“Videla sam na stranici Ženska posla na Fejsbuku, citirale su prihoterapeutkinju koja je napisala da ružno zvuči termin ‘muško nasilje nad ženama’ i kako se muškarci jadno osećaju kada to pročitaju, može da dovede do njihove frustracije jer – ispada da su svi oni nasilnici. Nama se zapravo dešava, oduvek, u svojim raznim pojavnim oblicima notorni patrijarhat, poguban i za muškarce i žene. Ne zbog stigmatizacije muškaraca, nego zbog modela muškosti, što ti ako si muško ne možeš da pokažeš emocije, ili da ne znaš da popraviš auto.

Imamo matricu koja proizvodi kolektivnu psihozu i to je deo patrijarhata kao i muško nasilje nad ženama. Femicid je specifična vrsta ubistva, muškarac ubija ženu zbog specifične rodne uloge i zbog nečega što ona mora ili ne sme da uradi, a ti kao muškarac moraš da imaš odgovor. Onog trenutka kada ne možeš da uspostaviš kontrolu, ti si slabić i tako dolazimo do ubistva. S druge strane, čitav javni diskurs nam je užasno nasilan, stalno smo na ivici fizičkog sukoba, agresija je velika i država šalje dvostruku poruku: bori se protiv nasilja, ali ‘s Mađaricom se uči jezik u krevetu’, imamo Jutku i stalnu verbalnu agresiju”, kaže sociološkinja iz oblasti rodne ravnopravnosti i uvođenja rodne perspektive Višnja Baćanović, sa kojom razgovaram nakon novog predsedničkog skandala u vezi sa ženama iz jedinice Kobre, a u eri neprekinutog femicida i porodičnog nasilja u kojima se Srbija davi.

Rekla si u intervjuu da je Srbija društvo koje mrzi žene i koje ubija žene, da li i dalje to misliš?

Apsolutno. Iako je mnogo ljudi komentarisalo da sam preterala. Srbija mrzi ne samo žene, mrzi razne ljude. Ima u drami Kralj Petar I, ”u Srbiji ako znaš da se zakopčaš i potpišeš, ili se peder, ili izdajnik”. Izdajnike mrzimo, sve one koji nisu na glavnoj struji i poziciji moći. Ali mizoginija je ambivalentna, između ljubavi i mržnje, pa kult svetice, majke, domaćice, heroine, pa kurva i starleta. Patrijarhalna društva ne prepoznaju žene kao takve, već određene modele žena u koje mi moramo da se uklopimo. Poseban zaplet nastaje kada postaneš mama. Onda si, kao, svetinja, a majka više nije individua i uvek je dete važnije od nje, a majčinstvo važnije od očinstva, roditeljstvo je maltene izjednačeno sa majčistvom. To se vidi i u javnim politikama, ili statistikama dodele starateljstva posle razvoda, odnosom prema deci posle razvoda, niskom stopom plaćanja alimentacije, a upravo je kroz očinstvo moguće razbijati patrijarhalne modele. 

Kako se razbija patrijarhat?

Raznim metodama je to moguće, ali jako zavisi od konteksta. A taj kontekst zavisi i od religije., SPC recimo takođe održava status kvo i to govorim kako bi razumeli kontekst našeg društva. Važno je da pokušamo da iskoristimo modele dekonstrukcije  rodnih uloga koje nastaju drugde, ali da to prilagodimo onome što ovde imamo. Da napravimo autentično znanje i modele koji neće dolaziti isključivo preko međunarodnih organizacija, nego će biti prilagođeni nama.

Švedski recept ne pali zato što nismo Šveđani?

Da, moramo promene prilagoditi našem mentalitetu kako bi dobili nešto drugo. Međutim, to ne znači da konkretni švedski primeri nisu dobri ili su nemogući, već da neće proraditi na isti način ovde i tamo. Užasno smo tanki sa opštim dobrom, praksama, od reciklaže, do rodne ravnopravnosti. Moramo se početi baviti ljudima, ovde život nije važan i tu poruku vidimo na svakom koraku. Ako to ne vidimo i ne razumemo patrijarhat i femicid kao deo istog paketa, to znači da smo na moralnom i civilizacijskom dnu.

