Svako malo, urnebesni magazini koji se u svetskim zabitima i dalje zovu „ženski“, publici daju različite životne savete. Kako da budete siti i vitki, koja je boja trenutno u modi, uputstvo za prepoznavanje energetskih vampira i drugi beskorisni saveti. Ipak, u moru patronažnog popovanja, preporuka za licemeran odnos prema sebi i svom telu te prolivanja očiglednosti, pojavi se tu i tamo pokoji biser mudrosti.

„Kako da prepoznate da li je on onaj pravi“, recimo da je glasio naslov. Koje sve uslove mora da ispuni gospodin savršeni da bi stekao pravo da vam se dopadne, otprilike tako glasi uvod u tzv. upitnik.

Očekivano, osnovne preduslove da osoba bude „prava“ zna velika većina punoletnih, mentalno zdravih osoba i čitanje beše dosadno i naporno. Kad odjednom, bio je to možda uslov broj četiri, piše da gospodin savršeni ne sme tretirati konobare i prodavce kao potčinjene i ako to učini, slatka moja, od njega nema vajde.

Zašto to nije uslov broj nula?

Čoveka ništa ne definiše tako precizno, slikovito i bogato kao odnos prema stvorenjima slabijim od sebe. U slučaju konobara, radi se o ljudskom biću čiji posao podrazumeva određenu dozu servilnosti i poniznosti, međutim Gospodin Savršeni i te kako je svestan dokle se one prosežu u komunikaciji i neće zloupotrebiti obavezu osoblja da mu se smeška i titra mu čak i kada je on debelo u krivu.

Toga u testu nema i bolno nedostaje: zna li Onaj Pravi/a da mu se nekada u životu svašta dozvoljava čak i kada nije u pravu? Ume li da prepozna kada mu se nešto daje, na primer pažnja i razumevanje, a da nije zaslužio/la? Ko nas tome uči i odakle dobijamo signale kako se to radi?

U testu za idealnog muža, pretpostavljam da je muž mada bi mogla biti i supruga, dalje nigde ne piše da to bogobiće ne sme maltretirati životinje. Neko bi rekao da se to podrazumeva, ali po istoj se logici savršeno razume i to da se konobari tretiraju dostojanstveno i bez maltretmana, pa opet, taj se detalj u štivu našao. I zašto bi se podrazumevalo da životinje moramo tretirati kao sebi ravne, u Republici u kojoj ne prođe nedelja a da nas sa ekrana ne zaprepasti bestijalnost nekog dvonožnog monstruma.

Možda je upitnik mogao ići ovako: „Kada nakon romantične šetnje sednete u park i vaš izabranik čekićem otvori lobanju psu koji je poželeo hranu, trenutak je da razmislite i zapitate se da li je on idealan kandidat za ozbiljnu vezu. Istraživanja pokazuju da postoji šansa da isto to jednom učini i vama.“

A, gde su tu biljke? Zašto se u testu za Gospodina Savršenog, a to može biti i Gospođa Savršena, ne nalazi preporuka da se čuvamo osoba koje su u stanju da bez imalo griže savesti seku, čupaju i gaze biljke? Kako je moguće da ne prepoznajemo strukture i ljude koji besomučno uništavaju biljni svet oko nas i suprotstavimo im se? Gde su dobri domaćini i kul momci iz kraja i zašto ćutimo kada ološ seče naša stabla? Razumem da smo u mesecu genocida, etničkog čišćenja i propasti svega lepog, jasno je da su nam misli rasute na sto strana, ali dokle? Dokle će najgori šljam uništavati naše bogatstvo, zdravlje, hladovinu i lepotu, a mi sedeti na suncu i nevoljno coktati?

Što je dosta – dosta je. Osećam fizičku nelagodu i nalet gneva skoro svaki dan, na momente mi se povraća od muke, jer slike posečenih i uništenih stabala ne prestaju da mi se pojavljuju pred očima. Ne mogu više ni da pobegnem, a dobro znam da pored mrtvih stabala po pravilu negde leže i nedužne životinje i ljudi.

Koristeći se istim poređenjem, karakter jednog društva, sredine, osobe, pa i prokletog režima, se najbolje vidi u odnosu prema apsolutno bespomoćnima, sa biljkama kao prvima na toj listi. One su u potpunoj milosti dvonožnih kreatura oko nje. Šta mora da se dogodi, koliko stabala da se poseče i uništi, da se građani i građanke Republike opasulje i pruže otpor? Da li su zaista u pravu nihilisti sa sloganom „Srbiju treba zaliti betonom i napraviti od nje parking“?

Na primeru odnosa prema biljkama, aktuelna vlast nam je pokazala sve što treba o njoj da znamo. Kakvo Kosovo, Evropa, region, ekonomija, ljudska prava – gluposti! Ovako kako gaze po ubijenim stablima, tako gaze i po telima neistomišljenika, samo drveće ne ume da vrišti i zapomaže, kao zgaženi ljudi i kerovi odsečenih šapa.

Ubijanje Srbije je demonski temeljno.

Možemo li makar oko stabala da se složimo? Da su lepa, zdrava, korisna i da ne rastu preko noći. Možemo li napraviti novi test za idealnog partnera/ku:

„Ako vam tokom sastanka kaže da je sekao/la Frušku goru i radi to na Košutnjaku, to nije materijal za vezu. Organizujte komšiluk i uhapsite zlikovca pre nego što isto to uradi vama“.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.