Šta se to nama juče dogodilo, Velika sreda, ili Prvi maj?

Verovatno ste i vi na zidinama ekrana ugledali objave u kojima se vernicima Srpske pravoslavne crkve kazuje da juče, Prvog maja, preskoče uobičajene svetovne proslave, suzdrže se od mrsne hrane i zabave, te da taj dan, Veliku sredu, prežive kako se od njih i inače očekuje da bitišu svakog božijeg dana tokom jedne kalendarske godine – lišeni ljudskog dostojanstva i u bedi.

Ovakav zahtev nije iznenadio ljude sklone kritičkom mišljenju i poznavaoce lokalnih prilika. Naša je crkva, to već znate, najmoćnija nevladina organizacija u Republici Srbiji i treća najprofitabilnija “firma” posle NIS-a (poklonjenog Rusima da nam sačuvaju Kosovo) i Elektroprivrede Srbije (poništila i usisala Elektrovojvodinu), što je samo po sebi problematično iz barem dva razloga, nekanonskog i kanonskog.

Prvi je totalno odustvo privredne moći naše države, a drugi sveštenička nezajažljivost i bahatost na koje se gleda, ako ne blagonaklono, a ono sa prećutnom dozom odobravanja, jer su ti ljudi, dakle bahati sveštenici, nama rekli da nas jedino oni mogu uvesti u carstvo nebesko i večni život pun izobilja. Mi smo im, paralisani od nepismenosti i straha od smrti, poverovali na prvu.

Onda je neko, davno, primetio da sirotinja tim povodom masovno diže ruke na sebe, pa je u međuvremenu suicid zaveden kao najstrašniji greh. I u to smo poverovali, a mater je crkva tokom dva milenijuma savršeno dobro razumela da su joj najveći neprijatelji materijalno nezavisni, obrazovani ljudi skloni upoznavanju drugih kultura, običaja i posebno – religija. Plaše se konkurencije u domenu večnog života, gubitka materijalne podrške i moći da nam kroje sudbine, čije oni ionako neće biti deo sopstvenim odabirom.

Možda je ova ocena prejaka, a ukoliko to nije istina, svakako je tačno da su siromašni i neobrazovani ljudi osnovni ljudski i materijalni resurs svake hrišćanske organizovane religije, pa i naše. Posebno naše.

Ogoljeno poništavanje civilizacijskih, istorijskih i kulturnih tekovina Prvog maja koje trenutno trpimo, posmatraču ukazuju na nekoliko činjenica tragičnih po našu blisku i dalju budućnost. Možda to sveštenici ne znaju, ali bez radnika država i društvo ne mogu da opstanu, pa ni oni u njima, a robovlasnički sistem, kojeg Biblija i Hristos prepoznaju i priznaju kao moralno prihvatljiv, nije zakonom dozvoljen ekonomski sistem, osim naravno ako niste Arapkinja rođena bogu iza tregera i de-fatko robinja u “slobodnom svetu”.

Zašto je Prvi maj postao bauk kada u Republici Srbiji ne postoji niti jedan komunista, ili komunistkinja, na poziciji moći i sa institucionalnim mehanizmima uticanja na naše svetovne i duhovne živote? Razlozi su kao i uvek nekanonske prirode i tiču se sirove, brutalne moći. Ukoliko je poništavanje Noći veštica i Dana zaljubljenih bilo više folklornog tipa, ovo sa Praznikom rada je prvoklasna svinjarija sa realnim ekonomskim i društvenim posledicama po svakog živog stvora, uključujući floru i faunu kojih se sveštenstvo kloni kao đavo krsta.

Foto: North Wind Picture Archives / akg-images / Profimedia

Prvi maj sveštenicima i dalje oličava mrsku zaostavštinu “crvene bande”, iako je cela stvar počela u religioznoj Australiji, pa kasnije bogougodnom Čikagu, a ne Lenjingradu ili Pjongjangu. Sveštenici SPC Prvom maju prišivaju ultralevičarski pedigre i u njemu vide opasnost po društvenu hijerarhiju koja njima odgovara, čak i kada je Srbija zemlja najgorih društvenih nejednakosti, korupcije, kriminala i javnog razvrata svakog oblika.

