Kratko.

Novi Sade,

Danas je Vidovdan. Omiljeni praznik hulja i opšte mesto naših istorijskih posrtaja. Dan za koji se veruje da nosi posebnu težinu i značaj od drugih dana, zbog čega je pošten čovek tada posebno oprezan. Inače, jedan sasvim običan dan, religijski i astronomski nimalo poseban.

Puno se ljudi trudilo da ovom danu pripiše magijska svojstva i učini ga sudbonosnim. Kalendari se menjaju, ni ovaj trenutni nije savršeno precizan, a od svih mogućih dana baš je Vidovdan ostao specijalan i onaj koji nam zadržava knedlu iščekivanja u grlu.

Pavlovljev dan.

Iracionalno oduševljavanje i sablažnjavanje Vidovdanom je karta na koju se igra. Na taj dan se ne plače i ne preti greškom, pomućenim umom ili drugim slabostima. Vidovdan je svesno odabran, zamišljen trenutak u kome je naša zemlja večita, herojska žrtva zlih suseda u regionu i na Kontinentu, na pravdi boga. Koga Vidovdan dotakne u srce, taj s pravom lomi i vređa. Kada Vidovdan postane običan četvrtak, možda i mi postanemo obična zemlja, što i jesmo.

Jadna je država čija sudbina zavisi od posebnosti određenog dana u godini.

Zloupotrebiću vidovdan 2018. da svima nama u Novom Sadu, više radno nego svečano, priopćim da smo sa završili sa ekskluzivnim pravom na status kulturnijeg. Nije to neka novost, slažem se, no sam bio tri dana u jednom sasvim običnom Kragujevcu i vratio se donekle potišten.

Na Vidovdan, Novi Sad nije ništa više kulturniji i sofisiciraniji od bilo koje kasabe dovoljno velike da okupi kritičnu masu pristojnih ljudi. Budala i prostaka ima po celom svetu ali mi smo uvrteli u glavu da ih je kod nas najmanje. Laž.

Ne mogu da govorim u ime kragujevačkih primitivaca/ki, znam da ih ima. Mogu pak napisati pokoju o onima koji to nisu, ljudima koji su se postarali da im grad na nešto liči, u inat bržem, boljem i jačem životu.

Kragujevac od poslednjeg puta kada sam tamo bio, a davno je bilo, nije odvalio od života svoju infrastrukturu kao Novi Sad. Imaju čistiji vazduh, manje ustajalu klimu i sasvim slučajno to može biti u vezi sa činjenicom da ne diraju drveće. Bio sam ljubomoran na drvorede i ulice u kojima objekti možda jesu dotrajali i urnisani, ali barem nisu monstruozni.

Nije ih blam da birtiju nazovu “birtija”, a ne “koncept bar”. Ima i čorba, 150 din.

Dodajte tome zrno sreće i srešćete vaspitane ljude, sve do jednog/e. Da li bih u Novom Sadu, na Vidovdan, ponovio takvu lutriju i nadao se istom rezultatu? Ni u ludilu.

Kragujevčani svoj grad vole dovoljno da ni na jednom jedinom mestu nisam sreo deponiju, poludeponiju, kvazideponiju, pseudodeponiju ili deponiju u pokušaju, a nije da nisam špartao uzduž i popreko. Možda je to neka šumadijska magija, baciš đubre gde mu je mesto, ako promašiš – podigneš i pogodiš.

Zelen grad u kome nema smeća, papira, flaša, nameštaja i ostataka komšijskih konflikta.

Pošto je Vidovdan, računam da je pravo vreme da se oprostimo od određenih mitova koji osim šljamu nikome drugom dobro doneli nisu. Novi Sade, moraš nadljudski da se potrudiš da postaneš polovina onoga što si bio. Simbol…nečega. I ne, ovo nije u vezi sa starima i novima. Ovo je život kao takav.

„Nadljudski“ je ključna reč.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.