Postoji izvesna bizarnost u vezi sa turističkim putovanjima građana i građanki Srbije. Kako čovek napusti maticu mozak mu se razbistri, kičma rastereti, a osmeh prestaje da kiselo klizi po uglovima usta. Neko vreme živi taj čovek kao i svako drugo slobodno biće, ispunjava si život kako misli da je neophodno i za jedan kratak trenutak izdvoji se iz fekalnih tekovina društveno-političke svakodnevnice rođene mu zemlje.

Bizarnost počinje onog trenutka kada stopala tog čoveka udare o beton majke Srbije i oči se susretnu sa aktuelnim vestima koje dotični nije želeo ili hteo da sluša dok je udisao strani, izrazito nesrpski vazduh. Morbidni užas koji putnika povratnika obuzme posledica je uvek te iste spoznaje da Srbija ne samo što se nije nimalo promenila, i to je očekivano, već da je za vreme čovekovog odsustva nastavila da niže frapantne gluposti i nedostojnosti. Verujem da postoje neki od nas koji pri svakom ulasku u auto, bus, voz ili avion, pomisle da ne bi smeli da ostavljaju državu samu jer ona, lišena ama svih institucija, nije u stanju da se sama stara o sebi.

Dok sam bio zatrovan toksično slobodnom i nepodnošljivo artikulisanom stvarnošću Berlinaca i Berlina, naseobine u stanju da masivne građevinske radove izvodi bez otežavanja uslova ljudima koji tamo žive i saobraćaju, razumeo sam da kompletna Srbija, i staro i mlado, i levo i desno, i glupo i pametno, vatreno diskutuje o kulturi i klimatskim promenama. Umalo me nije strefio šlog, Srbija priča o performansima i ekologiji baš kada nisam tu i u jednom trenu sam pomislio da će i veštačka inteligencija postati vruća tema, samo da bi mi neko gore napakostio činjenicom da propuštam trenutno najvažnije planetarne izazove.

Naravno da sam pogrešio.

„Umetnička diskusija“ bila je svedena na arbitrarna, nestručna tumačenja u vezi sa likom i delom umetnice Marine Abramović, odnosno materijalnom i moralnom cenom njenog učešća u kulturnoj srpskoj zbilji. Mi i danas ne znamo šta umetnica tačno misli o konceptu nje kao ukrasa za političke revere i „čistača biografija“, mada je sasvim jasno zašto je državnom vrhu toliko stalo da na svojoj strani konačno ima osobu čije društvo imponuje. Taj se manevar u Srbiji nije dugo menjao, niti će uskoro, problem je što od beslovesnih i bespotrebnih tumačenja njenog rada i karijere zdrave teme ne mogu da isplivaju i dobiju zadovoljavajuće odgovore.

Onda se dogodila Greta. U njenom slučaju, „ekološka diskusija“ bila je sve samo ne to i odmah je metastazirala u binarni front velikih poštovalaca protiv ciničnih poništitelja. Ako se neko i drznuo da celu stvar sagleda hladno i postrance, nije odoleo da cirkus stvoren oko male Šveđanke proceni kao teško svinjariju za koju su odgovorni njeni lukrativno misleći roditelji, bolesno društvo koje to trpi, licemerje svetskog liderstva i krupnog kapitala te prateći elementi egzibicionizma i proste ljudske pohlepe, makar i za pažnjom.

Zašto nas je u nerv pogodilo kako jedno dete i jedna umetnica provode svoje dane na Zemlji? Šta to imamo, ili još preciznije – nemamo, da bi na ovakav način relativizovali ama baš svakoga i sve čega se dohvatimo?

Jednim klikom na mobilnom aparatu otkrili smo da je na klimatskom protestu u Beogradu „Petkom za budućnost“ bilo nekoliko desetina mladih, dok se istim povodom u tom istom Berlinu skupilo njih 270.000. Zamislite Opštinu Niš, skoro svi mlađi od 30, kako šetaju za bolje sutra i prave žurke? Zvuči neverovatno? I jeste. A sada zamislite tek ovaj šok: niko od njih 270.000 nije ogrezao u bilo koji pojavni oblik treša. Berlin nije turbo-folk grad i nema masivne izlive turbo-folk kulture preko neosvešćenog ljudskog materijala. Nedostojnost je bila nezamisliva čak i za tipa koji je praktično go izvodio performans ispred Brandenburške kapije, zahvaljujući blagotvornom dejstvu konteksta u koji se samopostavio. Potonje je za važne javne igrače u našoj zemlji ravno političkom suicidu i najskuplja srpska reč odavno više nije Kosovo već – stanje svesti.

I, šta se sve desilo dok je narod razmišljao kako da doaka dvema strastvenim ženama ili ih dekonstruiše za ćef posve patološki, od  kojih je, ponavljam, jedno dete? Šta je bilo iza ekrana na kom su pisani kilometri beskorisnih razmatranja, pohvala i osuda, dok sam bazao berlinskim zonama slobode, razuma i ljubavi?

Moja velika gradska simpatija i osoba koja estetskom hirurgijom menja lični opis, a nije kriminalac Darko Šarić, postala je predsednica petoligaškog fudbalskog kluba „Indeks“. Nada To Sam Ja Majke Mi Kobac ujedno je i savetnica gradonačelnika Novog Sada efendi Miloša Vučevića i višestruko obrukana osoba akcijama na koje je niko nije primoravao. Za nju i njeno političko okruženje, introspektivno stavljanje u kontekst zadate situacije i poslova za koje su ovlašćeni ravno je nemoguće. Ime: to i to. Struka: bolje ne pitaj. Kakvoća mentalnih osjetila: blama bez. Ne znam šta o tome misli ali se kladim da je nekritički oduševljena i Marinom, i Gretom.

Otvorio se „Dom kulture“ u koji kulturni ljudi nisu mogli da uđu na koncert „Kako je propao r’n’r“. Događaj je reklamiran kao besplatan ali pučanstvo nije znalo da je za ulaz bila potrebna pozivnica, što je najbolje prokomentarisao prijatelj poznat redakciji sledećim rečima: „Kakvu si kulturu očekivao kada Dom kulture otvaraju kafedžije?“

A tu je i Nenad Barac, direktor preduzeća Informatika, naš vrhovni stanodavac i verovatno najosvešćeniji Novosađan, u verziji stanja svesti kakvom nam je nudi SNS. Njegovo poznavanje društveno-političkih prilika je savršeno precizno, a svaki potez mu odiše prosvećenom promajom duha i blagosti. On je i tumač i protagonista našeg stanja svesti, ukratko Dejvid Bouvi novosadske politike.

Naivan kakav jesam, nadao sam se da ćemo mu videti leđa kada je pre pet i po godina mrtav pijan umalo ubio dvoje mladih ljudi službenim autom, tada kao direktor Slobodne carinske zone, ali ne – sada je direktor na drugom skupom mestu i preti mu smena zato što je otkriveno da je sklapao ugovore sa firmom rođenog kuma. Glup kakav sam, nikada mi ne bi palo na pamet da se u ovakvoj situaciji branim tvrdnjom da ne poznajem tog čoveka i da mi nije kum, ali Barac je čuvar stare arkane poslovanja i politikanstva. Samo zato što postoje dokazi za nešto, ne znači da se to zaista dogodilo i da tako jeste.

Mislim da i on voli i Marinu, i Gretu. Neizrecivo.

ZTZ  

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.