S jedne strane su u pravu i Prvi maj jeste nastao kao tekovina levičarskih ideja, međutim vremenom je stasao u planetarni praznik radnika slavljen po celom svetu, sa izuzetkom iste te Amerike, gde je radnik moneta za potkusurivanje i koja se jedino komunizma boji više nego đavola. Naizgled paradoksalno, hiper-kapitalističke SAD imaju mnogo više zajedničkog sa SPC nego što bi potonja smela da prizna.

U nedostatku pravih komunista ili kakve-takve levičarske stranke u srpskom Parlamentu, ostaje nam da su sledeći najveći neprijatelji srpskih sveštenika svesni i samosvesni radnici Republike Srbije, kojima je Prvi maj ostao jedini relikt vremena u kojem gazda i pop nisu mogli da nas gaze do smrti. A i baci se neko jelo na ražanj, na lep, neradan dan, u prirodi, sve ono što ljudi u crnim mantijama i te kako vole i umeju da cene.

Tu, naizgled nepovezano, dolazimo ujedno i do najvećeg propusta filma “Dara iz Jasenovca”, odnosno reditelja Predraga Antonijevića. Glavni greh tog ostvarenja nije do sada neviđena dosadnost holokausta, niti banalnost scenarija prepunog opštih mesta, već propuštena šansa da se prikaže kako je tako monstruozan genocid uopšte moguć i šta sve mora da se dogodi u jednom društvu da bi sasvim pristojan komšija postao spreman da zakolje drugog pristojnog komšiju.

U pitanju je naravno kičma Nezavisne Države Hrvatske, države po svemu zavisne od Trećeg Rajha, koju su činili fašizam, religija i krupan kapital, kao i samu Nemačku. Da se Antonijević kojim slučajem odvažio na takav pristup, zapravo jedini ispravan i moguć, postojala bi opasnost da u “Dari” vidimo i deliće sebe i našeg društva od 1988. do danas. Reditelj je sa umetničkog aspekta potrage za istinom morao prikazati da je religija jedina sposobna da od čestitog čoveka napravi monstruma. To će zlo posle oprati majka nacija, jer tako se jedino može zaspati, a bogati koji postanu još bogatiji će uplatiti žeton za novi krug morbidne vožnje.    

Stvar je, kamaradi, u tome da je Prvi maj praznik rada i radnika, termina krajnje nepoznatih sveštenicima, a da su oni, sveštenici, u međuvremenu odavno napustili evanđeoski put i pronašli glavne partnere u neprijateljima radnika. Ukoliko je taj čovek zaista postojao, Isus Hrist jamačno bi stao na stranu radničke klase i Prvog maja, ako ni zbog čega drugog, a ono jer su njegovi najverniji sledbenici bili radnici: Petar je bio ribar, kao i Jovan i Jakov, a Mateja rimski poreznik. Pavle je možda bio činovnik, a svakako predavač, a zilot Simeon “politički radnik”, rečeno današnjom terminologijom.

Temeljno očišćena od jevanđeoskih poruka i misije, svedena na sektašku senku same sebe i sluškinju Kremlja, Srpska pravoslavna crkva Prvi maj vidi kao pretnju za biznis i biznismene. Smetnja statusu kvo u kojem oni drže i nož i pogaču. Jak, obrazovan i situiran radnik ili paor je otporniji na manipulaciju i selestijalne ucene u formi zagrobnog života, a predstavlja problem i onome ko bi da ga iskoristi i baci u ovom životu, za kojeg smo sigurni da postoji samo jednom.

Dalje, SPC već godinama udarnički radi na izgradnji kulta vođe i sadistički nam reklamira bedu i siromaštvo kao nešto inherentno dobro. Svaka je vlast od boga, pa tako i ova, a ti narode nemoj da si zapao u dobrostojeći položaj i zapadnu dekadenciju (postojeći užas), nego pokrij žene, veži ih za šporet, batali slobodu mišljenja i govora, budi pokoran, trpljiv, miran i srećan u jadu i čemeru, evo ti ovo ništa i jako ga dobro čuvaj, evo ti moje juče za tvoje sutra, pa ćeš onda večno biti bogat i u društvu voljenih (nepostojeće blagostanje).  

Odlukom da udari na Prvi maj, SPC se ničim izazvana stavila na stranu neprijatelja radnika i nastavila da gazi svaku emancipatorsku i prosvećenu društvenu tekovinu. Da nije tako, njene bi odluke pozitivno uticale na realan kvalitet života vernika SPC i manje bi im se radovali milijarderi i ubice.   

 ZTZ     

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.