“Toliki broj ljudi na predstavljanju jedne pesničke knjige je svakako zadivljujući, priznajem da sam se raspekmezio. Prilazili su mi ljudi, ti i ja smo u medijima 15, 20 godina i više, naše kolege koje i duže rade u medijima, i kažu: nisam prisustvovao ovakvoj promociji. Druga stvar, koja mi je još bolja, jeste da su to ljudi koji su iskreno tu došli. Kada sam radio za medije, znaš i sam, nikad ne znaš ko je tu zbog tebe, a ko zbog medijskog parčeta do kojeg preko tebe može da dođe. Na prvoj promociji sam imao 300 ljudi, kao novinarčić iz Građanskg lista, slikara, politikanata, pisaca, i bio sam oduševljen, a trebalo mi je mnogo godina da shvatim da su mnogi došli da im Dule objavi izveštaj sa izložbe ili sa promocije knjige. Sada sam siguran da su ovi ljudi došli iz najiskrenijih pobuda, jer tu vrstu koristi od mene više niko ne može da izvuče”, kaže za ZTZ pesnik Duško Domanović nakon nedavne novosadske promocije svoje knjige “Ono što smo bili”.

Siguran si da više ništa ne mogu da izvuku od tebe?

Nisam više čovek koji prvenstveno radi za medije, a to je već dovoljno da ti se i čitaoci profiliraju i profiltriraju. Sećam se dogodovštine sa jednim „uglednim“ novosadskim slikarem, neću da mu pominjem ime. Negde 2007. sam dao otprilike šest otkaza u jednom danu, honorarisao sam dosta, i zvoni mi telefon, halo, da li je to moj veliki prijatelj Dule Domanović, pa kako si, imam super priču za nas dvojicu, velika turneja po Hrvatskoj, plaćen hotel, put, hrana, mogao sam da zovem koga sam hteo, ali sam hteo mog velikog druga. I ja kažem, okej, veliki druže, ali juče sam dao otkaz u svim novinama, pa ako si hteo da ti budem lični zapisničar, od toga ništa, ali biće mi drago da se provozamo, proputujemo. „Ma, nije frka, izvini imam drugu liniju, pa se čujemo od nedelje da odemo na kafu…“ Nikad se više nije javio. Takvi ljudi mi sada, na sreću, nisu bili na promociji. Bili su oni kojima sam poznanik, drugar, prijatelj, ili jednostavno oni koji veruju da sam dobar pesnik.

Ako kažem da je tvoja promocija knjige dokaz da poezija (još) nije mrtva, da li se lažno nadam?

Ne. To sam video kada sam počeo da radim sa Vladom Bajićem u Poetsko-muzičkoj kontrakciji. Potrebno je samo plasirati je na lep, iskren način i mislim da tako i radim. Ljudski. Da promovišem svoju reč onako kako sam je doživeo i rodio, ako odrmljavim, napravim kvaziakademsku atmosferu za dede koje po navici idu na promocije i tribine, ne mogu da očekujem da moja reč živi. Ako je predstavim onako kako sam je rodio, isplakao, iskrvario, da sad ne budem patetičan, verujem da će doći do ljudi. Vlada je od nas dvojice napravio bukvalno bend, super je i to ljudi vide. Poezija nije mrtva, može biti ako želiš da budeš snob koji živi za to da kupi nagrade, ide na festivale i da ga pakuju u antologije bez kriterijuma. Ako želiš da tvoja reč živi, postoji način da se to kaže. Ne kažem da je lako, Vlada i ja smo sebi i menadžeri, i novinari, i raznosači kablova, i sve živo. Nemoj mi reći da živimo u svetu gde niko ne ume da se iskreno nasmeje i rasplače?! Samo što neko to radi krišom.

Možda si zato neiskoristljiv, ne zato što više nisi novinar, već si iskren i otrovan po takve ljude?

Moguće da to neke ljude odbija, a neke privuče, baš te koji krišom plaču, krišom imaju svoje pizdarije i mrlje. O tome govorim glasno i možda im dođem kao uteha. Dođeš i kažeš, vidi ovog debelog, ako on sme da se na papiru isplače, što ja ne bih smeo da sedenem u kafanu i glasno kažem, „brate, kako sam sjeban“, to nije sramota. Ne budimo licemeri, svi imamo ljudske slabosti, ali i niskosti, nismo sveci.

Neka prvi baci kamen onaj ko misli da jeste.

Nemoj, poubijali bismo se kamenjem.

Tako si i mene kupio stihom, davno. Sedeo sam za stolom, osetio toplu nelagodu i rekao u bradu „auh, jebem ti sve“.

