Neka smo se mi lepo ispričali o Novaku Đokoviću i njegovoj diskvalifikaciji sa američkog gren-slema. Ljudi smo i razgovor je lekovit. Po svemu sudeći, Đokoviću je sasvim jasno da je pogrešio i napisao je da će ga taj baksuzni hitac u budućnosti ojačati i da iz debakla mora izvući nauk. U to ne sumnja verovatno niko, ali zadivljuje spremnost građana i građanki da biju nepostojeću bitku u Novakovo ime, onu koju je i sam Novak predao čim se latio tvitera.

Impresionira takođe napor kog izvesni ljudi, nadajući se materijalnoj nagradi, ulažu kako bi dokazali da naš voljeni lider nije nimalo odgovoran za jedan drugi baksuzni hitac, preciznije rafal. Aleksandar Vućić i dalje tvrdi kako nije želeo da Slavko Ćuruvija bude ubijen, javnost mu veruje, a pošto on to nije hteo, kao i kod Đokovića, krivica i odgovornost ne postoje.

Đokovića smo, očito, spremni da branimo i kada sam Đoković tvrdi da za tako šta ne postoji razlog. Ovo u našoj Situaciji može biti razumljivo i očekivano, ali to neizostavno povlači priznanje o kolektivnoj nesposobnosti da razaberemo istinu od laži i važno od nevažnog. Na kraju krajeva, umemo li da rasudimo šta je po nas dobro, a šta ne.

Ako ćemo pravo, mi ne znamo ni banalnosti poput one da slučajni udarci loptom u sportu tokom igre nisu kažnjivi, ali mimo igre povlače drastične kazne, u svakom sportu, kamoli svilenom tenisu.  

Istog se dana, kao rukom usuda, pojavila i druga vest, ona o poništavanju presude za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. Čovek bi pomislio da sudski oci imaju pravu pravcatu kristalnu kuglu, toliko je ova vesta bila dobro tempirana. Bili smo morbidno zaokupljeni eliminacijom merljivo najboljeg Srbina u nečemu, do te mere da nismo reagovali na udarac morbidne Republike posred našeg, odavno popišanog i redovno dopišanog lica.

Prevedeno na tečan srpski jezik, Đoković oličava sve ono najbolje u nama i čini se vrednim čuvati ga od ala i nemani ispod kreveta i u ormaru, bile one tamo ili ne. S druge strane, Republika je propali projekat lažova i lopova i od nje smo svečano digli ruke, gledamo kako da je prevarimo na svakom koraku, mada i od ovog principa lako odustanemo svako malo. Najčešće kada nam lično dogori i shvatimo da Novak i njegovi pehari nisu ti koji nam garantuju Ustavna prava, vladavinu zakona i životni standard. Srećom po stamenost našeg mentaliteta, takav nalet racionalnosti brzo prođe i mi se omamljeni vraćamo čuvanju nečuvljivog i prepuštanju najdragocenijeg, kao da je gubitak sposobnosti da razlučimo dobro od zla nešto nevažno po naš identitet, zdravlje i nacionalno dostojanstvo.

Zato, uostalom, narod koji većinski obožava našeg, ruskog, venecuelanskog, kubanskog, beloruskog, mađarskog pa i severnokorejskog despota, osim turskog – jer je balija, razdragano slavi kada padne onaj crnogorski. Daleko bilo da to samo po sebi nije lepa vest, problem nastaje kada ne želimo ili ne možemo da razumemo potencijalne i već preživljene opasnosti po region koje sa sobom donose okađeni pobednici izbora u Crnoj Gori.    

Poštedeću vas detalja u vezi sa poništavanjem presude, evo link za željne mučenja. Neka to bude epitaf za ljudsko, pa i hrišćansko osećanje nepravde učinjene nevinom tuđinu. Mi smo pokazali da nas više bole posledice jedne nemarno hitnute loptice iz ruku mladog, preslavnog milionera pred kojim je i dalje svetla budućnost, nego decenijskog taloga patnje, bola i poniženja porodice i prijatelja zverski likvidiranog novinara.

Kad god vidim Jelenu Ćuruviju, ćerku ubijenog kolege, dođe mi da zaplačem, a ne poznajem ženu. Bilo bi jako dobro po sve nas da njen lik u nama probudi iste one emocije koje je razgalila odluka teniskih sudija nakon Đokovićevog u biti benignog, ali nepromišljenog gesta po tuđu dobrobit.

