Poznajete li osobu koja je priznala da je nekada glasala za Slobodana Miloševića, sa ili bez prisile? Lice koje se kasnije pokajalo zbog toga, uvidelo greške i ličnu zavedenost, zatražilo simboličan oprost od voljenih i svečano obećalo da nikada više neće ponoviti istu glupost, bez da se konsultuje sa očigledno pametnijim, obrazovanijim i bolje obaveštenim osobama od poverenja?

Ni ja.

Postoji već izlizana priča o razvoju i preobraženju moralnih ameba u Srbiji i tzv. regionu. Glavni lik je oportunista beskičmenjak, ležerno ušančen u privilegijama komunizma i samoupravnog socijalizma. Cinkario je kada su to od njega tražili, ćutao kada je osetio da će mu to koristiti, glasao „za“ kada i svi, ali nikada preko granice društvene vidljivosti. Član je KPJ koji ne prisustvuje sednicama, sindikalna borba svodila mu se na trku do svinjskih polutki i letovanju u Dalmaciji na rate, a za Titom je plakao budući da je ovaj u njegovima očima prosto bio baja i frajer koji trpa i ne pita za zdravlje.

Čim je nacionalizam razvalio vrata zdravog razuma i časti, on je skinuo crveni plašt, obukao plavi, radio manje više iste stvari, samo se ovog puta promenio ključ po kojem je gospodin Nevidljivi rezonovao kako da ućari što masnije i bude što manje izložen promaji. Nije gadljiv na krv, posebno tuđu. Krstio se, vratio slavski kolač iz špajza i bez problema sažvakao identitet preko noći. Ujutru se prisetio mrtvih kraljeva i odlučio da brani sebe na Kosovu tako što tamo nikada neće otići. Nije se bunio kada je dobio na poklon šporet iz Vukovara i pošto je Zvezda već bila prvak sveta računao je da će i naša vojska, a to je JNA koja je tek sada progledala, ponoviti isti uspeh, bez penala iz Barija. Nije mogao da veruje da su nas Rusi taman pred bombardovanje, koje nisu pokušali da spreče, ispalili za raketni sistem S-300.

Kada je Milošević padao u plamenu, m’sje Snalažljivi je bio prvi pored bagera, divio se zastavama Amerike i Ferarija, prihvatio je evropske vrednosti i potajno ponavljao u sebi zamišljenu scenu u kojoj Zoran Đinđić pridobija Legiju i drugare za „našu stvar“, nešto kao Mario Puzo sreće Radoša Bajića. Čeda mu je super frajer ali ne sme to da kaže da ne ispadne gej pred kumom. Radovao se uvođenju veronauke i građanskog vaspitanja u škole zato što je mislio da je to ista stvar, samo sa različitim polaritetom. Otišao je prvi put u inostranstvo, Segedin, i počeo da koristi mobilni telefon.

Kada je premijer Srbije likvidiran, Čovek Na Mestu uvideo je prve slabosti Evropske unije i tupavu aroganciju nekada otvoreno cinične briselske birokratije. Više nije išao u Segedin već u Sentandreju, a patrijarh Pavle za njega je postao bukvalni svetac. Priča oko Haga koji stalno nešto traži, i EU, koja stalno nešto uslovljava i ne pruža ništa nazad, pomalo mu je dosadila. Hteo je da se vrati korenima iz devedesetih ali da se ne seća užasa koji su počinjeni u njegovo ime. Žudio je za seksipilom naciona i vere, bez embarga, sankcija i pomirenja.  Lično, želeo je da se ratnim zločincima sudi u Beogradu i nije ga previše umaralo to što je vlast zločince krila iako se obavezala da će ih predati. Sada naoružan internetom, shvatio je da svet i mediji taje mnoge stvari od njega i prvi put je pomislio da je vakcinisanje rođenog deteta mogla biti velika greška.

Pre sedam godina taj čovek je ušao u poslednji, aktuelni stadijum ideološko-karakaterne metamorfoze, mada je takav opis precenjen jer podrazumeva postojanje ideologije i karaktera u biću. I dalje bi hteo u EU, ali pod svojim uslovima. Ukoliko nas ne žele i cela stvar neslavno propadne, on će na crveno slovo biti još radosniji zato što zna da će nas u savez primiti Rusi. Njih se i dalje malo pribojava zato što nije kompletan kreten i nešto je zapamtio sa časova, ali ako ulete za grejanje, benzin i bespovratne donacije kao do sada, nemamo šta da brinemo. Opet je dobio očinsku figuru, strogu, pravednu, nadasve rasplodnu i u časovima jarosti punu razumevanja, te ga ne spopada dušegrižje kada klepi ženu, dete ili unuka, što više ne mora ni da krije. Vratio se u kladionicu i sada je malo sumnjičaviji prema kleru kada je video da je odsustvo liderstva anđela Pavla pokvarilo pastire i okomilo ih na skupe aute i dečije guzove. Ima stabilan državni posao srednjeg kalibra, kao i uvek, i neće da bude bot ako to ne rade barem tri čoveka dužih laktova za koje drži da su sposobniji od njega. Kosovo brani još vatrenije, dakle još dalje od mogućeg fronta, a ukoliko ono ode smatraće da je to ionako bila završena stvar.

Ne daje izjave za medije i najlakše diše u hladovinama opštih mesta srpske realpolitike. Prija mu ubedljiva debata ispred trafike no ničice će slušati osobe na koje mu ukažu jači, ili on i samo on oseti da su intelektualno superiorniji, a materijalno i duhovno blagorodni. Bezveze mu je to što je premijerka gej ali bi rado spavao sa njenom ženom i o tome rado priča drugim mužjacima. Slabije ne primećuje i pogled mu je uvek uprt u jače i bahatije. Što su bahatiji, to bolje pazi i uči. Pominju ga isključivo na lokalnim sastancima stranke, za predan kapilarni rad i nabavku hrane za slavu partije, mada on, skroman kakav jeste, ne voli da se takve informacije previše šire. Nijednom nije promenio mišljenje u prisustvu drugih, niti odaje druge znake slabosti bez komande nadređenih.

A onda…

…jednog dana je obukao novo odelo i stavio novo lice. Tog dana će osvanuti svež i oran, kao lični pravednik prema kome život nije uvek bio dobar i pošten, i to je njemu okej, ali će mu smetati što je opet sišao Kurta i uzjahao Murta.

ZTZ     

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.