Novosadski stilista i disk-džokej Srđan Šveljo tereti se za nedozvoljene polne radnje nad maloletnicima, iskorišćavanje maloletnika za pornografski materijal i neovlašćeno stavljanje u promet psihoaktivnih supstanci. Hapšenje se dogodilo nakon prijave jedne od žrtava, dok je Igor Jurić iz Fondacije Tijana Jurić javno govorio da poseduje dokaze za pedofiliju u krugovima pozntih ličnosti, pre svih političara i privrednika, u Novom Sadu, Subotici i Beogradu.

Ovo su užasna, najdelikatnija krivična dela i s njima se rukuje kao sa eksplozivom. Ljudi koji lično poznaju optuženog, uključujući i mene, bili su ili neprijatno iznenađeni, ili u neverici. Internetom dominantno kolaju dve škole mišljenja, po jednoj, Srđan je “dobar čovek koji ne bi mrava zgazio”, a po drugoj, “pedofila treba streljati i završiti posao”.

Oba stava su u svojoj društvenoj polaznici i konačnici apsolutno nebitna. Mi ne znamo šta je Srđan uradio, ili nije, mi ne znamo za šta je sve sposoban, ili nije, i na sudu je da mu pošteno sudi i presudi. Ako je zaista uradio ono za šta ga tužilaštvo tereti, ako se stvarno brutalno ogrešio o nedužne maloletnike, neka bude kažnjen po slovu zakona. Važi za sve i svakoga.

Možda je vreme da se javnost i mediji u Srbiji dogovore šta je pedofilija. Daleki su put i pravična kazna od ispoljene seksualne privlačnosti zrele osobe prema maloletnicima koji izgledaju i ponašaju se kao punoletni, zreli ljudi, do akcija zrelih (ili maloletnih) osoba koje seksualno privlače deca koja izgledaju i ponašaju se, pa, kao deca.   

Ne pada mi na pamet da besplatno branim osobu optuženu za pedofiliju, bila ona meni prijatelj ili ne, u situaciji kada o slučaju znam ništa ili vrlo malo. Jedino što mogu javno da branim je pravo optuženog da ima fer suđenje i da se o njemu profesionalno izveštava. Ovde postoje izvesni problemi, merljivi i lako uočivi.

Prvi problem, a to je na svojoj koži osetio i glumac Goran Jevtić, je tabloidno izveštavanje u kojem su dva čoveka praktično unapred osuđena za najstrašnija dela. O njima se dvojici pisalo i piše nedopustivo maliciozno, do te mere, da bi takve odštampotine u civlizovanom svetu bile drakonski kažnjene. Ne samo što nije poštovana pretpostavka nevinosti optuženih, već su im objavljena puna imena, fotografije na naslovnim stranama, na snimcima se vide mesta gde žive, a sve to prate biserni tekstovi iz riznice crtanja mete na čelo.

Da su Goran i Srđan uzeli po “Kalašnjikov” i bez ikakvog povoda, hladne krvi, pobili po 30 ljudi u Beogradu i Novom Sadu, mediji bi o njima izveštavali sa više dostojanstva i elementarnog profesionalizma.

Da su njih dvojica kojim slučajem heteroseksualci i da su batinama ubili svoje partnerke, isti ti mediji bi im pronašli iskupljujuće podatke iz biografija i privatnih života i ne bi ih kačili na stub srama jednakom žestinom. Objavili bi detalje koji relativizuju ili romansiraju zločin za koji su optuženi, integritet i moral žrtava bi se dovodio u pitanje, a publika bi to oberučke prihvatila i na bizarnom kraju klackalice otvoreno branila ubicu i napadala žrtvu. Ne postoji potreba da objavljujem linkove, ovo je u srpskom tabloidnom košmaru pravilo, a ne izuzetak.

Tri tačke optužnice protiv Srđana, prevedene na jezik tabloida, ispod njegove fotografije, u realnosti ovako tumače ljudi koji to smeće čitaju: “evo vam ga pedofil koji siluje decu nakon što ih drogira (bromazepamom) i slika za porno filmove”. Da li ja pouzdano znam da se to nije dogodilo? Naravno da ne, jednako kao što tabloidi pouzdano ne znaju da se to zaista dogodilo, te bi morali da obuzdaju ljudožderske nagone za profitom dok se suđenje ne završi. Ovo ne izgleda kao početak pravičnog suđenja novosadskom stilisti i disk-džokeju, šta god da je uradio.

Drugi problem je relativno sporan medijski nastup i društveni uticaj Igora Jurića, čoveka u čije se dobre namere ne sumnja, niti se iko pristojan usuđuje da prekorači granicu pijeteta kojeg osećamo prema njegovoj ličnoj tragediji. Mislim da imenjak greške u koracima čini zbog neznanja i emotivnosti, a ne rđavih motiva i para. Mislim, ne tvrdim.

