“Dobri primeri optimizma u Srbiji uvek ostaju na nivou incidenta. Nikada se ne institucionalizuju, nikad ne postanu opšta praksa, uvek se završe kao “privremena autonomna zona”, bez obzira na to koliko su uspešni bili. Klasičan primer sistemski uništenog optimizma bio je Forum za novi ples Srpskog narodnog pozorišta. Nešto najbolje što se ikada desilo u jednoj instituciji kulture! I umesto da to bude dokaz kako je moguće imati mejnstrim pozorište u kome jedan repertoarski tok pripada savremenom izrazu, Forum je – ugašen, a sve nagrade i svi uspesi koje je imao nisu nikako uticali na tu odluku. Kaže se da avangarda umire mlada, jer uspešna avangarda brzo postaje mejnstrim. U Srbiji, ona ne umire. Ona biva ubijena, da ne bi stigla da postane mejnstrim. Mehanizam je uvek isti: negativna selekcija”, kaže ovogodišnja dobitnica priznanja Dobar primer Novog Optimizma, dramaturškinja, spisateljica, pesnikinja, aktivistkinja, a od ove godine i direktorka Šabačkog pozorišta Milena Minja Bogavac, koja je juče povodom nagrade bila u novosadskoj Galeriji Matice srpske i, između ostalog, rekla “da su heroji svi oni koji se trude da ostanu ljudi, koji drže svoju stranu, ono što osećaju u srcu i ostaju verni tome.”

Fotografije: privatna arhiva

Njoj će prestižna nagrada pokreta “Novi Optimizam” biti uručena u ponedeljak, na Međunarodni dan ljudskih prava, a mi je pitamo koliko su građani/ke sami doprineli osećanju beznađa i apatije u kojem se danas nalaze i kako se to stanje menja?

“Osećanje beznađa i apatije su u tesnoj vezi sa umorom. Umorni smo od svega što nam se izdešavalo u prethodnih nekoliko decenija i plašimo se da investiramo svoju energiju u nešto što bi moglo da nas razočara. Plašimo se ponovnog razočaranja, jer dobro znamo koliko boli. Pa, ipak, u dubini duše, i dalje želimo da nam se dese neke dobre stvari i kad bi bilo koja društvena inicijativa mogla da ostane – ista, neukaljana i nekompromotivana, barem nekoliko godina, videli biste da bi mnogo ljudi bilo spremno da je prigrli. Kada se govori o promenama, uvek prvo pomislim na mlade. Oni nisu umorni, jer su se umorili, već zato što smo ih vaspitavali mi – koji smo umorni; nametnuli smo im mnogo sopstvenih razočaranja, ne kao svoja loša iskustva, već kao činjenice o životu.

Naučili smo ih da se ne vredi boriti, cimati niti verovati u ideale. Njihova apatija dolazi u rancu koji im je spakovan kod kuće, a oni često i ne znaju šta se u tom rancu nalazi. Ako ih lepo zamolite da otvore taj “ranac” i dobro pregledaju sve stavove koji se u njemu nalaze, brzo će vam priznati da ti stavovi i nisu njihovi i da te stvari nisu nešto o čemu su mnogo razmišljali. Više su ih uzeli, zdravo za gotovo. Kada im date priliku da ih preispitaju, videćete da nisu toliko apatični kao što vam se u početku učinilo. Ključna reč je znanje. Protiv apatije se možemo boriti jedino znanjem.

Pojasnite vaš stav da je “lično-političko”, kako da ta izjava dopre do čoveka koji ne voli pozorište, čitanje ili umetnost uopšte?

Citiraću Brehta: “Najgora od svih vrsta nepismenosti je politička nepismenost.” Loše politike, dovele su do toga da se i sama reč “politika”, u Srbiji, danas, smatra za uvredu. Kada vam neko kaže da “politizujete” stvar, on misli da radite nešto nepošteno i nečasno, a ne da dižete izvesan problem na javni nivo, jedini nivo sa kog se taj problem može rešiti. Veoma je važno da ljudima objasnimo da politika, kao takva, nema ništa sa stranačkim igrama bez granica i borbom za vlast u kojoj živimo. Kada to shvate, shvatiće i ovo: nema osobe koja zaista ne voli umetnost. Postoje samo ljudi koji smatraju da im pozorište, čitanje ili umetnost nisu dostupni. Kažu da “ne vole umetnost” jer misle da je ona za neke “bolje ljude”. Isto tako, misle i da je politika za neke “druge ljude”. Ne razumeju da smo mi ti ljudi, da smo mi društvo, da od nas zavisi i da je uvek zavisilo samo od nas!

