Novi Sad, 11. XI 13.

Spotičem se o leševe. Smetaju mi da doprem do ljudi. Masom, zarazom, bolešću. Ovim gradom se lakše putuje podzemno.

Smrde. Ljudi. Na lošu savest i nemar. Pristojni se trude ali je umor jači od nade.

Lepi su mrtvi. Volim ih pa boli.

Onda ih molimo. Te ljude. Prosjaci i bednici nude više utehe. Zlo i dno, iza postoji samo smrt.

Iza nje, nešto primamljivo. Odavde.

Novi Sad je klanica bez leševa. Trupla su živa i zato se saplićem. Govore mi, vređaju me, proklinju i prete duhovima. Duhovi praštaju. Odlazim neoštećen, kroz sluz laži i prevare. Klizim okupan grehovima iza. Mokar. Cipele izuvam kod kuće i tako sam ogadio dom.

Zauvek.

Čist i prljav.

Nekadašnja farsa je prerasla oca. Smeh je ustuknuo pred silom. Ne volim da se smejem, ali volim kada se drugi smeju. Dan je lep i niko se ne smeje.

Trgujete vremenom kao šećerom. Srećom, psi ne vole slatko. Ni kada umru.

Mačke ćute.

Naša deca vrište.

Znaš ti zašto

.ЯR.