“Ako sudimo po tome kako smo računali da će predstava Na Drini ćuprija proći u Sarajevu, gde smo najveću tremu imali, onda jesmo ‘kliknuli’ kao društvo jer nas zovu ponovo. Značajno mi je bilo to Sarajevo, imala sam tremu, verujem i ostale kolege. A da li je kliknulo u svesti onih zbog kojih je predstava pravljena, ne znam. Kliknulo je možda u smislu kako da se osujete njihovi pokušaji. Ovde (Srpsko narodno pozorište, prim-aut) dobro prolazimo, ljudi dolaze iz Beograda na predstavu, očigledno da komunicira na poseban način sa onima koji žele da komuniciraju”, govori nagrađivana glumica Marija Medenica, s kojom razgovor otvaram ostvarenjem Kokana Mladenovića u kom glumi, a nakon odličnog Bilborda na Kamernoj sceni SNP-a, reditelja Petra Jovanovića po tekstu Majkla Vukadinovića.

Predstava Na Drini ćuprija ne samo što je uznemirila nacionalne duhove i osvežila problem cenzure, već je uticala na to da ne mali broj ljudi veruje da je ona uzrok opšteg nenagrađivanja na prošlogodišnjem Sterijinom pozorju. Sagovornicu prvo pitam zašto su odgovornost i suočavanje sa samim sobom na Balkanu isključivo pozorišna, a ne institucionalna tema?

Fotografije predstave “Bilbord”: Aleksandar Ramadanović

“Nisam sigurna da o tome možemo i u pozorištu da pričamo. Imali smo situaciju u Času anatomije da smo morali da lepimo usta, što je bio direktan autogol naručilaca. Ne znam kako toga nisu bili svesni kada se to desilo. Ako ja tebi kažem ‘ne smeš o tome da pričaš’, a ti namerno zalepiš traku preko usta, ne kažem ti ‘bravo, odlično rešenje’, nego se zapitam i shvatim da si me porazio, zabio sam sebi autogol. Očigledno nije tako protumačeno, što me još više raduje zbog same predstave, ali ne zbog inteligentcije tih istih naručilaca. Nisam mogla da verujem da će taj fazon da prođe. Svi su se negativno uzbudili, umetnički tim se osetio loše, meni je bilo nekako super, bila sam smirena, posebno kada je reditelj Andraš Urban dao takav predlog.”

Zašto je prošlo?

Ne znam jer nisam iz tog filma. Meni ne bi prošlo da sam naručilac toga, zabranitelj.

Šta nam to govori o formatu ljudi koji su to naručili?

Mislim da je to retoričko pitanje, ne moram da odgovorim na njega.

Da li je Čas anatomije predstava o tome kako se ubija čovek?

Da. Duboko verujem da je to Danila Kiša na kraju ubilo. Uvek sam se pitala šta sad Kiš ima da se brani kroz Čas anatomije, ali nikada nisam prošla čitavu tu poetiku i stvaralaštvo na taj način, već na nivou čitaoca, srednjoškolca, koji jedino što čita su Rani jadi, a njegovo kapitalno delo je Grobnica za Borisa Davidoviča. Ja, mala sveznalica-neznalica sam mislila da je „Čas“ višak koji ga devalvira, a onda sam radeći na predstavi, istražujući, i kada se meni nešto slično desilo, shvatila da je to jedino što je moglo da ga održi kao živo biće, to je morao da uradi, da održi Čas anatomije, da ukaže na njihove nedostatke jer je pričao sa slojem ljudi koji nisu istog intelektualnog kapaciteta, pa je morao da prelepi demonstrativno traku preko usta da im pokaže da oni ni to ne shvataju. Mnogo se života uplelo u proces rada na „Času“ i jedno je drugo podržavalo, kao perpetuum mobile. I danas je tako, izuzev odziva publike koji nije veliki ali ni ne treba da bude, neke predstave ne treba negovati zbog blagajne, nego snage reči koje nude sa dasaka i edukativne moći, a ova predstaa je poseduje, pre svega zato što je dobro promišljena.

Teška je.

