Pod sloganom “Izlet za Uzlet”, pokret Novi optimizam je uz podršku inicijative Ne davimo Beograd juče na čenejskom Salašu 137 organizovao druženje aktivista. Kao i raniji događaji u režiji Branislava Gute Grubačkog i ovaj je bio pod kapom Nove solidarnosti, tačnije, u ime najdeficitarnijeg ljudskog osećanja na teritoriji Republike Srbije. Ispostaviće se da je solidarnost istovremeno povod druženja i gorivo budućih društvenih akcija, jer kako uvek biva na okupljanjima Novog optimizma, prisutne osobe željne promena, ali i spremne da se promene, nisu homogena društveno-politička grupa. I to je dobro.

Aktivisti na Salašu 137 ne slažu se sto posto po svim važnim javnim pitanjima i tek treba da se ozbiljno upuste u mukotrpan posao društvene i političke komunikacije sa onim delom populacije koji ne samo što ne misli slično kao oni, već često prema aktivistima gaji neprijateljska osećanja ili nešto gore. Dugo smo pričali o zlokobnosti režima i psihopatologiji vođe i složili se da prost, kratak recept njihove promene jednostavno ne postoji. Budemo li se ponašali po ustaljenim metodama smene režima, “demokratski”, “institucionalno”, “medijski” i “korektno”, u sistemu koji nema niti jedno od četiri, umrećemo a da se ne maknemo ni pedalj.

Predsednik nas je doslovce uslovio incidentnim, mada ne obavezno nasilnim društvenim delovanjem.

Osećanje zajedništva, ili makar života u zajedničkoj nevolji, nešto je na čemu svi moramo raditi, koliko god ova rečenica potrošeno zvučala. Svima nam je juče malo otoplilo srce kada smo prepričavali događaje sa poslednjih protesta i setili se pogleda koji su nepoznati ljudi na ulici jedni drugima upućivali. Postojali smo samo mi, građani, i protiv nas policija, odnosno režim.

Tada nije bilo levih, desnih, pravih, krivih, verujućih ili ne. Što reče, “pomagale su mi osobe koje inače prezirem, a i one mene”.   

Sedeći juče okružen prijateljima, poznanicima i javnim ličnostima koje cenim i tek sam ih upoznao, zamišljao sam koliko bi se na mom mestu naslađivao urednik prosečnog srpskog tabloida. Koliko bi građe Informer ili Pink juče prikupili, sigurno za 30 dnevnih izdanja “novina” i isto toliko tročasovnih emisija-pljuvačnica. Gde god da se okreneš i u koga god da pogledaš, sve sam go izdajnik i strana plaćenica, petokolonaši, dezerteri i, lični favorit među bizarnim difamacijama, autošovinisti.

RTS i RTV ni ne pokušavaju. Da su došli, što je danas nezamislivo, umeli bi samo da ćute, pa bi posle govorili da su se poneli gospodski jer nas nisu gazili.

Ako bih morao gutačima Informera i Pinka da objasnim ko se sve skupio juče, verovatno bih upotrebio tamo izgovorene, javne reči. To su ljudi koji misle da zaslužujemo i možemo bolje. Osobe koje smatraju da se moramo ponašati po slovu zakona i Ustava. Isto tako, ljudi svesni nepostojanja demokratije u Srbiji i činjenice da to ne zna mnogo građana i građanki Republike. Čak, mi ne znamo koliko građani i građanke uopšte znaju šta znači i šta povlači reč “građanin”.

Da parafraziram Dobricu Veselinovića, svako od nas mora da se zapita zašto je delić slagalice koju slažemo da bi stvorili državu dostojnu života. Koje su naše lične vrline i kako da ih zajedno upotrebimo da popravimo stanje u društvu. Tu smo došli do najvećeg problema okupljenih aktivista, slabe umreženosti i nemogućnosti da delamo brzo i efikasno po širini i dubini srpskog društva. Tu nas sve čeka ogroman posao i kako stvari stoje on će krenuti od dole ka gore, a ne obrnuto kao do sada.

Prepoznati vazduh, zemlju (ulicu), vodu i etar (medije+internet) kao prvoklasne nacionalne prioritete razuman je prvi korak, a kao što smo videli u parkovima, šumama i kod malih hidrocentrala, tada nije ni bitno ko je levo, a ko desno.

Svima preporučujem da obrate pažnju na bend glumca Ivana Jevtovića “Psihobilje”, te da se potrude i nekako pogledaju predstave odličnog Zlatka Pakovića Vox Dei i Srebrenica: Kad mi ubijeni ustanemo, makar preko video strima. To nas neizostavno dovodi do jučerašnjeg predavanja Đorđa Pavićevića “Otpori novom autoritarizmu: krovne inicijative i mali koraci”. Bez pretenzija da ga prepričavam, samo jedan važan detalj: prosečan desničar u Srbiji, posebno ako je mlad, veruje da u suštini čini nešto subverzivno i dobro po svoju zemlju. Uveren je da se bori protiv liberalno-leve mejnstrim elite koja, po njemu ili njoj, i dalje sebično kontroliše sve društvene, političke i ekonomske konce u državi.

Tako im valja i prići, imajući to na umu.

Što se nas učesnika tiče, sabirao sam utiske sa drugarima u autu na putu do Novog Sada. “Izlet za Uzlet” jeste imao svoju društveno-političku svrhu, ali ona daleko značajnija je u domenu palijativne nege samih aktera. Znati da nisi sam i lud, da si prepoznat/a, da smo tu od Subotice do Vranja, da će ti neko pružiti ruku kada je najteže, da se za neke stvari, ideale čak, i dalje vredi boriti, dragoceni je letnji dar Novog optimizma.

ZTZ   

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.