Leto 2002, vratio sam se iz vojske. Predložim uredništvu Novosadske hronike lista “Dnevnik” da uradim anketu sa osnovcima na temu “prepoznaj lika”. Ideju sam ukrao od  rahmetli Alana Fanta, autora američke “Skrivene kamere” sredinom osamdesetih.

“Smile, you’re on Candid Camera”, ko se seća džingla.

Fant i ekipa su pitali odrasle, zrele Amerikance/ke da li znaju ko je Džordž Buš. U pitanju je otac Džordža Buša mlađeg, američki predsednik od 1989. do 1993. Republikanac je tada bio potpredsednik u drugom mandatu, kasnije će u Iraku tući Sadama Huseina zbog okupacije Kuvajta.

Ameriku je u trenutku anketiranja vodio predsednik mog detinjstva, republikanac Ronald Regan. Naravno, svaka budala u SAD je znala predsednika Regana, bio je i glumac. Pravi izazov za Fanta i drugare bio je da provere znaju li glasači ko im je potpredsednik.

foto: wikipedia

Ukratko, ljudi nisu imali pojma.

Odatle se priča razvija u dva smera. S jedne strane, Evropa, pa i službena Jugoslavija, smejali su se notornoj političkoj neobrazovanosti Amerikanaca/ki, dok se u našoj kući tim ljudima zavidelo. “Koliko je njima dobro”, govorio je otac, “kada ne moraju da znaju ko je drugi najvažniji čovek u zemlji da bi živeli normalno.”  Lažem, rekao je to koristeći psovke pa vi iskombinujte.

Uglavnom, uredništvo odobri da sa fotoreporterom odem na Štrand, pohvatam neke klince/ke i proverim koliko poznaju srpske i svetske političare. Dva papira, na jednom je bilo 35 fotografija najpoznatijih srpskih političara, a na drugom 15 fotki svetskih lidera.

Odem na Štrand sa fotografom Dragutinom Savićem. Na njegov predlog, a ima čovek oko i za to, prekinemo kartarošku partiju četiri devojčice ispred jedne od kabina. Predpubertetsko su doba, bez očiglednog roditeljskog nadzora. Navodim to zato što je u vremenu pre srpske verzije političke korektnosti i Zavetne Zaštite Dece medijima bilo lakše da pričaju sa njima kada su u grupi. Dovoljno je bilo prikazati ih u pozitivnom kontekstu, diskretno objaviti lik i navoditi ih bez prezimena. Roditelji nisu potezali tužbe, čak, bili su ponosni na decu u novinama ali jebiga, tada smo imali, kakve-takve, novine i novinare. Ogrešiti se o decu “preko novina” je 2002. meni naivnom bilo nezamislivo. Danas?

Tinejdžeri su na popunjenom Štrandu već 2002. umeli da prepoznaju likove skoro svih političara, i domaćih i stranih. Jedna devojčica, pametnica koja se kartala, danas odrasla žena, prepoznala ih je sve. Malo sam pomogao, tipa funkcije koju osoba obavlja. Uspela je da ih prepozna sve. Sve! A govorimo o ljudima poput tadašnjeg generalnog sekretara NATO pakta Džordža Robertsona i svake šuše u srpskom Parlamentu vredne televizijskog programa. Sve! A glupi Ameri? Ni potpredsednika. Hajde da se više nikada ne poredimo na ovaj način.

Mali sunđer Bobovi spremni su da upiju ono u šta se umoče. Da pored Svetog Save, Tita, Vučića, na zidovima srpskih škola stoji fotografija Dositeja Obradovića deca bi ga prepoznala.

U početnom periodu DOS-ove vladavine deca su uveliko izbombardovana političkim informacijama i likovima koji ne bi smeli da ih se tiču. Danas je informativa još gora. I dalje smo taoci sudbonosnih političkih izbora u fatalnoj vezi sa kriminalom i estradom, samo je lestvica za prolaz pala niže u svim oblastima. U pristojnim zemljama ljudi su na nivou realpolitike pošteđeni “dža ili bu” solucija. Ne moraju da biraju između Save i Dositeja.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.