Neko razume ili ne razume. Očekuje se određena obrazovna potkovanost publike i ta predstava ni ne treba da bude za svakoga. Kao i pozorište.

Šta o nama kao društvu govori scena kolektivne masturbacije nad žrtvom?

Govori o tabloidnosti.

foto: A.R.

Misliš, tolko je grozno je da ne možeš da skreneš pogled?

Kao Black Mirror, prva epizoda, kada svi na usporenom snimku intelektualno masturbiraju nad tim što premijer opšti sa svinjom. Najslikovitije je predstavljen presek stanja u našem društvu. Oni su masturbirali nad sadizmom koji je izvršen nad Kišom. To je postupak jalovih ljudi koji nisu stvaraoci, nego kritičari, kao kada se školuješ da budeš dramaturg, pa nisi kapacitet da stvaraš i onda odeš u kritiku koja neće biti konstruktivna po savremeno pozorište, već je tu da bi sama po sebi isticala negativno. Treba umeti biti dobronamerna publika.

Da li se to uči?

Mislim da to dolazi iz kuće, iz samovaspitanja. Među mladima je moderno, kada se vaspitavaju, da budu buntovnici. Ako pošto-poto kažu ono što misle, smatraju da je to hrabrost.

Nije, ako ne preuzmu odgovornost.

Tako je. Svi mi kada smo na akademiji osećamo potrebu da kritikujemo starije kolege, pa kada se mi nađemo u istom SNP-u, nemoćni pred zadatkom koji se pred nas postavlja, pronalazimo opravdanja i izgovore. Tada počinjemo da razumevamo probleme na koje su naišle naše kolege. To se zove odrastanje. Neki ipak ostanu uporni u tome, onda je to infantilno, možda i maliciozno, istrajavati u destruktivnoj kritici. Treba biti odmeren, ne zato što smo dvolični, nego ako već kritikuješ nauči da to činiš tako da nekome budeš prečica do rešenja, a ne da ga srozaš, uniziš i poraziš veru u sebe samog.

 Još malo o „Drini“, filozof Slavoj Žižek kaže da nema genocida bez dobre poezije?

Jedna od najvećih i najznačajnijih pesama je Plač matere čovekove. Povremeno se susretnem s njom i pomislim da je to remek delo, kako svaki narod koji ima istoriju čestih ratova mora da čuje na svom jeziku kvalitetno prevedenu tu pesmu. U njoj je sve, ako je Santa Marija della Salute najlepša pesma našeg pesništva, ova je jedna od najznačajnijih.

Nije li ključ za „Santa Mariju“ momenat kada Laza Kostić, simbolički, prevazilazi gnev zbog naših posečenih stabala na kojima stoji istoimena crkva?

Get over it! We shall overcome! Kao što reče Kiš, nacionalizam, to je paranoja, kolektivna i pojedinačna paranoja.

foto: A.R.

Estradna zvezda je pretučena kod kuće, koliko je to u vezi sa činjenicom da je nasilje postalo deo estradnog informativnog bloka, a ne crne hronike?

Ozbiljna je devijantnost društva u koju smo zapali. Zgrozila sam se i pročitala članak, blog, neko je napisao na kraju zašto je pretučena – zato što je taj čovek nasilnik. Ne zato što su on ili ona preljubnici, nego zato što je nasilnik. Ono se nažalost umnožava, a granica je pređena onog momenta kada smo nasiljem počeli da se hvalimo i kada je svakome dozvoljeno da u komentarima napiše „tako joj i treba“.

Nasiljem se hvalimo skoro 30 godina.

Tako je. Ne delim nasilje na porodična i ostala, ne zanima me feministički pokret i drugi, nasilje je nasilje, da li je u porodici, vršnjačko, na ulici, bilo ono fizičko, ekonomsko ili psihološko. Mi kao društvo masturbiramo nad tim!

Posao medija je da ljudima nametnu važne teme i obrasce, s tim u vezi, slušali bi mladi klasičnu muziku kada bi postojala u medijima?

O da, i te kako, umesto rijaliti programa. Pre svega to je odgovornost države, kao sistema, da se ljudima ponude kvalitetne stvari, da neko preuzme odgovornost za informacije s kojima mladi odrastaju. Šta je ovde mejnstrim? Čekajte, polako dok stignemo do alternative. Mejnstrim je u ovom trenutku destruktivan, pun nasilja i perverzan.

