Umesto analize, lično priznanje.

Za četiri dana biramo vlast i, ako ne računamo apsurdni Ustav i još apsurdniji referendum o učešću stranih sila u rešavanju kosovskog čvora, prvi put posle 1997. neću se pojaviti na svom biračkom mestu. Zašto, kada volim da glasam i nisam nimalo osetljiv na odabir „manjeg zla“? Zašto apstiniram baš sada, zašto sam Onomad glasao za kuso i repato i kako sam postao anomalija „belog listića“?

Te 1997. nisam glasao u više navrata. Tada je još postojao izborni cenzus i u slučaju da na birališta ne izađe 50 procenata upisanih birača, plus jedan/a, izbori su nevažeći i ponavljaju se. Ovakvo obesmišljavanje izbornog procesa imalo je smisla pod đonom Slobodana Miloševića i njemu neprijateljske EU i saveznika, a rušenje izbora bilo je gotovo pitanje kućnog vaspitanja. Danas izborni cenzus više ne postoji i ukoliko bi se na biralištima hipotetički pojavila samo jedna osoba, u Parlamentu bi sedelo 250 poslanika/ca po njegovom ili njenom odabiru.

Zbog toga sam u više navrata javno tvrdio da su „beli listići“ u ovakvom sistemu pogubni i bezvredni. Danas, sasvim je izvesno da ću u nedelju uložiti manje truda čak i od „belih listića“ i ostaću kod kuće.

U toj i takvoj 1997. izbor za predsednika Republike Srbije svodio se na Vuka Draškovića, Zorana Lilića, Milana Milutinovića i Vojislava Šešelja, ako računamo isključivo one kandidate koji su bili realno u stanju da pobede. Drašković se naravno „četkao“ u prvom krugu i narodu su na tacni ostajali ljudi-mapeti Slobodana Miloševića i čovek kojim je Milošević za svoje potrebe plašio nas, komšiluk i svet. Kancer ili eutanazija – tako nam je izgledala pomenuta dilema i bojkot je bio racionalno i emotivno ispravno građansko rešenje.

Prvi put, u oktobarskom drugom krugu, građani i građanke su uspeli. Na izbore je izašlo svega 49 procenata birača i Milošević se otreznio. Izbori su ponovljeni u decembru i za Slobinog čoveka su glasali mrtvi, živi po nekoliko puta i masovno kosovski Albanci – za čoveka koji predstavlja režim protiv koga aktivno ratuju mecima i granatama. Neverovatno brutalnom izbornom krađom namaknuta je izlaznost od 51 odsto i Milan Milutinović je postao predsednik Republike.

Navodim ove primere kao dokaz da mi bojkot nije stran, ako postoji logičko, moralno i zakonsko objašnjenje, kao i činjenicu da sam voljan pokloniti glas i onima sa kojima se ne slažem sasvim, čak ni uglavnom. Spreman sam da glasam za osobu ili partiju koja će u većoj meri raditi na ostvarenju mojih ličnih i percipiranih javnih interesa od raspoložive političke konkurencije, ma koliko bio svestan manjkavosti čoveka ili opcije koje sam odabrao. Uopšte nisam politički puritanac u svetu kakav jeste i verujem da je u ovom kontekstu vrabac u ruci bolji od goluba na grani.

Dakle, gadljiv nisam.

Za sve to vreme, na izborima sam „pobedio“ svega dva puta. Učinio sam to glasom za DOS i Vojislava Koštunicu 2000. (rekoh, gađenja sam bez) i 2008, kada sam zaokružio ime Borisa Tadića (isto). Da stvar bude tragična, uopšte me ne tangira moj gubitnički niz tokom svih ovih godina, koliko spoznaja da ni tada, ni sada, to nisu bili izbori po strogoj definiciji te reči. Odlukom da hemijskom olovkom overim Koštunicu (2000) i Tadića (2008) nisam se osećao kao čovek koji je učinio pravi izbor i doneo dobru odluku po sebe i okolinu, već kao predškolsko dete na testu inteligencije za osnovnu školu.

Kao Hrvat koji je nedavno glasao za Zorana Milanovića. Kao lik iz vica koji glasa „i za crnog Bugarina, samo ne OVE“.

Opet, mogućnost da na izborima „izgubim“ uopšte ne utiče na moju odluku da li ću u njima učestvovati. Mnogo je bitnije da li su izbori izvesni, ili ne, u kakvoj se ljudskoj i zakonskoj atmosferi održavaju i šta ja od njih kao građanin očekujem. Da li ću se osećati kao neplaćena, prebijena kurva kada izađem iz škole u kojoj mi je biračko mesto?

