Tri se jeretičke misli stidljivo pomaljaju iz novosadskih laguma slobodnog mišljenja. Prva je da ratovi počinju i završavaju se kulturom. Druga, da carica Marija Terezija u Novom Sadu zaslužuje spomenik više nego kralj Petar I, a treća da lažno brendirana „Srpska Atina“ nije zaslužila stolovanje evropskom kulturom 2021.

Poklopilo se tako da stanovita nacionalno probuđena i osveštana grupa ljudi, umesto prekrečenog Remedovog murala „Jedina istina“, Gradu pokloni nešto što neodoljivo podseća na umetnost. Zatim se uništitelju Vukovara generalu Mladenu Bratiću otkrila spomen ploča, a izglasana je i nakana da se na Limanu in vivo instalira spomenik tzv. nevinim žrtvama Drugog svetskog rata.

Kulturno.

Novosađani i Novosađanke an ženeral u svim su slučajevima primenili do sada više puta oprobanu Taktiku Oposuma, gde se prave mrtvi i čekaju da opasnost prođe, pa sad, ko će završiti ispod kreča, da li ljudi ili zidovi, pričaće preživeli. S druge strane, metaforu Zorana Đinđića o žabi koja postepenim zagrevanjem vode mirno čeka kuvanje najbolje su razumeli i upotrebili uzgajivači najnenovosadskijih rezona i sentimenata u našoj kratkoj i bespotrebno uzbudljivoj istoriji.

Pre dve i po godine, uništavanje autentičnog umetničkog dela, javnog dobra i tvorevine koja je sa ljudima komunicirala moderno i na način sasvim novosadski („po meri čoveka“, prim.prev), murala „Jedina istina“, i prateće protestno crtanje penisa na istoj kući bili su najjače gradsko kulturno dešavanje 2017. Bez trunke cinizma i poštujući značajna ostvarenja iz kulture u toj godini, taj anti-čin i bunt nakon njega ogolili su stvarnost do koske i neprijatno ali neophodno zasvrbeli moždane vijuge onima koji se ne plaše da ih koriste. Sada sasvim ironično, Remedov mural je postao stelarna umetnost u više oblasti, od slikarstva, preko performansa i njegove političke upotrebe, do percepcije i konzumacije medija… tek kada je eliminacijom pokazao ko smo zapravo mi i u kakvoj se vodi kuvamo.

Iako to niko ne želi da prizna, jedini zakonski moguć scenario ovog zločina upućivao je na to da je episkop bački bio nalogodavac, a Grad Novi Sad izvršilac zločina. A onda, kao u filmu Gorana Paskaljevića „Vreme čuda“, freske, pardon, mural je počeo da se pomalja ispod kreča i zapretio da zaživi u novoj formi, kako umetnički tako i politički.

Da se to ne bi ponovilo postarali su se režimski podobni kreatori stvarnosti zvani „Bute dobri“, čuvarkuće naciona i Pravih Vrednosti. Osvetljeni su oreolom stečenim izradom gigantskog murala kralju Petru na bulevaru Salvadora Aljendea, koji je trudom starijih ložača etničkog ognjišta prekršten u ime monarha koji nikada nije bio u Novom Sadu, niti išta osobno i osobito za njega učinio. Pokojni kralj silno bi se iznenadio da je video ponaprednjačen list „Dnevnik“ i priču o njemu „koji se vratio“ tamo gde nikada nije bio, pa još na Trg Republike, jedan ćošak daleko od okrečenog „kurala“. Stišnjen klupama i parkingom, nikome vlasnom nije bilo čudno što kralj rukom upire u crkvu, a ne gimnaziju na placu pored, šta ćete, oposumska posla.

Inače, ispod kreča se govorka da građanin Dodik M. i druga okoriščena lica rabe novostečenu novosadsku kvadraturu za, osim filovanja džepova, naseljavanje Novog Sada kadrovima Proverenog Patriotizma I Verskih Osećanja. Doseljavaju se sa teritorije izvoznog čuda zvanog Republika Srpska budući da je u očima humanih preseljitelja NS i dalje previše liberalan i mondenski, mada je posve ironično da se migrantofob poput M.D. tako aktivno bavi selektivnim migracijama. A kreč je tu kao dekor, alat i literarni mehanizam za skladištenje drugačijeg i drugačijih.  

I beše gotov novi „kural“, ukratko, Novi Sad na omotu bombonjere iz 19. veka. Retrovizija iz ćoška mašte i duha, kojoj bi se verovatno usprotivili i akteri na zidu. Međutim, vrlo je moguće da bi general Bratić bio zadovoljan njime. Novi „kural“ je tu da sa naših ruku opere i najmanje naznake samokritičnosti i preispitivanja, baš kao što je ploča sa Bratićevim likom postavljena da lažira razloge za ibrećenje i raskošno impotentno keženje zubima kada se vukovarski podovi brišu ćirilicom. To što je ideja muraljenja Novog Sada ukradena od Lančane reakcije, što novi naci-kič poligon nema ni dozvolu za crtanje povratka u prošlost po diskontnim cenama, može biti u direktnoj vezi sa ratom u kom nismo učestvovali, ali smo pobedili.

Ne pitajte šta sam radio devedesetih, eno vam Bratića u bronzi, to znači da sam radio dobro i u interesu naroda; ne pitajte kakav je Novi Sad bio i šta bi mogao postati, eno vam romansirani Vilerov „kural“ i kulturni dometi iz umišljene garsonjere svesti; pa šta ako smo četnici, kolaboranti i sitnosopstvenički brojači krvnog zrnevlja, postojaće spomenik na Limanu gde piše da smo stradali kao i vi, ako ne i više, jer ste vi pobedili. I ne zaboravite da je sve to urađeno u godini kulture, kada je Novi Sad bio najkulturniji u Jevropi, i oni su nam, Jevropa, to priznali, i šta sada više hoćete kada je crno dokazano isto što i crveno, a Vojislav Šešelj i dalje narodni poslanik, zvezda Sajma knjiga. Diler kreča.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.