Da li je to moguće ukoliko se SPC ne obuzda u granicama sekularne države?

Nije. Ali ne zato što ona direktno nešto čini, već je njena pozicija pokazatelj nevoljnosti da napravimo vrednosni konsenzus o tome kuda idemo, kakvo društvo želimo da postanemo i kakve živote želimo za sebe i svoju decu. Onda bismo mogli da kažemo SPC dotle može, odatle ne može. Crkva bi tu mogla da odigra važnu ulogu, ona  jeste bitan društveni, kohezioni faktor, ali taj konsenzus moramo imati. Ili da kažemo “u redu, ostaćemo patrijahralna zabit ili ruska gubernija”, pa da mi koji nismo u tom fazonu odemo na neke tople otoke. Da znamo na čemu smo.

Deluje da su ovde žene posle Drugog svetskog rata bile ravnopravnije nego danas?

Žene su i  tada morale da se izbore za svoja prava i to su uradile boreći se u ratu. Iz perspektive ravnopravnosti to je bolji model nego što nam se dešavalo 90’, da nismo zajedno u ratu, a da žene i te kako snose ogromne posledice. Kao civilne žrtve, žrtve siromaštva i PTSP-a. Ili “on da brani, ona da rađa”. Trenutno su mi zanimljivi pregovori o Kosovu, gde vidiš da se dečaci tu nešto dogovaraju. Mi i dalje nemamo žene koju odlučuju i učestvuju u dijalogu, a snose posledice. To i nije dijalog, to su pregovori i ne postoje žene koje će reći šta je njihova perspektiva. A na primer, postoji mreža i saradnja naših i kosovskih parlamentarki, koje održavaju neke odnose, ali se to u javnosti ne vidi.

To su kvote koje se ispunjavaju radi reda.

Kvote u principu nisu loše, tako se veštački nateraju donosioci odluka da se žene uvedu u politiku i na, makar formalne, položaje moći. Promene se dešavaju “mic po mic” i kvota nije loša kao privremena mera, ali u Srbiji i dalje postoje samo dve Romkinje i sedam žena sa invaliditetom koji su u lokalnim skupštinama. Za njih kvota nema. Znaš šta je privilegija? Kada misliš da problem ne postoji samo zato što ga ti nemaš. S druge strane, ovo će možda zvučati elitistički, ali promenu uvek mora da pravi elita ili onaj kome je dobro, ko može. Nedavno je umrla Toni Morison, ona je rekla, parafraziram “ako ti je dobro i imaš neku moć, tvoja dužnost je da pomogneš nekome drugom da mu bude dobro i da dobije deo te moći”.

Žena u sistemu Aleksandra Vučića?

Ime dve vrste, jako generalizujem, jedne su žene koje izgledaju kao promoterke na sajmu automobila. Stranačke aktivistkinje između Cece i sajma, fizički atraktivne ali po modernim merilima. Znaš tu foru, žena treba da bude lepa i ne smemo ići u taj feminizam gde “žene nisu žene”.

To je Dinja (glumica Sandra Silađev) neuvijeno objasnila: ti moraš da izgledaš tako da svi uvek žele da te jebu.

Recimo. Druga vrsta žena, su modeli moćnih žene koje imaju taj stav osionosti, odnosno da će sve probleme da rešavaju, ali na njihov način. “Sada ćemo mi vama da pokažemo kako se bori za rodnu ravnopravnost, sada ćemo mi da pokažemo kakav model nudimo jer znamo bolje”, a zapravo ne znamo, zato što nismo na ideološkoj i feminističkoj tradiciji. To su Zorana Mihajlović i Marija Obradović, koje se bore za ravnopravnost sa pozicije moći, plus “lepotice” iz drugog ešalona.

Da li su to žene koje su branile Gorana Vesića ispred beogradske Skupštine?

