Poseta predsednika Slovenije Boruta Pahora Beogradu očekivano nije mogla proći bez gafova svojstvenim pretpolitičkim društvima. Liderima beznačajnih garsonjera država, na ratom otrovanom Balkanu, ispadi svake vrste su deo protokola ali ne zato što stvarno žele jedni druge da uvrede ili ponize. U pitanju je bedni poriv da se prostotom i bahaćenjem steknu politički poeni za domaću upotrebu. Ovo očigledno pali kod polupismenih konzumenata ispraznog qrčenja i to ćemo gledati još dugo jer se publika navukla na drogu zamajavanja.

Njegova Svetost Gospodin Predsednik nije odoleo da pomene kako srpskoj opoziciji ne bi pomogli ni svi registrovani slovenački glasači. Čim to izjavi, on pretpostavlja da u telu njegovih iskrenih fanova jačaju apetit, metabolizam, kreativnost i seksualni nagon jer eto, ti Slovenci su jadni mali govnari. Ima ih manje nego neprijavljenih Beograđana/ki i to je dokaz da smo mi bolji, lepši, pametniji i najvažnije, možemo da im se nakajmačimo majke u tuči jedan na jedan.

Što je najgore, predsednik odlično poznaje svoj narod iako je i dalje stadionski huligan. Baš zato.

Ovo ipak nije tekst o kapacitetima Nj.K.V. predsednika da posrami sebe i nas pred visokim zvanicama. Ovo je priča o ćevapima.

Šef poslaničke grupe SNS u Parlamentu Aleksandar Martinović, čovek za prljave zadatke i još goru maštu, udario je po opoziciji koristeći najjače oružje svake vlasti od 2000. naovamo. Ne, to nisu dnevnice, putni troškovi, stanovanje, imunitet i pripadajući poslanički benefiti, nije čak ni bojkot Parlamenta. U pitanju je skupštinski restoran poznat po dobroj hrani za nezamislivo malo para.

Martinović možda jeste najsramniji besprizornik koga je iznuždilo srpsko višestranačje međutim čovek zna šta radi. On i njegov sultan kapiraju da neobrazovani, neobavešteni i funkcionalno nepismeni ljudi, a takvih je u Srbiji više od polovine, nemaju izražena osjetila za one ilegalne nadražaje, koji bi mogli i njih da obraduju jednog dana. Preplaćene dnevnice, lažni putni nalozi i fiktivne naknade za život van majčine kuhinje su njima lako razumljivi i pre svega dostižni, ako ih svevišnji nekada pogleda. Ne žulja im cipele kada se poslanici tako bahate i kradu jer se tome potajno nadaju i znaju da je u ovako korumpiranom društvu razorenih institucija to moguće postići.  

Problem nastaje kada se pomene rajska kuhinja u Skupštini. Tu puca film i rolna se odmotava na pod. Obespravljeni, pokradeni, silovani, poniženi, uvređeni građanin/ka svestan je da to nikada neće okusiti, a tako bi mu selo, zbog čega gleda u taj restoran kao Mikelanđelov Adam u boga, na tavanici jednog besmisleno skupog objekta. Može nepismen glasač da ima i stan, i auto, i posao, i dnevnice, i lažne naloge, i ženu sa duplerice, ali taj jedan milimetar koji razdvaja njegov i restoranski prst je duševno razarajući.

„Dobro br’te, bre, helikopter, Savamala, igra mečka u skupštini, al’, br’te, ’si vid’o pošto je tamo bela vešalica?“

Ovo nisu izmislili satrapi iz SNS. Imao sam skupštinsku propusnicu od 2003. do 2006. i taj prokleti restoran je i tada bio čvorište sudara sujeta i budalaština, a vi računajte ko je sve tada bio na vlasti. Čim bi se novinari „ogrešili“ o nekog mirotočivog poslanika ili još gore poslaničku grupu, a to znači istinito preneli građanima/kama kakvi ih mudroseri i lopovi predstavljaju, skupštinski restoran je bio i ostao prva i poslednja linija pretnje.

I DS i DSS, da ne imenujem pojedince, pokušavali su da disciplinuju novinare ucenjivanjem. Iste sekunde kada novinari pokažu zrno inicijative da izveštavaju kako jeste i generalno ne jebu živu silu u pokušaju da građanima/kama usmere pažnju na bitne propuste u Parlamentu, odmah se kuloarski (kulovski?) započne priča da skupštinske propusnice ne moraju obavezno važiti i u restoranu. Ovo bi probao i G17+, oh i te kako bi probali, ali su ideologiju, petlju i harizmu zamenili viškom ljubavi prema finansijskom resoru. Mrzelo ih je.

I evo nas skoro 20 godina posle. Funckionalno nepismen čovek je i dalje najosetljiviji na prejeftin roštilj i šopsku salatu, samo je manir (is)poruke brutalniji i, očekivano, manje elokventan. Funkcionalno nepismen čovek se i dalje sa vrha brižljivo neguje da takav i ostane. On je stub biračkog tela i sve se poruke upućuju njemu, kao da je taj restoran alfa i omega naše nesreće, a ne tek slikovit primer koliko duboko moraju ići novi društveno-politički rezovi koje građani pokušavaju da stvore uličnim protestima.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.