Ukoliko niste eksplicitno sportski novinar, ili hroničar zabave i estrade, u našoj profesiji postoji izvesna bojazan kada razgovarate sa sportistima. Retko kada ste unapred načisto šta možete očekivati od sagovornika/ce dotičući teme i oblasti koje nisu njegov ili njen sport, osim ako su vas preduhitrile trač rubrike, odnosno javno preoslobođen kapric dotične osobe. Stereotipno i za sportiste ponižavajuće rezonovanje ovde ne dopušta dilemu: sportisti nam neće reći ništa pametno ili duboko zato što u proseku nisu previše inteligentni i obrazovani, niti su zbog čestih i napornih treninga imali vremena da obogate identitet blagorodnim aktivnostima iz sfera duha i uma.

Priznajem, ni ja ne volim da razgovaram s njima. Prečesto sam čuo rečenicu „molim te, nemoj o tome da pričamo“, iako se radi o temi koja je važna za svakog čoveka u našoj zemlji. Još gore, sagovornici/e su bili savršeno svesni da ih pitam nešto posve neprovokativno i bitno, a to činim zato što su javne ličnosti čija se reč sluša i čiji su lik i delo mnogima uzor. Za ovih 20 godina, samo su dve osobe otvoreno i razborito pričale o društveno-političkim problemima u moj diktafon: strelac Nemanja Mirosavljev i fudbaler Ivan Ergić.

Od starijih kolega, pre svih oca sportskog novinara i posle čaršije, saznao sam zašto je tako verovatno bilo. Mirosavljev je sportista pojedinac, individualac u takmičenju čija (ne)popularnost slabo ili nikako podiže nacionalni pritisak i strasti. Posmatrano sa strane, pozicija individualca i aktera globalno slabo praćenog sporta u kome ne postoji fizički kontakt sa protivnicima Mirosavljevu daje određenu slobodu da se javno izrazi i ne strahuje za bezbednost i karijeru.

Ergić je iz rodnog Šibenika presudno otišao sa porodicom u Australiju kao dete. Iz ćoška Planete, gde je rastao i vaspitavao se u sistemu drugačijem od balkanskog, zaputio se prvo u Torino, zatim većinu karijere proveo u Bazelu, da bi kopačke o klin obesio u turskoj Bursi. Naslušao sam se tračeva da u reprezntaciji nije imao s kim da priča, da nije klasičan „splavar“ i da su mu merljivo kvalitetnije vaspitanje i sklonost ka čitanju i pisanju otežavali da se uklopi u repku, dok mi lično, pristojan kakav jeste, o tome nije govorio mnogo iako me je zanimalo.

Prethodna dva pasusa nisu vrednosni stavovi o dva uspešna, ostvarena čoveka, niti krunsko svedočanstvo o njihovim karakterima. Iznosim to kao opažanje koje bi moglo, ali i ne mora, imati uporište u stvarnosti i pokrećem pitanje zašto uspešni i uticajni sportisti sa domaćim pedigreom ne mogu ili ne smeju javno da govore o važnim i osetljivim temama. Zašto se na Balkanu doživljavaju kao ratnici, sveci i rasplodni pastuvi u istom telu? A onda nam se dogodio košarkaš Nikola Kalinić.

Verovatno ste čuli, rođeni Subotičanin prošao je kroz toplog zeca zato što se drznuo da javno kaže o Kosovu ono što svaka obrazovana, pristojna i racionalna osoba zna već 20 godina. Da ga ne prepričavam, Kalinić je doslovce rekao ovo: „hajde da rešimo više taj problem, izvučemo šta možemo i nastavimo dalje”. Nota bene: to izgovara čovek koji ne živi od političke, istorijske, mitomanske i ekonomske “trgovine Kosovom” već od svog rada, a život će mu biti isti bilo Kosovo srce Srbije, ili priznata susedna država. Da li bi N.K. voleo da na Kosovu vlada harmonija i da tamo postoje svi elementi srpske države – uopšte ne sumnjam, kao što ne sumnjam da je izgovorio problematičnu rečenicu da ga ne bi bila sramota od samog sebe, sopstvenog dostojanstva, intelekta i čula koji ga opslužuju, te ih sve đuture rado koristi, ali sumnjam i porodice koja ga je vaspitala da postane čovek kakav jeste.  

