Pitanja dana glase: da li je živ čovek kome je, na novosadskoj najprometnijoj raskrsnici, naizgled drugi homo sapiens pre tri nedelje polomio ruke dok je ovaj bio u nesvesti i kako se oseća ako jeste?

Pitanja decenije mogla bi da glase: „zašto policija o tome ćuti, zašto je snimljeni kriminalac pobegao i zašto o svemu saznajemo posredstvom klipa kog je objavio lider Miroslav Parović, inače obilati korisnik usluga Srpske napredne stranke.“

Pitanje veka glasi: „kada ćemo početi da diskutujemo o ukusu.“

###

Mene su, kao i verovatno sve vas, davno učili da se o ukusima ne diskutuje. Ima nas raznih i nije pristojno suditi drugima zato što im se nešto dopada, ili ne. Arogantno je, umišljeno i poziva na sukob. Lični standardi i preferencije su subjektivni. Šta se nas tiču drugi ljudi i stvari koje vole.

Ova se latinska izreka često pripisuje Gaju Juliju Cezaru, mada je pravo poreklo i dalje misterija. Navodno je to rekao nekom čoveku kada ga je, protivno standardima rimskh patricija, pogostio mašću kao prilogom, umesto maslinovim uljem. Onda je Cezar ispao dasa i, kaže legenda, poštedeo domaćina neprijatnosti rekavši čuvenu sentencu.

A šta ćemo kada ukus nije u domenu hrane, seksa i religije? Kada nečiji ukus oblikuje javnu stvarnost i nas u njoj?

###

Mnogo godina kasnije, saznao sam za drugu misao, koja se ovog puta pripisuje Maksimu Gorkom. Kao i u slučaju Cezara, nije važno da li je to zaista rekao on ili ne. Ukratko, stav glasi ovako: neukus vodi u zločin. Kratko, jasno, efektno i tačno.

Ružnoća je nasilna. Manjak svakog kriterijuma, u bilo kojoj delatnosti, vodi agresiji ka telu i čulima. Materijal ljudskosti se u građanima i građankama poništava svakim upijenim slovom, crtom, tonom i kadrom. Svakom žardinjerom i postamentom. Očekivati da se ljudi izloženi ružnom ponašaju lepo, a da se pri tome javno ne dovodi u pitanje njihov ukus, naivno je i štetno.

Danas nije pristojno pitati odakle ljudima diplome i titule, kako rukovode državnim institucijama sa krivičnim dosijeima i zašto nisu u zatvoru kada su očigledno siledžije. Takav im je ukus, ne diraj, svi smo osobeni na svoj način.

###

Te sam se misli setio kada sam video da je čuveno novosadsko poštansko sanduče u centru ofarbano crvenom bojom. Bilo je žuto, u istoj nijansi kao i sva gradska sandučad od kada pamtim za sebe. Ista misao pala mi je na pamet kada sam video na šta će ličiti Pupinova palata u strogom centru. Te sam reči govorio u sebi kada su rušili benzinske pumpe, Veliku, pa zatim i Malu pečurku. Simbole grada.

Spomenik Stefanu Nemanji, Beograd na vodi, beogradski Trg Republike, novosadski spomenik kralju Petru na Trgu Republike, nacionalno osvešćeni murali – to su simboli naše nove epohe, u kojoj se tuđ ukus ne dovodi u pitanje. Era povlađivanja glupostima i neukusu, u ime ljudskih prava, osećanja i jednakosti, a pod kapom srpskog jedinstva.

Istu rečenicu kažem u sebi svaki put kada bezočno poseku neko drvo. Dete koje vidi panj neće sanjati krošnje. Onda uključim ekran i vidim TV studio u kom kao ravnopravni sede astrolog i astronom, gde se potonji silno izvinjava i brani, sveden na karikaturu, da slučajno ne uvredi osećanja i stavove onih čije je mišljenje u debati nevažno.

Umesto da smireno kaže: “Izvinite, mislio sam da ću o nebeskim telima pričati sa osobom čije je mišljenje jednako vredno kao i moje. Odbijam ovakvu debatu i dok sam ovde mogu eventualno odgovarati na pitanja vaše publike i vas.”

###

Da bi čovek uopšte mogao da dospe u situaciju da mu nesvesnom lome ruke na glavnom novosadskom čvorištu bilo je neophodno da decenijama ne diskutujemo o tuđem ukusu. Nismo hteli da se zameramo. Pustili smo ljude da uživaju. Dali smo im mogućnost da se nekritički razmašu etikom i estetikom. Prihvatili smo da standarde lepote i slobode prema svojim potrebama definišu najgori kriminalci i glupaci.

A onda šok i neverica – u leglu ružnoće neko je počinio monstruozan akt. Dali smo pomahnitalom popu da tera „Zmajeve dečije igre“, zabranjuje i kreči umetnička dela, a onda se čudimo kako je moguće da pred kamerama čovek ubija drugog čoveka.

Moguće je, zato što nismo na vreme doveli u pitanje ukuse popova, političara i velikih privatnika. Razočarali bi se, to je više interes negoli ukus i utoliko bolje da pričamo zašto je tako.

###

Predugačko izlaganje neukusu srozalo nam je potencijal da budemo pristojni i čestiti. Slabi nam sposobnost da prepoznamo i osetimo lepotu bez lične dobiti, pa uskraćujemo sebi mogućnost da nas ona promeni nabolje. Stavovi i odluke nam postaju binarni, u ćoškovima krajnosti, bez ikakvog nijansiranja i stepenovanja određene vrednosti ili njenog manjka.

Ružan svet pravi ružne ljude. Muzika, film, proza, arhitektura. Jednom kada kažemo „u redu, o ukusima se ne raspravlja“ dali smo zeleno svetlo da zlo dođe po svoje. Ne, o ukusima se i te kako raspravlja, dok nisu u tanjiru, krevetu i hramu.

Ružan ukus je tolerisanje užasnog, ili gore. Ružan ukus je besplatna reklama za nasilje.

###

Gledajući video snimak lomljenja ruku naživo setio sam se crvenog poštanskog sandučeta. Zamišljam zvuk pucanja kostiju pored ljudi spremnih da učine ama baš ništa i čujem svoj grad i Republiku.

Jedan od znakova da su stvari u državi otišle dovraga je i nepostojanje zdravorazumski doziranog građanskog kiča. On je postao infrastrukturna norma sa većom ili manjom dozom brutalnosti, sadržaj umesto omota. Bez njega su nezamislive velike naseobine u kojima volimo da se fotografišemo i te slike drugima delimo. Vrhunski kič je nenasilan. Dodiruje sve naše osećajne dugmiće bez previše pritiskanja. Na pola je puta. I radi – i ne radi. Umetnost i umeće za poneti, džepno i bezazleno. Šareni šum na ekranu javne stvarnosti.

Ako nema kičastog šuma, onda je verovatno u krupnom planu pa se i pucanje kostiju bolje čuje.

ZTZ