Razumljivo je da svako želi da bude Đoković, a niko Ćuruvija. Ono što prkosi razumu je kolektivna iluzija da smo u očima sile i sveta svi mi više Novak nego Slavko, a istina je totalno suprotna. Mi smo svi u većoj ili manjoj meri Slavko, sa prstohvatom blagopočivšeg generala Ojdanića, koga je RTV ispratila kako i dolikuje u predsednikovoj botaničkoj bašti moralno izbeljene i isprane Republike. U generalovoj biografiji se, naime, presuda za najstrašnije zločine navodi kao usputna fusnota jednog uspešnog, hrabrog i požrtvovanog patriote, u ravni diplome za skijanje sa Zlatibora 1982. Kada to pročitamo, kako onda da se ne sekiramo zato što je Novak ispao ne svojom nepažnjom, nego odlukom svetskih centara moći koji su još onomad mučki utamničili herojskog generala. Ni on, kao ni Novak, nije nikome želeo zlo, ali sudba kleta je napravila haos.

Problem sa sudskim procesom za likvidaciju Slavka Ćuruvije je u prostoj činjenici da je novinara ubila Republika.

Naravno da i ptice na grani znaju ko su bili nalogodavci, pa i neposredni izvršioci ubistva, međutim potrebna je određena doza nacionalne introspekcije i zrelosti da se otvoreno prizna i presudi kako zaista jeste – naša država ubija ljude. Nekada to čini direktno, akcijama njenih lidera i potčinjenih službenika, kao u slučaju Ćuruvije, a češće indirektno, kao generator zla, unutrašnjeg i spoljnog sukoba i malignog stresa kojima bespotrebno izlaže građane i građanke i čini ih podložnim bolestima, siromaštvu i korupciji.

Priznati da živimo u državi ubici bio bi važan korak u sudskom i moralnom raspetljavanju drugih zločina koje je Republika počinila u naše ime i ne isključivo prema njenim podanicima. Priznati da je Republika Srbija ubica povuklo bi mogućnost da pokrajinski javni medijski servis isprati Ojdanića kao časnog oficira, a ne obeščašćenog bivšeg robijaša, što ovaj jeste bio. Ne postoji zabran iz pakla koji se ne bi mogao otvoriti, preispitati i presuditi, ne postoji neprijatelj s kojim ne bi mogli naći zajednički jezik, kada bi smogli snage priznati da naša Republika i dalje ima krvave ruke.

Zato se slučaj Ćuruvija toliko oteže. Teško je, i po sudbine naših političkih lidera opasno, glasno i jasno reći da je Republika Srbija ubica. Da je Ćuruvija likvidiran kada mu je resorni ministar bio aktuelni voljeni lider, a trenutni ausministar megafon najvećeg od svih kanibala – Slobodana Miloševića. Vlast je samo ispravno procenila da će pučanstvo danas više zanimati nehajno udarena loptica i čovek sa reketom, a ne čovek sa penkalom i pečatom.

Genezu gluposti koja proizvodi zlo dao nam je internet.

U očima prosečnog srpskog korisnika, Novak Đoković nije hteo nikoga da povredi i tu se priča završava. Sasvim je nevin i sveta žrtva silnika, opran nepostojanjem želje da nekome lično naudi, baš kao što su i slavni, časni generali branili srpstvo/US Open i nikom lično nisu želeli smrt, sakaćenje i silovanje. Nisu oni baš svojim rukama pakovali hladnjače. Ovaj što je povukao oroz „škorpiona“ uperenog u Slavkova leđa i potiljak, čovek je radio svoj posao, šta će drugo. Da neće možda da ga izgubi ako odbije? Ima kredite jadan, dete u školi, treba za užinu i Pefkohori u julu. Tako je i sada, samo smo meta opet svi mi, voljeni lider je nevin, a botovi moraju da jedu i piju.

Koliko je samo u pravu bio kolega Miodrag Sovilj, kada je rekao da je nepostojanje osećanja bilo kakve odgovornosti u Republici, na svakom nivou, najveća kočnica da živimo pristojno.

Hrvati, Bošnjaci, Crnogorci i Albanci mogu od Đokovića svašta naučiti. Da su samo malo bolje slušali i gledali šta rade i govore razni ojdanići, kao što žena udarena lopticom nije učinila, ništa im se ružno desilo ne bi.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.