To je nakaradno na bezbroj načina. Agresija ispoljena u nekoj ženskoj vojsci, gde nemaš nikakve autentične vrednosti u koje se veruje. Rodna ravnopravnost u sistemu Aleksandra Vučića je nemoguća zato što se čitav sistem bazira na patrijahratu, doslovno imaš jednog čoveka koji o svemu odlučuje. Alfa, mačo, pater familijas.

Kojim ženama se on obraća?

Mislim da se obraća ženama koje imaju samožrtvujući mikro-matrijarhat (termin Marine Blagojević, prim.aut). Ti držiš kontrolu nad decom, jako si sposobna, sve zavisi od tebe, radiš, kuvaš, brines, ti si vrat, a on je glava i to im govori – “vi ste vrat”, pa one kažu “da, mi smo vrat” i budu jako zadovoljne svojom ulogom i moći, koja nije nikakva realna moć.

Kako se zove taj mehanizam?

Klasična manipulacija.

Postoji li ravnopravnost bez demokratije, jer Ovo to nije?

Ne. A ovo je potpuna budalaština, ne demokratija. Prvo, nisu ravnopravni ljudi koji su u stranci i oni koji nisu, drugo, nisu ravnopravni siromašni i oni koji mogu da prežive, nisu ravnopravni muškarci i žene, mladi sa sela i iz urbanih centara, muškarci i žene sa invaliditetom, Romkinje i Romi sa svima ostalima, Romkinje sa Romima i tako dalje. Mi ravnopravnost ni ne prepoznajemo. Filozofsko je pitanje da li postoji apsolutna ravnopravnost, ali možemo da bijemo male bitke i pravimo male promene, da pokušamo da devojčicama i dečacima kažemo da neguju širinu i budu sve što žele da budu. Da podržimo ljude da izvuku maksimum iz sebe.

Primeri malih pobeda?

Moj sin i njegovi drugari nemaju problem da zaplaču, jako puno dece govori imenice u ženskom rodu, devojčice su danas svesnije da su devojčice i to su male pobede.

Da li je mala pobeda kada na internet vidimo fotografiju devojčice maskirane u viteza, a na maskenbal je prati otac maskiran u princezu?

Apsolutno jeste. Na tom simboličkom, estetskom nivou, pa nadalje. Recimo, sve više očeva uzima odsustvo zbog nege deteta i to je odlično, kada muškarac provodi vreme sa bebom on se promeni. Dekonstrukcija o kojoj govorimo može ići tako, malim koracima napred.

Kako komentarišeš ankete u srpskim školama, po kojima raste procenat učenika spremnih da udare devojku “kada zasluži”, ili Albanca i LGBT osobu bez ikakvog povoda?

Čitala sam nedavno ponovo tekst Alekseja Kišjuhasa Naši mali rasisti, uhvatila me je panika. Uvek je omladina problem kada je progresivna, ali nama je omladina regresivna. To je problem. Da li su to desna deca levih roditelja, ili su to desna deca desnih roditelja? Biće da su deca roditelja devedesetih koji su doživeli ekspanziju konzevrativizma i to je delovalo kao avangarda, mladalačka fora.

I, kao stručnjakinja za rodnu ravnopravnost…?

Grozim se. Strategije koje im se nude su katastrofalne, dečaci su u većem problemu od devojčica.

Zašto?

Devojčice su našle strategije koje rade za njih, da budu lepe, zgodne, u dobrom fazonu, osetile su da na mikro nivou mogu da uhvate moć, onu koju diktira predsednik, a dečaci se osećaju jako nemoćno. Nemaju alternativne modele. Mnogo više devojaka je u srednjim školama i na fakultetima, to je veliki problem, moramo više da se bavimo dečacima.

Da li i dalje važi “kurva u krevetu, dama na ulici, domaćica u kuhinji”?

Kao, “ovo treba ženiti”? Imamo zaplet i sa brakom, sve više je prevaziđena kategorija. Institucija braka je dovedena u pitanja, ali sve zavisi iz čijih cipela sve to posmatramo: iz opšte pozicije to i dalje važi, lepa, brižna, pametna, savršena, ako ti treba žena da brine o tebi, a iz naše perspektive, gde ljudi pokušavaju da budu u partnerstvu, srećni i prežive, onda ne.