Rekla si mi davno da su intervjui besmisleni, da ništa nećeš promeniti…

Volela bih da ovde kažem nešto epohalno pametno, ali zavisi mi od dana, šta sam jela, koliko sam nervozna (smeh).

Šta bi htela da promeniš?

Da svako u ovoj državi dobije mogućnost da se izrazi bez da ga cenzurišu. Neretko se dešava da umetnička dela budu tretirana kao neprijatelji države, zatvaraju se vrata umetnicima, to bih želela da se promeni. Da dela ne budu opasna po život. Rale Milenković ima teoriju da svi šezdesetosmaši imaju stanove po 100 kvadrata na Studentskom trgu. Toliko o disidenturi u Srbiji.

foto: A.R.

Ekonomska beda se često pominje kao uzročnik ekstremnog nacionalizma, homofobije i nasilja, postoji li ljudskost bez novca?

Naravno da ti ne trebaju pare da bi bio čovek. Moguće da se pretvaramo u životinje koje grabe za opstankom, pa nadrljaju sitne ribe u moru plavom. Čudna prirodna selekcija je na snazi, u svim pokvarenim vremenima, devedesetima ili ovim novim devedesetima.

Povod našeg susreta je predstava Bilbord; kako posle nje da uđem u prodavnicu i ponašam se normalno, da se ne osećam kao kompletna budala?

Sa tetovažom na čelu (smeh). Posle tog procesa nisam isti čovek. Počela sam sa „kakva budala,’ ladno je istetovriao čelo“, a posle sam shvatila da je to neko stvarno uradio u Americi. Kasnije smo Đura (Ivan Đurić, prim.aut) i ja počeli ozbiljno da pričamo o tome koliko G bismo pojeli za nova kola, stan, koja je cena života, a da nije preživljavanje?

I tvoj lik Ketlin pleše na granici licemerja, iako drži čvrst stav?

O, da, iskreno sam je mrzela. Posle sam našla način da je volim. Menjali smo kraj, probala sam da je opravdavam kroz ceo proces.

Može li to?

Može, ali dramaturški nešto fali i nisam sigurna da li to mogu da ubacim.

Svi smo mi licemeri u supermarketu, zato je „plan“ podmukao i toliko boli?

Jesmo, sigurno.

Šta si Endiju/Đuri odgovorila na samom kraju, kada se svetla ugase?

Šta ti misliš?

(deo razgovora ne objavljujem da ne pokvarimo predstavu onima koji je nisu gledali)

Eto, samo tako sam mogla!

foto: A.R.

Da li si privatno doživela da te, metaforički, ne poljube u usne, nego u logo firme na čelu, kao ti njega u Bilbordu?

Da, više puta u životu.

Kako se oporavljaš od toga?

Teško, zato što su to uglavnom poljupci smrti. Oni su u vezi sa cenzurom o kojoj smo pričali. Ignorisanje čoveka je najkraći put do toga da ga odgoniš u malu smrt. Sigurno bolest, a možda i veliku smrt. Ignorisanje umetnika, stvaraoca, je siguran put do male smrti, zato sada tek razumem Kiša, zato je morao da umre prerano, nije se izlečio Časom anatomije.

Strast tog poljupca je samo veličina spomenika mrtvoj osobi?

Bravo. Kao kada poljubimo spomenik na groblju, to je neki paganski običaj mislim.

Treba li nam kolektivan, javni čas smejanja i plakanja?

Kako ne! Plakanje i smejanje su ozbiljno podvižništvo. Ozbiljno davanje ljubavi i put do zaceljenja. Bilbord je bio proces tokom kojeg sam se najviše smejala za poslednjh sedam godina, zahvalna sam momcima što su me u tih mesec i po dana učinili tako zdravom osobom, da sebe takvom nisam poznavala od puberteta. Smeh i plač su katarzični i sigurno su istiniti, to im je zajednički imenitelj.

Istina je krajnji cilj?

Jeste, ništa bez istine.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.