Kada je mučki ubijena Tijana Jurić, dobili smo zakon koji policiji omogućuje da krene u potragu za nestalim licima odmah po prijavi, bez rokova, ukoliko postoji opravdana bojazan za bezbednost lica. To je bila odlična inicijativa i teško je kritikovati ovakvu odluku države. Potom smo došli do zakona koji uvodi instituciju doživotne robije bez prava na pomilovanje za počinioce najtežih krivičnih dela. On deluje dobro na prvi pogled, ali sa sobom vuče barem tri ogromna problema: nepostojanje pomilovanja, preciznije – prevremenog otpusta, je u suprotnosti sa pravnim aktima koje je potpisala Republika Srbija, onim “evropskim”, zakon je usvojen bez ikakve stručne, javne rasprave i bez pokrića javnog medijskog servisa i konačno, praksa je pokazala da oštriji zakoni u ovoj oblasti ne utiču na smanjenje broja krivičnih dela.

Kriminalce i patološke slučajeve, generalno, potencijalna kazna ne odvraća od zločina zato što o njemu ne razmišljaju racionalno i hladno kao vi ili ja i mnogo bolje rezultate od oštrijih kazni daju sistemsko obrazovanje, odgoj i prevencija. Da li vam srpski režim liči na uzgajivače obrazovanja, odgoja i prevencije?

Ovakav zakon je u najmanju ruku populistički, budući da je donet pod pritiskom peticije Fondacije, koju je potpisalo zbilja mnogo ljudi, odnosno glasača. Pretpostavljam da su u pitanju listom pravni laici, “ljudi iz naroda”, koji o ovoj temi razmišljaju prvo emotivno, ne hajući za pravne norme i novonastale komplikacije, sa likom ubijene Tijane u glavi, i potom racionalno, kada pokušavaju da se stave u cipele osoba čiji su motivi iracionalni ili uslovljeni različitim krimogenim, porodičnim, emotivnim, afektivnim i patološkim uticajima.

Nisam siguran da su fondacije u ovakvim ulogama srećno rešenje po jedno društvo. Dobro je što ona postoji i takve udruge daju odlične rezultate kada se vešto vode, ali nisam oduševljen idejom da bilo koja fondacija bude presudan faktor u krojenju zakona ove, ili bilo koje druge zemlje.  

Potom se Jurić nespretno oglasio tvrdnjom da zna za pet slučajeva zlostavljača maloletnika, u tri srpska grada, i da će ih proslediti u javnost ako mu se nešto dogodi. Kasnije se ispravio rekavši da je uredno policiji prosledio inkriminišući materijal i samim tim ne čini krivično delo neodavanja ovakvih informacija. Dobro, pomislili smo, neka hapse pedofile levo i desno, ništa sporno, mazel tov!

A onda je, od silnih političara i biznismena, svetlost pritvora ugledao stilista i disk-džokej iz Novog Sada. Dupli marginalac, u svetlu realne društveno-ekonomske moći i seksualne prirode. Ovo je, verujem, urađeno van uticaja Igora Jurića, mada nisam jedini kojem je neobično da prvi “padne” neko ko ne barata krupnim parama i uticajem. Voleo bih da vidimo i ostale sa spiska i da se i njima pravedno sudi, ako su optužbe tačne. Pravedno suđenje počinje pravednim izveštavanjem.

Na koncu, siguran sam u nekoliko stvari. Ne znam šta se dogodilo u Srđanovom stanu i životu, voleo bih da je nevin i da mu se po zakonu presudi ako je kriv. Ono što smo videli na instagramu i čime se profesionalno bavio nije pornografija, šta sve ima na hard disku i šta su videli zidovi – ne znamo. Ako je nevin, ili se ispostavi da nije kriv za sve za šta je optužen, njegov život su mediji preventivno i bez najmanjeg obzira na pravo i pravdu temeljno upropastili.

Ovakva Republika Srbija, bez nezavisnih institucija, medija i javnog kritičkog mišljenja, nesposobna je da pravedno procenjuje stepen društvene opasnosti vanstranačkih i vanprivrednih pojedinaca, niti je u stanju da ih pravično kažnjava kada za to postoji razlog. Ovakva Srbija je pravljena po meri najogavnijeg ološa i teško je poverovati da će pedofili koji uživaju poverenje vlasti, ili s njima dele poslove, uticaj i mračne tajne, ikada videti zatvor.

Ubice, lopovi, dileri, pa i sveštenici, te mračni umovi opšte prakse ne moraju ni da se kriju. Samo nam decu, naše svetinje, ne dirajte, u zemlji bele kuge, bez vrtića, škola, bolnica, bolničkog smeštaja za roditelje teško obolele dece, dečijeg dodatka, sa PDV-om na bebi opremu, porodičnim nasiljem, časnokrsnim plivanjem osmogodišnjaka, školskom veronaukom, kladionicama, nepostojanjem državne omladinske politike, odlivom mozgova i političkom zloupotrebom dece. Licemeri.

Neka ide Srđan u zatvor ako se dokaže da je kriv. A kada će predsednik odgovarati za fotkanje i pipanje u bolnici, protivno odluci lekara, gde dete nema biološki imunitet, a on zaštitnu opremu? Samo ona „banana“ detetu na basketu je vredna 24 časa društveno-korisnog rada.   

U međuvremenu, najpoznatiji novosadski fašista Goran Davidović vratio se iz Italije, gde se skrivao od suda, ili ako njega pitate, bio žrtva političkog progona. Presuda od godinu dana zatvora mu je lane u martu preinačena i slobodan je čovek. Decu neće fizički dodirivati, njegov departman je ubijanje čoveka u čoveku i to je ovde sasvim u redu, ako se ne kosi sa planovima vožda.

ZTZ  

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.