Vraćam se juče iz centra samozvanog grada i na platou „Spensa“ mi u susret ide tročlana porodica. Već sa nekih sto metara razdaljine vidim da su srećni iako im u mraku razaznajem samo konture tela. Odaje ih hod. Srećni ljudi imaju lake noge i koračaju uspravno, podignute glave. Iz skladnog mozaika iskače otac, povremeno se naginjući da pogleda ćerkicu u oči, ova s razumevanjem klima glavom i potom zuri u majku. Ova tek povremeno okrene vrat, posmatra ih oboje i mirno korača napred, vraćajući oči ispred sebe.

Kada smo udaljenost sažvakali na 15 metara sve nejasnoće u vezi sa ovom srećom, ako je to uopšte moguće osetiti, oduvala je medalja na prsima malog deteta. Kakav prizor! Majka isijava tihim zadovoljstvom i nevešto se trudi da šetnju do prevoznog sredstva učini što normalnijom. Zna ona najbolje šta je dete uradilo da bi se ovo dogodilo. Tako mi bar deluje, ima topao, staložen glas, onaj koji bolje potvrđuje nego što ispituje. Od proslave pravi temelje navike. Otac, pak, je živ za svo troje. Kao da je on uzeo tu medalju, mislim da je bronzana, a ne njegova ćerka. Ljubi je, zapitkuje kada zna odgovor, hrabri, drži ruku na njenim leđima, čini mi se više ponesen kamaraderijom nego očinstvom. Svo troje, naoko različito, sijaju istim sjajem i on nije bronzane boje.

Dete kao dete, očigledno je zadovoljno uspehom ali se ne da zaneti. I budali je razumljivo da je svesna uloženog i vraćenog, u igri sa čvrstim pravilima, istim za sve. Ona možda ne zna koliko šta košta ali već sada razume šta koliko vredi. Usuđujem se da maštam i zamišljam da se malo i stidi ponosnog oca. Prezirem kada decu tretiramo kao poluljude i dajemo im priznanja ako stignu poslednji, za učešće. Znaju da to nisu zaslužili i posle se osećaju još bednije. Ne i ova mala.

Kakva zemlja, ova Srbija!

###

Pre nekoliko godina „u hipermarketu do vas“ prošao sam pored oca i sina, išli su da mu kupe poklon. Da mi neko kaže da je to onaj isti otac kog sam sreo na platonu „Spensa“, ali u društvu sina, poverovao bih. Neki običan čovek, nit’ vedri – nit’ oblači moje i tvoje živote. Drže se za ruke, stari prepušta klincu korpu jer on je taj koji sada odlučuje i kreću u pohod na rafove.

Ne znam zašto ali na prvi pogled su mi bili simpatični. Bez grama stresa i jeda. Svaki njihov potez je bio upravo savršen za večernji šoping i druženje, neusiljen i blag. Izgledalo je kao da to rade svaki dan. Ako ne verujete meni, pitajte korpu, reći će vam isto. Slučajno prođem pored njih, dovoljno blizu da čujem šta govore. Ne mogu vam sada doslovce preneti razgovor, Dunav teče brzo, ali se jasno sećam šta je mali konkretno predlagao.

Raspolagao je određenom količinom novca i došao je da ih potroši na igračku, to sam gotovo siguran. Ako i nije, pare su njegove i troši ih po sopstvenom nahođenju, otac mu daje svu slobodu i odgovornost. Zapamtite poslednje dve reči, idu u paru.

Baba je govorio meni nerazumljivu rečenicu kada ga je sin prekinuo. Ne zato što je prost, više kao repliku na predlog zakona u Parlamentu koji nije srpski. Pun razumevanja, onog koje se u njegovoj dobi graniči sa zrelošću, rekao je ocu da neće potrošiti sav novac odjednom, već planira da sačuva manji deo kako bi kasnije, kada uzbuđenje splasne, mogao sebi da kupi još nešto. Čuo sam i cifru, ali vam je neću reći. Toliko je mala, a igračke skupe, da bih upropastio niihov magičan momenat i ulio bizarnu dozu nesigurnosti i spokoja u naše tranzicione dobitnike i njihovu decu. Nije svako ko ima kriminalac. Znanje, trud, sreća i profitabilna oblast profesije mogu i moći će. Ostali…

Kakva zemlja, ova Srbija.

###

Karikaturista ZTZ-a i genije opšte upotrebe Hugo Nemet, moj Limanac, emigrirao je nedavno iz Srbije, sa celom porodicom. Pričao mi je o tome dugo i niko se nije iznenadio. Najavio je to i u intervjuu za O radio, u vreme dok je tamo besplatno objavljivao karikature, a ja se kao neotpušteni novinar vojvođanskog javnog servisa potrudio da vlasnici RTV-a, svi mi, saznamo ko je čovek koji se kvalitetno bavi javnim poslom, u interesu svih, a da ga mi čak ni ne plaćamo.

Dva divna intelektualca, osobe kojima bi se hvalio da su ti komšije i da se ne lažemo – poverio/la stan na čuvanje kada odeš na odmor, napustili su Srbiju zato što njihova deca, sva deca, zaslužuju garancije vrednije od krvave bronze i racionalizacije džeparca. Priznajte da je ovo horor? Ako jeste, to nije sve, spremite se za teror.

Odlazak Huga i Jelene je horor. Odlazak dece koju vaspitavaju Jelena i Hugo je teror. Devojčica sa platoa i dečak iz hipermarketa nemaju s kim da pobede kriminalno i primitivno negovanu armiju budućih ljudi.

Pao je sneg, napolju je prelepo, više obraćam pažnju na to što imam nego na sve što nemam. Kada se prilagodi, Hugo će nastaviti da crta na ovom mestu i taj deo mene nije izgubio ništa. Izgubili su srpski mediji, uticajniji, jači i bogatiji od nas dvojice, i svi mi s njima. Tekstove je od mene ionako dobijao elektronski, a jasno vam je da mu nisam, niti ću mu govoriti šta da crta, a bilo je toga u njegovoj karijeri.

Prvo, zato što je u tome bolji, a drugo – zato što je u tome bolji.

Kakva zemlja, ova Srbija…

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.