Drago mi je. Kada si u medijima, nemaš prostor za takav stav. U pisanju, pogotovo u poeziji, imaš taj luksuz da budeš i slab, i povređen, možda i pokvaren, da prepoznaš svoje crte.To su naše slabosti, hiljadama godina, možda od početaka ljudske civilizacije. I šta sad? Mi smo kao drugačiji ljudi? Nisu ljudi juče postali govna, niti dobri, samo se menjaju okolnosti gde se otkrivamo ili krijemo. To mi je u jednom davnom intervjuu rekao i veliki Marijan Beneš, on je bio Đoković pre Đokovića u Jugoslaviji, kako je ostajao bez velikih prijatelja kada mu je karijera propala. Reče, „ne postaje čovek dobar ili loš, samo se otkriva, spušta gard.“

Promenili su se jedino vreme i tehnologija.

Danas su nam okolnosti omogućile da možemo nekažnjeno da budemo govna i to ljudi masovno koriste. Ono što je pre 50 godina bilo sramota danas više nije. Ti danas možeš da budeš savršen roditelj i muž, a da ideš sebi da obezbediš platu za guzicu i da nekome aplaudiraš za 1.000 dinara i da te uopšte ne bude sramota. Nema koga da te za tu sramotu ni optuži. Ako nikoga nisi zajebao, šta si se kog đavola budio.

To je apropo tvoje izreke „ko preživi – pička“?

Za život se stalno umire. On mora da te boli, ostavlja ožiljke. Izaći iz života neokrnjen i neoštećen, skončati lep i ispeglan, pa to je strašna nepravda prema kosmosu. Moramo se životu dati, za život crkavati, i kada je to iskreno, iz stomaka, to su umiranja o kojima pričam. A finalno umiranje koje nas zadesi je ništa, ne dotiče nas. Zatvoriš oči i boli te uvo. Ovde se iznova rađaš, i uvek iznova praviš život i hoćeš da se iskoprcaš iz njega i ostaneš čist i dobar i čovek, ali praviš i sranja, pizdarije. To moram da promišljam, pa uhvatim sebe da se stalno kažnjavam, izvinjavam za nešto, već me ljudi zajebavaju da će mi na spomeniku pisati „izvini“.

Hajde da pričamo o bezopasnim pesnicima i novinarima.

To se odnosi na ljude iz različitih miljea. Čak su mi i najžešće apologete sistema, da ne uvijam u metafore, te profesionalne patriote, oni su mi manje opasni po život od onih koji ćute. Od bezopasnih. Zamisli danas te pesnike koji se bave duhovnošću, bogom, ne znam čime, gde ti to vidiš napolju, sunce ti jebem? Gde vidiš produhovljenog čoveka? Vidiš jadnog, poniženog, uvređenog, ili stoku, šljam, ono što te boli, ubija. Gde vidiš ravnodušne teme? Naravno, ljudske emocije nikada neće biti deplasirane, ali ako govorimo o svetu, a ti nemaš stav o stvarnosti, onda si opasniji od otvorenih branilaca sistema. To nije čak ni ulepšavanje stvarnosti. Evo, mi imamo punu pepeljaru i ne vidimo je, ali vidimo lepu činijicu sa kikirikijem i to hoćemo da predstavimo kao svoj svet. To je smišljen i podmukao falsifikat stvarnosti.

Zašto je naziv knjige „Ono što smo bili“?

To je stih iz „Junačke pesme“ koja se obraća „autentičnom srpskom domaćinu“, koji zvekne deset rakija, pomoli se, usput malo izudara ženu, to je teško licemerje. Njemu se obraćam, „čuješ li kako nam plače / sve ono što smo bili“. Obraćam se izdanim svetovima, iluzijama, izdanim utopijama, u tome je sabrana i moja pionirska zakletva, moja Jugoslavija, moja reka Morava, gde sam naučio da plivam, a danas ne mogu odem biciklom, sednem i popijem pivo, a da ne budem okružen deponijama. Govorim o izdanim, prodanim uništenim stvarima, zbog sitnih, sitnih, najsitnijih benefita, sopstvenih guzica.

Kako se to leči?

Kako se leči? Odnos sistem pojedinac ide u krug, ne možeš imati zdrav sistem bez zdravog pojedinca, a opet bez zdravog sistema ne možeš imati zdravog pojedinca. Objasni ti meni, sedimo ovde, jedemo burek, bacimo papir pored, sednemo u auto, vozimo do Austrije, hoćemo li to i tamo uraditi? Nećemo, nama se za šest sati vožnje promenio mentalitet. Kako to objasniti? Te banalne stvari, zašto lik odavde može da baca mrtve krave u šumu, a bude gastarbajter u Nemačkoj i ne baca ni opuške na ulici. Od čega počinje, ne znam, u krugu je, moraš i jedno i drugo napraviti zdravim.

