Kaže izvesni korisnik interneta, prenosim ga manje-više integralno, da svako ima pravo na svoje mišljenje, a u Čačku preovladava mišljenje da izvesna ulica u tom gradu ne može da ponese ime glumice Sonje Savić, osobe rođene i sahranjene u toj naseobini. Potom se javila zamenica gradonačelnika Milica Dačić (SNS) i rekla da će po njenom imenu biti nazvan park kod Železničke stanice, drugi po veličini.

Zove se Mali park. Onaj veći se zove Gradski park.

U čačanskom parlamentu sedi 75 osoba. Njih 35 su iz SNS, 21 iz Dveri, sedmoro iz Nove Srbije, šestoro iz GG dr Radojević, petoro iz SPS-JS-DSS i jedan „Rus“ iz manjinske Stranke Rusa Srbije. Vlast čine SNS, SPS i trabanti potonjih.

To su, dakle, generatori preovlađujućeg mišljenja. Čitaj: predsednik Srbije.

Ovom prilikom se ne bih bavio izjavom gospođe Dačić da će neke ulice u Čačku biti nazvane po Čačanima poginulim u ratovima devedesetih, niti znam sve biografije stradalih. Neka ostane na činjenici da je preovlađujuće mišljenje takvo, da žrtve ratova koje smo listom izgubili imaju veći toponimski potencijal od glumice koja se tim ratovima protivila. Pri tome, mi ne znamo da li su se, i koliko, tim ratovima protivili i oni koji su u njima poginuli. Kakvi su ljudi bili? Ipak, drugi fenomen ovde zabrinjava.

U parku, naime, niko ne živi i niko ne posluje. Park nema adrese i poštanske sandučiće. Park ne gaji ljude.

Stiče se utisak da je čačansko mišljenje ispreovladalo tako da se ime Sonje Savić ne pominje i ne piše. Imenovanje ulica je važan deo urbanog definisanja morala i kulturnih smernica jednog društva upravo zato što imena umrlih obavezuju žive. Svaki račun, svako pismo, paket, razglednica ili poziv, sa sobom nose imena onih koji su za života utkali sebe i svoje kvalitete u bolju stranu naše stvarnosti. Pažljivim odabirom imena ulica, mi živi odlučujemo po kojim ćemo svetonazorima oblikovati stvarnost sutrašnjice, kada budemo i mi mrtvi, a neki drugi živi ljudi će izgovarati i pisati imena najboljih od nas. Tako potonji žive večno, a oni privremeno živi znaju po kome i kako da se mere da bi i oni jednom postali besmrtni.

Važi još od Gilgameša.

Čačansko mišljenje je ispreovladalo tako da se ime Sonje Savić ne nađe u ličnim dokumentima građana i građanki tog mesta. Možda je taj park najlepši na svetu, ali u parku niko ne živi i niko u džepu, na papirima koji život znače, ne nosi njegov olovni otisak u obliku slova.

Park nije dovoljno težak za jedan tako moćan život, kakav je bio onaj Sonje Savić.

Nisam iz Čačka i ne umem reći koliko je naziv Mali park dobar ili loš. Ovako iz prve, deluje dobro, obično dobro, i verujem da je ime Mali park već ušlo u govor i navike građana i građanki. S druge strane, teško je zamislite da će se ljudi zvati na druženje i sastanke u „Park Sonje Savić“. Možda će to postati „Sonjin park“, pa će se ljudi sastajati „kod Sonje“, i to je sasvim prihvatljivo, ako se primi. Nije mala stvar kada se po tebi zove park, no, Sonja je Savić bila figura čije ime prevazilazi beživotne toponime, pa makar u njima bujala flora i fauna.

A zašto sve to i tako? Zašto je mišljenje X ispreovladalo u Čačku? Zato što je preovladao stav da glupost i pamet moraju imati istu minutažu u etru. Zato što izvitoperene Tradicionalne Vrednosti dobiju napad panike kada se sudare sa objašnjivom, iskazanom i opipljivom moralnom vertikalom. Zato što lažno brinemo o deci, kulturi, zdravlju i moralu, odnosno, brinemo tako da u konačnici javne brige mi izbrišemo ličnu.

Zato što čačkanje po tuđem krevetu, tanjiru i anamnezi iznalazi važnija merila vrednosti od javno pokazane hrabrosti, slobode i lepote.

Zato što su te odluke tuđe, teške i ne daju se prisvojiti nacionalnom, ili moralnom panikom.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.