U vezi sa predstavom “Crvena”; prošao je Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama, na koji način naše društvo može da se izbori sa ovim problemom ako znamo da su najveće prepreke nasleđe patrijarhata, velika moć crkava i političke elite, a svima njima odgovara status kvo, ili gore?

Najveća prepreka je ponovo neznanje. Feminizam se ovde tretira kao nekakav stav, a ne kao pokret, koji ima svoju filozofiju, politiku, istoriju, umetnost – svoje znanje. Ne možete se “slagati” ili “ne slagati” sa feminističkim načelima – ona su činjenica savremenog sveta i to je činjenica koju morate da znate. Ova se činjenica u Srbiji uspešno relativizuje, u svim društvenim sferama, iako status kvo ne odgovara nikome. Taj “status kvo” znači da će i dalje pedeset žena godišnje biti ubijeno u porodično-partnerskom nasilju, da će svaka druga žena trpeti batine, a da će se svaka sresti sa nekim oblikom nasilja u životu. Deklarativno, to nam ne odgovara. U praksi, niko nas nije naučio da je feminizam rešenje za sve ove probleme. Mi mislimo da je feminizam neka sekcija za besne žene, željne da budu moćnije od muškaraca. Ne razumemo da je to pravac u čijoj je prirodi ravnopravnost svih bića, bez obzira na njihov pol. U prirodi feminizma je sloboda, a sloboda iz nekog razloga, kod ljudi izaziva strah.    

I sami ste osetili cenzuru, na koji način je građani/ke mogu upotrebiti u svoju korist?

Moramo biti oprezni kada koristimo reč cenzura. Mislim da mi češće imamo posla sa glupošću, nego sa cenzurom. Predstave se zabranjuju bez ikakvog razloga, zabranjuju se predstave čije su ideje neupitne i bezopasne, a samo zato što se direktori institucija kulture nimalo ne razumeju u oblast kojom se bave. Umesto da se bavim njima, radije ću opet citirati Brehta: “Teatar cenzura može samo da ojača, cenzora da oslabi! Oni koji su potpuno zabranjivali teatar nestali su iz politike pre nego trećerazredni, provincijski glumac sa scene!” 

Koju bi društvenu tekovinu, a da je u Srbiji i dalje postojeća, prepoznali kao vrednu pažnje i dobar alat za građenje građanskog društva?

Omladinsko pozorište. Niskobudžetnu umetnost. Prostor i demokratičnost koju nam daju društvene mreže. Hip-hop muziku. Slem poeziju. Različite vidove vršnjačke edukacije. Film. Serije. I posebno: humor. Podanici su ubijeni u pojam. Građani su oni koji se smeju! 

Ako ste vi primer novog optimizma, pretpostavljam da je”bot” primer novog pesimizma; kako da se građani/ke postave prema njima, a da naše društvo ne bude još više podeljeno i unesrećeno?

Ova nagrada zove se “Dobar primer Novog Optimizma”, ne zato što se dodeljuje optimistima, već zato što je dodeljuje organizacija Novi Optimizam. Treba naglasiti da se ona dobija za javno zastupanje koncepta ljudskih prava, a ne za širenje optimizma, koji često nije ni realan, ni utemeljen. Verujem da botovi poseduju tu vrstu optimizma. Veruju da će zauvek moći da jedu svoje sendviče, misle tuđom glavom, govore kopi-pejstom i za to dobijaju plate u javnim preduzećima. Ta vrsta optimizma, polazi iz jako lošeg mišljenja o ljudima, valjda zato što svako meri svet prema sebi. Ukoliko mislite da su ljudi, ipak, više od botova, na ovu se vrstu ne obazirite. Ne ulazite u interakcije – oni su za to plaćeni, ne dajte im na značaju i čekajte, pre ili kasnije, botovi će ostati bez baterija! A onda će biti samo hrpa olupanih ljuštura od ljudi. 

Da li je građanski bunt potrošen i kako ga artikulisati tako da ga svako razume?

Ništa nije potrošeno, ali je vreme da se povučemo, kako bismo se artikulisali. Ovde više ne prolazi bunt na prvu loptu i nije pitanje ko odlučuje, već kako ćemo odlučivati. Ne trebaju nam samo nova lica, već i sasvim nove politike. Verujem da takvim inicijativama treba vremena da porastu. 