Sigurno postoje ideje i norme od kojih možemo početi?

Treba nam neko zdrav. Možda zvučim naivno kada pričamo o politici, pristajem na to, ali ako sada pogledamo koji ljudi su se izbacili u prve redove da zbace ovo zlo, ja ne vidim maltene nijedan ljudski kvalitet. Čak i ovaj „pokojni“ Čeda Jovanović, da ne pominjem Đinđića, umeo je nekada nešto da ti kaže, da ti ulije nadu, da te povuče napred. Ko sada da te povuče? Sadašnji Čeda Jovanović? Ne daj bože. Boško Obradović? Ko? Kome da poveruješ? Mi imamo u državi pametne ljude ali mislim da oni ne žele da uđu u ovaj brlog. Neće u svinjac, sklone se i ostaju samo oni koji su navikli u svinjcu i govnima da plivaju.

Ne zaboravi da je Đinđić bio ostvaren čovek i „faca“ i bez politike, da li je ključ u takvim ljudima?

Ti danas na celoj toj sceni, navodno levoj, desnoj, sve je navodno, imaš ljude koji da se ne bave politikom ne bi imali pojma čime da se bave. Šta da radi Ivica Dačić, pa trafiku ne bi umeo da vodi. Ima Dobrica Ćosić, koliko god bio neomiljen, rečenicu u „Korenima“, kaže „Srbin je čovek koji nije čovek ako nije Srbin“. E, to možeš da prebaciš u ovu našu priču o ovdašnjim političarima, pa da kažeš srpski političar je čovek koji nije čovek ako nije političar. Zamisli, na koji način bi se mogao ostvariti Aleksandar Vučić, takav kakav jeste, da se ne bavi politikom?

Pokušao je da bude novinar na Palama i nije uspeo, možda nas zato prezire?

Za njega je čak i Marić novinarska veličina, ako je ikako moguće da Marić to za nekoga bude. Vučić mi je, u ono malo svog bavljenja „novinarstvom“, otprilike u rangu one Barbare Životić.

Kako se zove to kada urednica ipak pusti njen prilog, bez imalo obzira za njenu profesionalnu i ličnu dobrobit?

Najcrnji vrhunac poltronstva i ljudske samoživosti. Zamisli tu neodgovornost za sopstvenu decu. Valjda ne smemo da budemo ravnodušni prema tome hoćemo li postojati kao narod za 50 godina. Što da izumremo? Vrhunac neodgovornosti je da neku kvazinovinarku navučeš da ispada budaletina za neku platicu, a boli te kurac i za sutra, i za decu, i za zemlju, i za sve što od tebe traži ljudskost i profesionalnost. Zamisli da imaš dete koje za 30 godina ovde treba nešto da napravi, pa kako da napravi, kako da stvori život, ako si ti uništio svaki ambijent u kom je život moguć?  Kao oni patuljci što bi sve svoje živo i neživo prodali za mesto u vodovodu i toplani. Deli mi juče neki deda flajer „za našu decu“, pa majku vam jebem, za čiju decu?! Od Niša dovde ima 300 bilborda „za našu decu“, samo te bilborde da prevedeš u pare izlečili bi desetoro naše dece. Za čiji kurac našu decu!

Ali neko je u to poverovao, kako?

Ogroman broj ljudi u Srbiji ne koristi internet, a oni koji ga koriste neretko imaju prilično sumnjive potencijale za rasuđivanje. Da ne navijam, ali imaš N1 koji liči na profesionalan medij, a on se u 80 odsto Srbije ne vidi. Moja majka kupi „Informer“, zato što su velika slova, lagano je i jeftino je. Ona nije zao čovek, ali nasedne na to. Sada, kada su nas strpali u kavez kao stoku, mojima je digitalno stiglo sedam ili osam Pink TV kanala. To utiče na ljude. Stalno im ispiraju mozak. Da se ne lažemo, i ja sam podložan manipulaciji. Da sedim sa Vučićem pet sati, on bi mene jebeno ubedio u svoj program.

Okej, i ja sam. Imam „starke“ i „martine“ misleći da sam, kao, originalan, a nose ih milioni ljudi.

I napravilo ih je neko dete za dolar mesečno. Da, i to je vrsta manipulacije.

Ali čekaj, ti i ja nismo poverovali Slobodanu Miloševiću, bez interneta, kako nam je uspelo?

