Da li ste gledali „dijalog“ Marinike Tepić (SSP) i Vladimira Orlića (SNS) na srpskom javnom servisu, u emisiji Olivere Jovićević Upitnik? Vrlo neprijatno iskustvo. Predstavnik vlasti ponašao se primitivno i upadicama je blokirao svaki pokušaj predstavnice opozicije da iznese svoje mišljenje. Sve vreme, domaćica programa nije ni pokušala da ga disciplinuje.

Koleginica Jovićević otvoreno se stavila na stranu jedne političke opcije, one jače, što je bilo posebno tragikomično u situaciji kada je Đorđe Vukadinović (nestranački poslanik, lista DSS-Dveri) jedva uspeo nešto da prozbori. Pomenuo je aferu u „Krušiku“ i brutalno uhapšenog uzbunjivača Aleksandra Obradovića, o kome RTS ćuti, da bi mu se potom Orlić, glumeći zbunjenost, uneo u lice i tobož ne znajući o čemu se radi pitao ga „Ko leži u zatvoru?“ Ovako ogavnu vrstu cinizma nažalost gledamo kada god vladajuća kasta vodi „dijalog“ sa ljudima koji misle drugačije.

Skandalozna epizoda „Upitnika“ je politički turbofolk događaj prve vrste i u istom formatu etike i estetike mi živimo već sedam godina. Rušenje Savamale, izgradnja Beograda na vodi, smrt sedam ljudi u helikopteru vojske, ubistvo Olivera Ivanovića, lažne diplome i doktorati, ubistvo Stanike Gligorijević, klečanje novinarki, besmislena dodela besmislenog ordenja, hapšenje uzbunjivača, Potemkinova fasada u Vranju, poslanik Atlagić kao živi organizam… zajedno čine ikonostas srpske turbofolk kulture 2019. Gde god da zagrebemo isplivaće tvorci i konzumenti novog formatiranja duha po merilima najgorih, bilo da su to internet botovi (turbofolk aktivisti) ili državni komedijanti (turbofolk zabavljači).  

Srozavanje javnog diskursa jedan je od mehanizama vladavine SNS. Međutim, ako pažljivo pogledamo sve sfere javnog života i delovanja, primetićemo da se ukupni vrednosni parametri razvaljuju jednako kao i govor. U Srbiji praktično ne postoji relevantna institucija, organ, služba, agencija ili medij sa nacionalnom pokrivenošću koji su uspeli da održe makar operativan model pristojnog i čestitog poslovanja i ponašanja. Za primer možemo uzeti ozloglašenu TV Pink, kao medij koji je od kada znamo za sebe i njega uvek bio ili preko, ili na granici neukusa, kiča i zloupotrebe etra kao javnog dobra, ali je tokom tzv. demokratskih vremena bio koliko-toliko (ne)podnošljiv i kontrolisano užasan.

Kako je smenjivost srpske političke garniture građanima/kama postajala manje vidljiva i dostupna, čim su poluge moći preuzeli manje dostojni činovnici i eksponenti turbofolk svetonazora, tako se menjala i TV Pink, odnosno, njen uništiteljski potencijal dobijao je na zamahu. Takva paradigma vidljiva je na svakom šalteru, kasi, upravi ili domenu i teško je poverovati da će odgovorni građani/ke samostalnim trudom i dobrom voljom preko potrebno upristojiti Sve Javno.

Relativno dugačak uvod bio je neophodan da bi se upustili u analizu spektakularnog povratka turbofolka, u digitalnom ruhu. Kao i korupciju, turbofolk je nemoguće iskoreniti, mada se po pravilu javljaju u tačno onolikoj meri koliko nam je vlast trula i bolesna.

Termin „turbofolk“ izmislio je umetnik Antonije Pušić, alijas Rambo Amadeus. U prvom tumačenju, starom koliko i pakao Slobodana Miloševića, takva vrsta muzike, estetike i kulture uopšte, našla je put do srca i novčanika pukim zadovoljenjem najnižih strasti publike. Dosta kasnije, Rambo je proširio definiciju i višeznačje ovog fenomena rekavši da turbofolk najbolje cveta u situacijama kada intelektualno i moralno inferiorna demografska grupa dođe u posed superiorne tehnologije. Ovo je posebno važno i precizno ukazano kada se kao glavni društveni problemi u državi nametnu apsolutno odsustvo empatije i odgovornosti za izrečeno i učinjeno.

Ako je situacija takva u najvažnijim državnim institucijama i telima strogo regulisanim zakonima i boljim običajima, kakvo li je tek stanje na bespućima pretežno deregulisanog interneta i globalne zajednice u kojoj klasični vrednosni normativi ne važe? Odgovor može biti samo jedan.

Ubitačna učinkovitost turbofolka predstavlja nam se preferencijom ka slabostima, odnosno manjku imuniteta jedinke prema duševnom otrovu iz etra. Parazit koji napada kritički i moralno osakaćenog domaćina, ili po definiciji neiskusno dete, nakon čega mu patološki menja ionako nerazvijen sistem vrednosti, estetiku i svakodnevne navike. Kada kritičari režima kažu da nas vlast namerno zaglupljuje, misle upravo na istovremeni, svefrontalni napad đubretom na ljudska čula i rasuđivanje.

Misle na turbofolk politiku.

Na ovom mestu nećemo se fokusirati na muziku kao najočigledniji pojavni oblik turbofolka. Umetnički mereno, srpski, pa delom i svetski trep, rep, r’n’b… su iste mentalne i emotivne fekalije kakve su nam devedesetih nudile cajke okićene markama koje nisu poštanske. Netalentovano autotjun trabunjanje preko jedne te iste matrice na pametnom telefonu je sadržajno identično i po stanje duha jednako opasno kao krvoločni, bizarni , sado-mazo stihovi iz šatre devedesetih, samo su nadražaji iz analognih prešli u digitalan format.