Traje li u Srbiji kulturni rat i ako da – opišite ga: sa kakvim apetitima i motivima ulaze sukobljene strane?

Ma, kakav rat? Polovina stanovništa priprema slet u čast Velikom vođi. Četvrtina apstinira i bori se sa najbanalnijim egzistencijalnim problemima. Četvrtinu čine stari, deca i mladi, kojima je jedini plan da odu iz zemlje. Mi koji se nešto još cimamo, statistički smo zanemarljiva grupa, ali, to što nas je malo, ne znači da nećemo uspeti! Mi smo na pravoj strani. Na kraju ćemo pobediti, samo što ovo sada, očigledno, još nije kraj. 

Kako dopreti do ostrašćenih i nacionalista, s obe strane Drine, i objasniti im da je Deklaracija o zajedničkom jeziku u interesunjih i njihove dece?

Maybe we should try in English, pa ako ne uspe… da se vratimo na ovaj naš, što ga “ceo svet razume” (smeh).

Vredi li jačati evroentuzijazam u Srbiji i zašto?

Vredi. Uvek treba jačati ono što je slabo. Ako ni zbog čega, a onda zbog ravnoteže. 

Bio je i 29. novembar, u kakvim vas je osećanjima i razmišljanjima prenuo?

Moj kolega i prijatelj Milan Marković u jednom svom komadu piše: “Jugoslavija je divna zemlja. Šteta što ne postoji.” Na ovo imam da dodam samo: nije divna, nego najlepša, možda baš zato što ne postoji, osim u sećanjima svih nas koji znamo kako je završila, znamo da smo tome pomalo i krivi, pa o pokojnici govorimo sve najlepše. Bilo kako bilo: za mene je 29. novembar zauvek ostao praznik. Ne sećam se vremena kada se ovaj praznik slavio, ali nikada nisam zaboravila da ovom datumu pridam neki značaj. Ove godine, slavili smo sa Savezom antifašista Srbije, na koncertu tršćanskog partizanskog hora“Pinko Tomažić”. Bilo je emotivno, katarzično, neverovatno, za trenutak, Najlepša zemlja na svetu je postojala, a mi smo bili ponosni što je ta zemlja naša. 

S tim u vezi, koja je krajnja tačka do koje možem oprati ili menjati sopstvenu istoriju?

Krajnja tačka je početna! Istorija, kao nauka, jeste polje neprestane borbe za interpretaciju ali ako činjenice interpretiramo na potpuno pogrešan način, to više nisu činjenice. Učimo pogrešno, pa nije čudo kad nam se ponove iste greške. Svet trenutno ponavlja svoju grešku iz vremena pre Drugog svetskog rata. Takva greška bi mogla tragično mnogo da nas košta. 

Da li se u Srbiji promenio homofobni ambijent u odnosu na period snimanja filma “Pored mene” i ko zarađuje od tuđe krvi?

Homofobija je kao mizoginija – omiljeni spin. Strast koja se, po potrebi, podgreva, da nam odvuče pažnju sa važnijih stvari. Profitira uvek onaj u čijim su rukama važnije stvari. 

Osećate li se bezbedno, kada se i ljudima iz sveta teatra crtaju mete na čelu? 

Nije bitno kako se osećaš, dok se ponašaš dostojanstveno. Verujem da je bolje nositi metu na čelu, nego nositi pušku za gađanje u tu metu. Dakle: pucajte, mi i dalje igramo predstave! 

Da li je vreme “post-istine” i”alternativnih činjenica” znak da se do birača i publike dolazi prvo emocijama, pa tek onda razmišljanjem?

Do birača se dolazi ucenjivanjem, izgladnjivanjem, ponižavanjem i zastrašivanjem. Ne glasaju ljudi za onu stranku koju najviše vole, nego za onu koja daje sendvič, platu i obećanje da će vam zaposliti dete. Ako se sećate onih predizbornih flajera iz Lapova, na kojima je pisalo: “Brže, jače, bolje, gratis prase” – u njima je sadržana sva logika dolaska do birača. Samo je važno da budu dovoljno gladni, da bi menjali glas za prase i dovoljno poniženi da bi mislili da su u toj razmeni zaista dobili nešto “gratis”. 

Opišite nam dan, od jutra do mraka, kada ćete znati da je Srbija zemlja po vašoj meri?

Neće biti mraka, ni kad padne noć (smeh).

ZTZ