E, to mi je recimo strašno, 1996. sam bio klinac i bilo mi je ispod časti da budem na istoj strani sa režimom. Danas imaš gomilu mladih koji se ne bune, a meni je mladost bez pobune – pa čemu? Idi i obesi se. Student i tinejdžer koji se ne buni, zamisli koliki je to hendikep za život, da ti se sviđa ovakav svet. Pa, da sam u Švedskoj, bunio bih se.

Kako to?

Uljuljkani su. Imaju milion sadržaja, jeftinu muziku, jeftin kič, jeftinu književnost, ali čak ni to, ne čita se više ni Isidora Bjelica. On da razmišlja dugoročno šta će biti od društva – koga boli dupe. Ja sam dobar, ti si dobar, imamo da obrnemo turu – šta ima da se bavimo time gde živimo. Neshvatljivo mi je to. Mladi ljudi koji nemaju organsku potrebu da se bune, makar ta pobuna bila i pozerska i isfolirana, predstavljaju jedan od najstrašnijih poraza života.

Kako je sve krenulo?

Njih je vaspitala naša generacija. Pitanje je kako su ljudi iz naše generacije pristali da budu govna. Oni su rasli na Branku Kockici, Minji Suboti, školskom programu, letnjem bioskopu… Onda dođu do toga da ih boli kurac za sve i nauče decu da budu govna, jer tata se učlanio u stranku, malo aplaudira, malo botuje, a i Branko i Minja su se popišali na detinjstvo 20 miliona dece iz Jugoslavije. Da se ne lažemo, ništa veći idioti ne rastu ovde nego u Hrvatskoj ili Bosni, dakle ljudi koji su navodno rasli na „pravim“ vrednostima. Ljudi naših godina su u ogromnom broju i dalje spremni da idu i kolju i siluju i jebu nekom majku četničku i ustašku. Boli ih kurac šta je spomenik „Porodica“, znaju da noću tamo idu da pišaju, tome im služi.

Reče mi brat da je na filozofskom fakultetu hit film „La La Land“, dok su nama, na istom mestu, to devedesetih bili „Veliki Lebovski“, „Petparačke priče“, „Spašavanje redova Rajana“…

Lele Lend (smeh). Pa da, to je bezopasna priča.

Ključna reč, „bezopasna“.

Nisi spomenuo „Kosu“. Zamisli! Sad čovek da je snimi bilo bi 20 matoraca u bioskopskoj sali. Mala digresija, ali mislim da je u vezi s ovim o čemu pričamo. Baš na tom Filozofskom fakultetu sam neke od najpametnijih stvari čuo od Milenka Perovića, ostrašćenog ali elokventnog kritičara nacionalizma, religije i sličnih bolesti. Evo ga, pre nekoliko godina, avanzovao u nekog super-Crnogorca i raspaljuje vatru gde god mu se ukaže prilika. Pa majku mu, ti si me učio da je nacionalizam poslednje utočište fukara, a sad nastupaš sa iste te pozicije, kako to može?!

Gde je bolest?

U nemislećem pojedincu, to je fakat. On nije dresiran da misli, što jeste oksimoron, ali jeste dresiran da ne misli. Bez sramote se priča o kupovini diploma, čak i da ne mislimo samo na jebenog Stefanovića i njemu slične. Degradirano je znanje, moral, dostojanstvo je ispod nule. Predavao sam u jednoj gimnaziji godinu dana, i to u zaista dobroj gimnaziji, neću da kudim tu decu, ali majku mu, gde vam je bunt, zašto se vučete, prepisujete i kitite tuđim perjem. Nema srama. Sutra, biće hajde kume, brate, da budeš direktor Elektrovojvodine, nema veze što ne znaš šta su nula i faza.

Najskuplja srpska reč nije Kosovo već „ne znam“?

Otprilike tako, zato je valjda skoro niko i ne izgovara. Kako je, recimo, jedan Ćaćić, znamo ga obojica, mogao da dođe na mesto direktora programa RTV-a? Radio sam s njim u Glasu Javnosti, bio mi šef dopisništva, vrhunac novinarstva bilo mu je gledanje faksova da vidi gde je pres konferencija gde ima da se jede. Hajde da probamo da dobacimo do tog individualnog i kolektivnog nivoa svesti da svi kažemo “nećemo preko kuma, strine i snajke da radimo ono što ne znamo”. Hajde da probamo da radimo ono što znamo, znaš kako bismo lepo mogli da živimo. Imamo jebeno prelepu zemlju, je l’ moguće da smo tolika ljudska, moralna i intelektualna beda i sirotinja da smo sebi dozvolili da u toj lepoti i u tom bogatstvu skapamo sakati i gladni?!

ZTZ