Kažeš da je u nekim slučajevima ženstvenost postala agresivnija, zašto?

Mislim da se moda promenila, to ipak nije suštinska promena. Kao Rijana, “dobra sam riba ali sam nadrkana”.

“Bitches, get the fuck out?”

E, to, bravo. To postaje moderna ženstvenost. Mala Anastasija Ražnatović je pokazatelj toga. Ona ima moć, zapravo, i nudi taj model moći nekoj devojčici koja je prati.

Sigurno tu postoje zamke?

Sa moći uvek postoje zamke i to je pitanje ličnog razvoja, nemamo opšti odgovor. Čini mi se ipak da model ženske moći koji nam se nudi, takođe povezan sa SNS-om, ima veliku cenu.

Zašto imam utisak da bi i devojke koje prate Anastasiju spremno stavile pogaču na glavu i čekale mužev malj?

Pričali smo o tome, samožrtvujući mikro-matrijarhat. Ženama, kao, daje moć da manipulišu. Imaš koncept nove ženske moći, agresivnu kampanju protiv nasilja nad ženama, ali i dalje nemaš pravu ravnopravnost. Veći je problem što nema dovoljno mladića spremnih da odgovore na tu moć i to će napraviti frustraciju, a nasilja će biti sve više. Mali Arkani, patriote, nacionalisti i slični su odgovor na ovu vrstu ženske moći.

Da li si znaš za stranku koja je problem nejednakosti tretirala dobro?

Radili smo 2009. analizu programa političkih stranaka, članstvo i dokumente. Jedino SDU Žarka Koraća, sve ostalo je bilo bezveze. Muški klubovi burazerske politike, a sada imamo Vučićev model ženske vojske koja brani svoje muškarce. Ima teorija da je On, između ostalog, “instaliran” da pacifikuje svoje desničare, ali se to nije desilo.

Biću ciničan, kaže mi gej drug da promena postoji: sada desnica razbija glave gejevima, a ne pederima.

Treba nam ozbiljan društveni inženjering jer imamo veliki problem sa nacionalnim identitetom. Deo nas ne može da se identifikuje sa Srbijom, srpskim narodom i imamo nezdrav odnos sa identitetom, između ostalog zbog nesuočavanja sa prošlošću. Treba nam ozbiljna intervencija kojom se ne bavimo. Ima još jedan važan problem, autentične aktivistkinje i feministkinje u Srbiji su se umorile, nisu više aktivne. Pojavio se novi talas mladih feministkinja u Beogradu koje uspevaju da guraju novu, “mekanu “ priču koja može biti protivteža agresivnim rodnim identitetima. Kada kažem “agresivan” mislim u smislu izvitoperenog feminizma predsednika Srbije gde je ženska moć ona preko partijarhalnih modela ženskosti i da braniš “svog muškarca”, stojeći iza njega.

Evo i sama kažeš, još se nismo dotakli premijerke. Prva žena predsednica Vlade, pa još LGBT, a prizor je mučan do tačke povraćanja?

To je isti model “pišanja po sirotinji”, ta osionost. Glavna vertikala je postala da li si njihov ili nisi, to je sada pitanje ravnopravnosti, i ti možeš biti LGBT ali samo ako si njihov gej ili lezbejka. Ne bavimo se pitanjem seksualnih sloboda i ravnopravnosti, nego pitanjem da li si njihov ili ne. I ona je tu, jer je On tako odlučio. A ja ni ne znam da li bi ona mogla da ostane kada bi on otišao. Jer ne znamo ko bi bio druga ruka…

Njegov brat.

Tačno, on je drugi. Ana Brnabić bi tako mogla da ostane, a mi bi imali istu stvar koja se svodi na ovo: Krečimo buđave sistemske zidove i u tom smislu je besmisleno je da ti i ja sada govorimo o rodnoj ravnopravnosti. A to jeste priča koja im odgovara jer pravi privid normalnosti.

ZTZ