Dok traju zimski praznici, u Srbiji postoji običaj druženja sa humano izgnanim i prognanim licima. To su ljudi koje rat ili disidencija nisu pogodili neposredno i domovinu nisu napustili zato što su morali da biraju između života i smrti. Njihov izbor su bili život ili životarenje, nekada smo ih zvali „gastarbajteri“. Ta nemačka reč podrazumeva posao u tuđini ali ne obavezno i gubitak prava na život u zemlji porekla, zbog čega je vremenom ovde izgubila smisao.

Onda dolazi ono najgore: pitaju me šta se ovde dešava i zašto nam je ovako?

Problem sa odgovaranjem na ovo i slična pitanja je u tome što niko zdrav ne želi da priča o srpskom Uberlordu i pratećim manifestacijama niskosti u društvu prijatelja koje retko viđa. Sve je bolja tema od našeg sunovrata svega zamislivog, a za pošten odgovor čoveku je potrebno vreme, energija, pamet, resursi koje je bolje potrošiti na lepe stvari, s dobrim ljudima.

Večernje novosti, a ko bi to drugi bolje umeo, su mi pritekle u pomoć i sada znam šta da kažem u jednoj rečenici, kada me naši spolja pitaju šta nam se kog đavola dešava. Sažeto, jasno, krvavo, morbidno i seksualizovano – kao Informer, samo verodostojnije i u rukavicama lažne čestitosti.

Odgovor ide ovako: Nekada najtiražnije jugoslovenske novine, danas tabloid za nacionaliste koji ne vole eksplicitno nasilje, na trafikama prodaje knjigu hronike ubistva estradne zvezde Jelene Marjanović, sa detaljima istrage „jednog od najmisterioznijih događaja“ i ujedno odgovara na pitanje zašto je slučaj najviše zaokupio srpske medije (slične „Večernjaku“, prim.aut), po ceni od 449 RSD, besplatna dostava.

To nam se dešava.

Bilo bi primitivno i drsko reći da smo svi mi Jelena. To što su njoj mrtvoj, i njenoj porodici, tabloidne novine i TV stanice uradili i rade nakon ubistva je čist, opipljiv zločin, od koga tebe i mene deli samo to da nas biju na ulici jer drugačije mislimo. Šta, ima i toga?

Pristojna osoba prosečne inteligencije i obrazovanja, bez ikakvog znanja o medijima, je toga odlično svesna i na pamet joj ne pada da uđe u kolo krvave naplate smrti i podizanja tzv. rejtinga. Čeka da prođe, neka me vernici isprave ako ubijena žena ne želi isto.

Misterija se polako razvejava, nije ni postojala, i biva jasno da su u Srbiji pristojne osobe prosečne inteligencije i obrazovanja u solidnoj manjini. Zaglupljivanje i majmunsko busanje su poodmakli državni projekti. Hoćete praktičan ogled? Dok je pokojna koleginica Aleksandra Saška Prusina (dev. Lončarski) ležala u bolnici, rekla mi je da je cimerke porodicama tokom poseta predstavljaju kao „onu koja nema televizor“. Pacijentkinje koje su saznale i učitale da kod kuće ima decu, projektor i kompjuter, prešle su na jednostavnije i preciznije karakterne crte: ona ne gleda rijaliti programe.

Mislili ste da je rak opasan? Probajte ponovo.

Polako sa lomačom i bakljama, to o čemu pišem nije genetsko, etničko, versko niti geografsko prokletstvo, već stadijum društveno-političkog oboljenja koji se može popraviti, ali i još više upropastiti. Kako vreme prolazi, sve sam jače ubeđen da bi monstruozno pogani i nesposobni režim SNS uveliko pao ispod većinske podrške kada bi svi mediji mogli da rade svoj posao, što trenutno obavlja jedan kanal, jedne novine, tri nedeljnika i nekolicina portala.

Slučaj ubijene pevačice, sve što ga prati i prestiže, sa knjigom kao krunom, je oda srpskom stanju u posrtanju pod dirigentskom palicom Kventina Tarantina. Nešto za reći emigrantima kada te pitaju kako je kod kuće. Efektno, koncizno, brutalno, u glavu, gde scenario obiluje bizarnim trivijalnostima koje masakr smeštaju u svakodnevni kontekst. Beograd na vodi, cenim, bolje bi legao Martinu Skorsezeu.

„Večernjak“, Vaše pravo da budete Srbin u zabludi, do tančina nudi obdukcioni nalaz, rekonstrukciju zločina, dokazni materijal sa mesta zločina i lični favorit – do sada neobjavljene detalje iz istrage. Da budem pošten, oni nisu jedini medij umrežen u zločinački poduhvat bacanja prašine u oči javnosti na račun surovo likvidirane žene, ali se prave da su ozbiljni.

Evo, sedim i plačem zato što ministar policije doktor Nebojša Stefanović nije moj komšija, da odem, pokucam, i pitam ga „majke ti, kako si OVO uspeo?!“ U kom Parizu, Teksas, je moguće da informacije tako cure, ili se naplaćuju, ili dodeljuju saradnicima u projektu gaženja žrtve, idiotizacije ljudi i relativizacije zločina, a da ti ostaneš to što jesi, da svi ostanu to što jesu, te da stvarnost toliko odudara od tvojih projekcija, konstatacija, najava i obećanja? Zašto je ovaj slučaj slika i prilika Srbije kojom vlada?

Da mi objasni zašto sve ovo mora biti “misterija”, kada su činjenice vidljive golim okom.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.