Šizofrena situacija, novinar u meni kaže da glasam, građanin kaže da u nedelju radim nešto iole korisno po sebe i one koje volim, bez šanse da se osećam kao poslednji brabonjak.

Odluka da u nedelju ne glasam je sanitarna. Oblačim skafander. Rešio sam da ne izlažem duh u galeriji masovne trovačnice. Odluka je zdravstvena. Kao što ne idem u Pripjat i Černobil, iz istih razloga neću u nedelju u školu. Konsultovao sam lekara i farmaceuta, vele „miruj“. Verujem da je po telo i um zdravije ne izaći na ove i ovakve izbore, a to vam dolazi od čoveka koji je jednom glasao i za Ištvana Pastora. Ovo više nije pitanje za ili protiv, taj voz je prošao pre nekoliko godina. U ogledalu vidim samo čoveka koji planira kako da se u nedelju što manje izblamira i nervira, oseti kao zgažena balega, a odbijanje da učestvujem u nakazi od „izbora“ je najmanje bolno, lično rešenje.

Naivno se nadam da će nepristajanje na ovakav život, medije i izborni proces dovesti do konsolidacije unesrećenih i nezadovoljnih građana i građanki, čiji bi gnev nakon još jedne izborne farse mogao da se ozbiljnije pretopi u masovno iskazivanje građanske neposlušnosti.   

Uopšte mi ne smetaju ljudi koji će glasati. Mene njihov racionalan akt ne živcira, iako nemam niti jedan nagoveštaj, kamoli dokaz, da će se ovaj režim ikada predati na izborima. Imao On legitimitet ili nemao, mi ćemo ostati jednako urnisani i poniženi. Takođe, postoje argumenti koji bi poklopili moju tezu o važnosti neizlaska i znam da bi pobornici glasanja, odnosno podvlakači jalovosti ovakvog bojkota, izneli logički jače dokaze od mene. Problem je što moj organizam više nije u stanju da se nosi sa činjenicama. Izlaze mi na nos, povraćam ih i nikome nije bolje.

Znam da je bojkot morao uslediti već prvi put kada su održani neustavni, ilegalni vanredni izbori i svestan sam da će cenzus od tri posto pokušati da iskoriste latentni i otvoreni fašisti kako bi ušli u srpski Parlament.

Sad vas smrtno ozbiljno pitam: koji parlament? Postoji parlament u Srbiji? Znam da ima zgrada, poslanici, vozači, domari, obezbeđenje, jeftina hrana, ali parlament nisam video godinama. Kao ni sve ostale državne institucije koje bi, da to žele, uklonile fašir-šnicle iz javnog života dok si rekao „aps“.

Ne manje važno, lični bojkot uperen je i prema opozicionom „Savezu za Srbiju“ koji na njega poziva. Tamo, doduše, ima i pristojnog sveta, međutim nevoljnost da se kao grupacija stranaka konačno otrgnu od kriminalne matrice vladanja, nesposobnost da se identifikujem sa njihovim liderima/kama, kohabitacija sa klerofašistima i budalasti trud iskazan u naporu da nekada budu veći predsednici od predsednika, doveli su me do toga da u nedelju bojkotujem i njih.

Slobodan, opozicioni Šabac meni jeste drag, mnogo draži nego svi Gren-slemovi Novaka Đokovića, ali me i dalje čini svega 0,045 posto srećnim građaninom Republike, kako javlja RIK.

O čemu su pričali sve ovo vreme? O kulturi, zdravstvu, ekonomiji, obrazovanju, odlivu mozgova? Niti o jednom, ako ste zapazili. Pričali su samo o sebi i o Njemu. Da li postoji majčin sin koji zna za jedan autentičan slogan, program ili izborno obećanje, a da nije „ja pa ja“? Nema, nula, zilč.

A ima i ovo. Ko bi se, na posletku, obradovao da ipak pojedem ovo malo dostojanstva i odem da glasam, ne računajući one koji žele jednom da vladaju? Predsednik lično, jer neće da se igra sam kada je teško, i Međunarodna Zajednica na čelu sa EU, koja i dalje čeka da joj se predsednik kosovski revanšira za blanko podršku koju od njih uživa, ma koliko ovaj gazio demokratiju i ljudske živote.

Ne pristajem.

Iskreno vaš,

Građanin I.M.

ZTZ