Protiv kolege Zorana Kesića podneta je krivična prijava zbog širenja verske mržnje i netrepeljivosti prema vernicima. Učinio je to novosadski advokat Nemanja Aleksić, javnosti poznat po umešanosti u aferu falsifikovanja isprava i pokušaja prevare osiguravajućeg društva, zajedno sa pokrajinskim sekretarom za zdravstvo Zoranom Gojkovićem.

Krivično gonjenje izbegli su davanjem para u dobrotvorne svrhe, lepše rečeno primenom instituta oportuniteta. Detaljnije o tome, kao i o karakteru, manirima i javnom ophođenju Aleksića, pročitajte ovde.

Igrom profesije poznajem Kesića, međutim čitaocu i čitateljki sposobnim da razmišljaju kritički nije neophodan svež izvor informacija da bi potvrdili ili opovrgli svoje izgrađene stavove o njegovom karakteru. Ako na osnovu svega onoga što je do sada izrekao i uradio popularni voditelj čovek ne ume da proceni da li je on patriota ili ne, odnosno, da li je sklon govoru mržnje i širenju verske netrepeljivosti, ništa što bih ja napisao to ne bi moglo da promeni.

And for the record, Zoran Kesić jeste patriota. Kako to znam? Prvo, poštuje Ustav i zakone Republike u kojoj živi. Drugo, nikada sebe javno nije okarakterisao kao patriotu, koliko mi je poznato. To je jedan od onih epiteta koje drugi moraju da vam prišiju i što se čovek više trudi da sebe krsti patriotom, utoliko su manji izgledi da to zaista i jeste.

Ima i drugih razloga ali su ovi sasvim dovoljni.

Kesić je u svojoj emisiji, moram li napisati „političko-satiričnoj“, govorio o nedavno završenim izborima u Crnoj Gori i u tom je kontekstu zbijao šale na račun jedne crkve, jednog sveca i jednog vladike koji pretenduje da postane svetac, a sve zbog njihovog aktivnog učešća na tim izborima. Da, i svetac je učestvovao kao podrška jednoj opciji. Potom je Aleksićeva krhka, nefalsifikovana pravoslavna duša doživela neopisivu traumu i latio se tužbe, na radost „Informera“ i osoba sličnih senzibiliteta i ukusa.

Bilo bi zanimljivo saznati kako se Aleksićeva duša osećala dok je osuđeni ratni zločinac V.Š. bio republički poslanik i zašto nije za isto krivično delo tužio njega, budući da ovaj širi svaki oblik mržnje čim ujutru otvori kapke.

Mogli bi u sitna crevca razmatrati zašto je baš taj advokat, baš sada, podneo krivičnu prijavu baš protiv tog novinara, kome se preporučuje, kome duguje i koliko je to u vezi sa aktuelnim vrućim temama: predsednikovoj poseti Vašingtonu, novosadskom zverstvu i tragikomičnim reakcijama policije i tužilaštva, odnosno telenoveli između folk pevačice i policijskog generala. Ostavimo to po strani i pozabavimo se nečim fundamentalno važnijim – pojmom ljudske slobode i njegovom tumačenju u Republici.

U zanimljivom tekstu kog je objavio „Danas“ i toplo ga preporučujem, sociolog Žikica Simić osvrnuo se na izjavu bivšeg predsednika Borisa Tadića u poslednjem „Utisku nedelje“. Najkraće, politička (ne)kultura stanovnika Srbije važan je faktor neuspeha opozicije, odnosno održanja na vlasti aktuelnog despota. Ovakvu izjavu, da građani i građanke Srbije statstički baš i nisu cvećke blistavog uma i oštra oka, nikada nećemo čuti od političara na vlasti, ili onog koji se takmiči na izborima. Štaviše, ona je danas politički nekorektna, u sebi sadrži i neke zamke, ne uzima sasvim u obzir uzročno-posledične veze društveno-političkih procesa i manipulacije osećanjima birača, a iz usta Borisa Tadića zaista zvuči kao alibi za sve njegove neuspehe i realne budalaštine kojima je doprineo usponu SNS.

Onda nam se dogodi Kesić i ispadne da mi kao slobodarska nacija ne razumemo šta je sloboda.

Poražavajuće je da u 21. veku previše nas ne razume da je najbezbednija država na svetu ona policijska, ili verska. Ne umem reći šta je tačno pošlo naopako u osnovnim i srednjim školama, pa i nekim fakultetima, da toliko nas ne shvata da će nam telo i duša biti zakonom zaštićeni od oštrog jezika samo u totalitarnim režimima. Šta su radili svi ti roditelji kada su odgojili decu koja u zrelosti ne umeju sa sebe da otresu po njih neprijatne reči novinara-komičara?

Koji je, uzgred, u pravu i nema problem da se našali na svoj račun.

Kako je moguće da pršte krivične prijave za javnu i utemeljenu kritiku, bila ona „ozbiljna“ ili satirična, a da nas ne potresaju užasni zločini koje političke, ekonomske i verske elite čine nad svim građanima i građankama? Bojim se da su posredi i građanski kukavičluk, odnosno komformizam, omiljene igračke tiranina i pokornih, a ne samo neznanje i emotivna nedozrelost.

Nije popularno napisati no se bojim da ljudi koji danas napadaju Kesića ne razumeju prethodnu rečenicu, mada umeju da je pročitaju.

Vraćamo se na tezu da kao temeljno uništeno društvo i kolektiv ne umemo da prepoznamo šta je po nas dobro, a šta ne. Emotivna povređenost Kesićevim rečima jače nam stimuliše odbrambene mehanizme nego fizička, mentalna i materijalna ugroženost za koju su krivi svetovni i verski lideri, vlasnici apsolutne moći u društvu, a ne novinari na koje svaka šuša može nekažnjeno da oštri onu stvar. Ili mu spali kuću dok je unutra. Tako negovana nezrelost, dečiji gnev i nepostojanje kritičke svesti o sebi i drugima nemaju drugo ishodište do totalnog siromaštva tela, mozga, pa i duha.

Zato pravoslavci odavde beže, a ne zbog Zorana.

ZTZ     

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.