomad padali ispred kamera, nesposobni da napamet nauče par rečenica Zorana Đinđića. U pitanju je, da se ne lažemo, isti film sa različitim režiserima i zove se Godine negativne selekcije, a toksične projekcije plaćamo ti i ja, vremenom, parama i nervima. Životom.

Ta grupica nacionalno i verski probuđenih mladunaca mužjaka homo sapiensa čisti je antipod velikoj neurbanoj legendi koju sam davno nakratko upoznao u Ruskom Krsturu. Iskreno, zaboravih kako se zove čovek, pretpostavljam da sam bio previše impresioniran tim starcem, koji danas možda uopšte nije živ, mada jasno navijam da opstane 1.000 godina.

Zašto je nekadašnji domar Mesne zajednice Ruski Krstur, opština Kula, genije opšte upotrebe i osoba vredna dubokog poštovanja? Zašto je ta seda glava ostavila tako jak utisak na mene i nametnula se kao etalon svega bitnog? Zašto bih voleo da se baš taj čova nalazi na novčanici od 10 dinara? Dođavola, zašto bih voleo da je on doživotni imperator Svemira i kako smo došli u situaciju da je u njemu bio simbolički dehidriran sav penicilin za boljke srpskog društva?

Dok smo čekali Ljude U Odelima domar nas je učtivo primio. Seli smo za astal i ćakulali neko vreme, a on se, majstor, u jednom trenu spontano otvorio kao školjka i podario nam biser svih naših (i „tuđih“) rešenja i otklanjanja nedoumica bez da je to konkretno nameravao. Nisam snimao, no bez greške mogu sažeti poentu našeg divana i njegovih ubitačnih reči.

Kaže senior da nije obrazovan čovek i da je svestan sopstvenih ograničenja. Zna da nikada nije bio spreman za visoke pozicije i ne želi da donosi sudove za koje nije stručan. Relativno je elokventan, ne koristi krupne ili maštovite reči ali govori bez poštapalica i proširene rečenice mu nisu izazov, čak ni na drugom jeziku koji je sasvim slučajno srpski. Tu sam se već presekao. Čoveče, neko u Srbiji kaže da nešto ne zna ili ne ume, pred novinarima? Tada je on mene pretvorio u uho, a ja sam se uplašio šta će mi ovaj neobični poliglota pun samopoštovanja dalje reći.

U vremenu kada SNS nije postojala, njemu su ljudi iz Srpske radikalne stranke bili jako neprijatni i odurni. Kompletan ljudski i politički materijal. Ne ume to kazati kao Umberto Eko, ali bez greške je prepoznao svaku pa i najmanju Mirisnu Notu klero-fašizma, nacional-šovinizma, mržnje, gluposti, mitomanije, populizma i ostalih dragosti Vojislava Šešelja i njegovih učenika. Domar bez formalne škole bio je u stanju da prostim, ali učtivim i svima razumljivim jezikom kaže zašto nikada i nigde neće glasati za takav mentalitet & stanje duha.

Zbog njega suvozemno preplanuli mladunci mužjaka homo sapiensa izgledaju tako tragično. Kakva je budućnost zemlje u kojoj su oni, danas, javno gluplji i bedniji od starog čoveka bez škole iz vremena pre široke upotrebe interneta u Srbiji?

Evo zašto.

Mudri domar je sačuvao elementarnu ljudsku sposobnost primećivanja zla i gluposti, omiljenog đavoljeg para. Tu veštinu homo sapiens ne samo što ne uči na visokim školama, već je stvar nepovratno izgubljena upravo onda kada računamo da je škola i jedino škola ta koja će mladunce čoveka naučiti da se ponašaju ljudski. Potom je došao trenutak kada je osetio poriv da činjenicama potkrepi svoje stavove. Rekosmo, nije Eko, što je u našem kontekstu kompliment.

Ne želeći da zalazi u razna sarajeva, vukovare, dubrovnike, srebrenice i hladnjače, mada mu je vrlo jasno šta se tamo dešavalo, pod čijim naredbama, sokoljenjima i za čiji ćef, penzionisani neškolovani domar iz Ruskog Krstura novinarima kaže da se za SRS ne bi smelo glasati zato što osoba iz njihove seoske izborne komisije ne ume da koristi zglobnu slavinu. Sećam se tih bistrih očiju iz kojih isijava neverica kao da je bilo juče – kako je moguće da o bitnim stvarima odlučuje osoba koja pravi kafu samo ukoliko voda teče iz dva obrtna ventila u zidu, od kojih je poželjno jedan ofarban crvenom, a drugi plavom bojom. Bio je vidno potresen činjenicom da taj incident sa slavinom frustrira njega, ali ne i druge ljude u selu, tzv. Pokrajini i državi; sve pametnije, školovanije i najvažnije – željne da vladaju.

Zamišljam ga, ako je živ, kako isto tako razgoračenih očiju posmatra mlade, školovanije ljude nesposobne da drže plakate kako su im već rekli da ih drže i nervira se zašto pametniji i obrazovaniji od njega nisu jednako isprovocirani i zabrinuti.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.