Draga moja Stvarnosti,

Ne postoji uvijen način da se to izgovori, niti je pristojno dalje se zavaravati. Dokazi su prejaki i u našem je interesu da priznamo kako stvari stoje. A, kako stoje? Stoje tako da smo svečano otišli tamo odakle smo i došli, puta tri.

Ti si naša mater sa imenom, prezimenom, etnosom, nacijom, verom i oružjem. Jako ti se to dopada i želiš da se prema tebi tako i ophodimo. Meni si bila draža s više lica i naličja.

Ima zamišljena tačka u Tebi koja simbolizuje granicu podnošljivo nepodnošljivog života i nju smo kao nacija prešli. Posle te tačke osnovni zakoni ljudskosti i sudova više nemaju smisla i niko u njih ne veruje. Misliš da preterujem? Probaću da Ti objasnim.

Osobe koje imaju najveću sposobnost, znanje i moral neophodan da Te menjaju za Tvoje dobro, iz meni nepoznatih razloga ne žele to da čine. Mislim da nemaju motiv jer si Ti njima drugačija, a glave i stomaci im nisu pribijeni u ćošak. To se sada zove eskapizam, ljudi stvaraju lične oaze nedostupne javnosti, ružičaste logore, što je sasvim u redu iako ta ostrva nemaju sistem odbrane od užasa koji ih može, ali i ne mora potopiti. Igraju tombolu smrti s viškom tiketa.

Ljudi koji aktivno pomažu, sokole i troše se za opštu stvar retko nailaze na razumevanje. Češće ih se naziva „idealistima“. To je sada, pa ne baš ružna reč, ali jalova i bespredmetna. Poželjan zet i snajka nisu idealisti. Komšija – naopako! Domen apstraktnog ponovo je izdat nacionalizmu i nasilju, s tom razlikom da su se oni izlili i u Tvoje odaje. Takva im je narav. Složićeš se da Te idealisti retko menjaju tako direktno i bez pristanka, a pošto smo nacionaliste i nasilje neslavno već probali, računao sam da je s tim gotovo. U redu je, nisi kriva.

Mislio sam da se to više nikada neće dogoditi ali eto – pogrešio sam u proceni. Svakog dana me iznenadiš novim biserom zla na kog niko ne obraća pažnju. Da li je to bestijalni poslanik i osuđeni ratni zločinac, koji i dalje sedi u skupštinskoj klupi i ponovo prosipa monstruoznosti, ili nova zvezda konzervativne blogosfere, sajber mantijaš ogorčen tvojom i mojom slobodom da radimo legalne stvari koje mu se ne dopadaju, sasvim je isto.

Kod Tebe može sve, i mogu svi. I nikom ništa.

Draga moja, da se ovako uništiš mislim da još nismo doživeli. Nema rata, a rat je.  Demokratija postoji, ako si u većini. Tolerancije puni papiri, a u Tebi zabrani drugačijih. Svako ima telefon, ali nema svako hleb. Razmišljanje i odgovornost su raskinuli.

Postala si, ružno je reći, instrument manijakalnih doktora smrti. Pretvorili su te u baštu zloćudnih biljaka ljudoždera. Dostupna si svačijem tumačenju; poganih, umno bolesnih, glupih, drogiranih, pijanih, poludelih, korumpiranih i zavidnih. Postala si, bre, nasilna za svoj ćef. Ovi što mogu da te izleče ne žele ili nemaju vremena. Oni su praktični, racionalni i savršeno savremeni. Žive za danas. Nisu idealisti ili aktivisti, pa se ljudi bez griže savesti dive njihovoj sreći i stabilnosti.

Ti si ljut, siromašan muškarac skromnog znanja i velikog apetita, u ljubavi sa utamničenom ženom koja od ćelije nije videla sveta i svetla, pa je umislila da tako mora. Naoružana si. Prekog pogleda. Žedna poslušnosti. Gladna nasilja – slane vode brodolomnika.

Nadam se da ti nisam previše smetao ali osećam da je tačka normalne nenormalnosti iza nas, te sam mislio da je red da ti se javim. Znaš da ne ćutim kada se pretvoriš u nakaradu i hvala što mi uzvraćaš ljubaznost.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.