Epilog? Uvredljivi i preteći grafiti, interent proganjanje, etiketa izdajice i svega što prati ovu dražesnu, po pravilu činjenicama neutemeljenu optužbu, koju opet po pravilu iznose oni koji ni sami nisu načisto šta je zapravo krivično delo izdaje, a šta nije. Oni koji su svim srcem i zubima branili Krajinu i Kosovo i uveravaju nas iznova da im poverimo novu svetinju na čuvanje. Kvalifikacije? Probuđen nacionalni duh i etničko-religiozna pozornost.

Potom je nacionalni selektor Aleksandar Đorđević odlučio da za Kalinića nema mesta u timu za svetsko prvenstvo u Kini i niko nije ništa pametniji. Da li je košarkaš mesto izgubio zato što se dotakao zabranjene teme u maniru koji odskače od srpskog političkog mejnstrima, ili stvarno nije u formi i ponašanjem se ne uklapa u selektorovu viziju tima. I jedan i drugi su dali izjave za medije tim povodom ali traumirana javnost ne može pouzdano znati šta je stvarni razlog Kalinićevog izostanka. Drugačiji ishod u ovakvoj Srbiji nije se mogao desiti.

Vreme je da se ovakva praksa konačno prekine. Da, Novače, u tebe gledam zato što si najbolji na svetu i bez premca sportista broj jedan kog je ova garsonjera od zemlje imala i ima.

Ideja da sportisti moraju da se javno bave isključivo svojom igrom i ničim više je prevaziđena i štetna. Oni su pre svega ljudska bića i građani, pa tek onda profesionalci plemenitih veština, koje je zanatska izvrsnost dovela do nacionalnog dresa i samim tim – predmeta interesovanja i uticaja. U pitanju su ljudi koji su svetski uspeh i novac stekli krvavim radom, u oblasti gde mame, tate i stranke nemaju šta da traže. Naučeni su za borbu unutar određenih pravila igre. Putuju svetom, upoznaju kulture i druge sportiste, u prilici su da rade sa uspešnim ljudima, u sistemima gde se zna ko kosi a ko vodu nosi, imaju priliku da nadraže čula i čakre bolje nego velika većina nas i zaista ne znam ni za jedan razlog da ta vrsta elite nema svoj društveno-politički stav i glas.

Još gore: da se ta elita autocenzutiše čak i kada bi nešto htela da izusti, a da nije u vezi sa sportom koji se ne maže na hleb, ne ide u traktor i opipljivo niko osim njih nema nikakvu korist. Ovo nas ponovo vraća na teren osećanja. Nacionalnog ponosa, percipiranog ugleda zemlje, potencijalne reklame i doživljaja sportista kao etničkih gladijatora koje niko ništa ne pita dok god zabavljaju masu i besplatno im daju lažno osećanje bitnosti i svrhe. Preuređenje takvih osećanja nije posao sportista, ali jeste da se na njih osvrnu kada za to postoji razlog. Samonametnutim ćutanjem daju alibi političkom i ekonomskom ološu koji se šlepa njihovim uspehom i drži pokornim sve nas koji nismo svetski prvaci. Empirijski posmatrano, to izgleda ovako:

„Bravo Novače, ti menjaš sliku Srbije. Ti popravljaš imidž naše zemlje u svetu.“

Izvinite, a kako smo uopšte uspeli da uništimo imidž zemlje i kojim smo konkretnim odlukama i akcijama srozali nekada veliki ugled Srbije? Šta to nedužni Novak mora da krpi i karabudži? Čini se da Kalinić, tako mlad, zna.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.