Ako eliminišemo klanje komšija i prevaziđene modne detalje, nizina muzičkog turbofolk poriva je do kostiju ista kao i ranije i svodi se na: hedonizam zarad hedonizma, tvrdoglavosti & bandoglavosti kao vrlini, materijalnom bogaćenju kao vrnuhcu karakternog razvoja, nadgalaktičkom odsustvu odgovornosti ispoljenom infantilnim egocentrizmom te arsenalom bigoterije, među kojima seksizam i mizoginija isplivavaju najlakše i najbrže.

Apsolutna sloboda bez apsolutno ikakve odgovornosti postala je norma agresivnog kiča iza kojeg se kriju gnusne pretenzije na primat u novom tumačenju ljudskih univerzalnih vrednosti.

Otvoreni sukob dvoje poznatih jutjubera, Bogdana Ilića i Kristine Đukić, je eho komora poslednje inkarnacije turbofolka u Srbiji. Vlažan san đavoljih advokata, čega su punoletni akteri, čini se, blaženo nesvesni. Ima tu svačega, posebno je depresivan deo kada se u sirotinjskom TV rijalitiju de fakto (i verovatno nesvesno) raspravljaju na temu da li je on veći mizoginac, ili se ona više publici predstavlja kao preseksualizovani komad mesa.

Bojim se da u samoj srži ovog problema leži novac stečen od prodaje digitalne popularnosti, zbog čega su, u starom dobrom duhu turbofolka, učesnici svađe fokusirani na stvari merljivo nebitne za kvalitetno tumačenje nečijeg identiteta i karaktera – trending, broj pratilaca i virtuelna mobilizacija maloletničkih klanova ispranog mozga.

Koliko sam razumeo, neko je nekome rekao da ima rak, ili se to insinuiralo… zbilja ne znam, a pokušao sam da shvatim. O tome posle.

Morbidno preslikavanje ophođenja vlasti prema stvarnosti na „moji i tvoji“ u ovom slučaju takođe prate epsko neznanje, nekultura, nemogućnost samorefleksije, dubiozne reference i bezočno samoreklamiranje, a vi mi posle kažite da preuveličavam uticaj SNS na mentalno i moralno stanje nacije. Rasprava turbofolk tjubera, oko nečega što prosečan gledalac ne ume da shvati jer sukobljene strane nisu u stanju ili ne žele da činjenice iznose tačno i artikulisano, u konačnici i najozbiljniju priču ili temu pretvara u kafansko treš prepucavanje gde profitiraju isključivo duševni dizelaši.

Turbo-konflikt devojke i mladića sa jutjuba bacio je pod svetlo problem koji je ovde iznela sociološkinja Višnja Baćanović. U situaciji kada ravnopravnost polova u Srbiji postoji samo na papiru, devojke su na digitalnim platformama pronašle diskutabilne strategije za sticanje mikro moći, a mladići na to još nisu pronašli odgovor. Manjak alternativa digitalne dizelaše čini frustriranim i agresivnim, zbog čega turbofolk emancipacija žena po modelu koji im nude SNS i kulturni sateliti istovremeno rešava njihove goruće probleme sa patrijarhalnim nasiljem i stvara im sasvim nove.

Banalno govoreći, male digitalne Cece lako pronalaze mesto pod Suncem, osamostaljuju se bićem i materijalno, međutim danas Arkan kojeg čekaju ima sasvim drugačije probleme i načine na koje ih rešava. Kako smo videli iz priloženog, opet je u igri nasilje, mada i dalje tek verbalno.

Potom su u celu priču uleteli moji turbofolk favoriti, tzv. udruženje Levijatan. Imaju odličan njuh da prepoznaju uticajne ljude u ranjivim situacijama, kada im se pravoslavno široko nađu pri ruci i nude im zaštitu. Građanin Ilić je sa svojih milion i po pratilaca naravno legao na rudu te su se zajedno zgražavali nad upotrebom motiva Tajne večere u izvedbi Ilićevih jutjub neistomišljenika (pesma Drama, takođe turbofolk uradak, prim.aut) i nisu propustili priliku da upozore sve mrzitelje svega srpskog da pripaze na ponašanje i kritički tok misli.

Posve je zanimljivo da tzv. Levijatan građanina Ilića, sa svoje 23 godine, brani i naziva detetom, a tek je podložno raspravi zašto prevashodno deca smatraju da je Ilić pametan i zanimljiv, jer mu oni uglavnom čine publiku. Na koncu, da li se Ilić ikada preispitao zašto njegovo umeće ne cene odrasli ljudi.

Posle je publika mrcvarena daljom pričom o raku i nepravdom koja je naneta stvarno obolelil osobama. Turbofolk jutjuberi reagovali su kako jedino mogu, ponudili su im znante donacije u evrima i problem rešen. Preciznije, savest oprana u maniru ktitora krvavih ruku iz devedesetih.

Ako postoje nepoznanice kako se manifestuje digitalna nemuzička inkarnacija turbofolka u Srbiji, pročitajte šta je građanin Ilić odgovorio voditeljki TV Prva (ali i sebi samo toga nije svestan) kada mu je skrenula pažnju na neprimeren rečnik i ponašanje, u situaciji kada ga mahom gledaju deca:

„Čekaj, ja treba sebe da promenim skroz da bih se prilagodio nekom društvu?“

ZTZ