Glumac Ivan Jevtić pravosnažno je osuđen na deset meseci zatvora zbog obljube tada petnaestogodišnjeg L.K. Sud je utvrdio da je Jevtić činio „nedozvoljene polne radnje nad maloletnikom“ u toaletu somborskog Narodnog pozorišta, nasrnuvši na oštećenog u pokušaju da ga oralno zadovolji.

Ovo su činjenice koje je izneo sud. O njima možemo i morali bi javno da razgovaramo. Da li je kazna preblaga, da li je žrtva dobila satisfakciju, kako je proteklo suđenje, da li okrivljeni može kaznu da služi kod kuće, da li ga treba uvrstiti u registar pedofila i doživotno mu zabraniti rad sa maloletnicima, što je važan deo njegove karijere. Mi se time ovde i sada nećemo baviti zato što takve teme zahtevaju ozbiljne diskusije u relevantnim institucijama društva, o kojima bi nas profesionalno obaveštavao odgovoran medij sa nacionalnom frekvencijom, poželjno neki od dva javna servisa građana i građanki.

Pitanje koje trenutno postavljamo je šta se dešava kada institucije Republike ne postoje, odnosno, kada su temeljno razgrađene i svedene na servis jedne partije, koju bukvalno čini i predstavlja jedan čovek. Kako izgleda institucionalni limbo u kojem vrednosni sistem počinje i završava se u glavi jednog čoveka, spremnog da bude i tužilac, i sudija, i policajac, i žrtva.

Najkraći i nabrutalniji odgovor na ovo pitanje mogli smo videti u Ivanjici i Brusu, oba puta ispred suda. U nečemu što pretenduje da bude najbestidniji događaj dekade, radnici „MB namenske“ podržali su optužene rukovodioce firme i vređali porodicu jednog od dva poginula radnika, njihovih kolega. U drugom slučaju, navodno zreli i trezni ljudi branili su lik i delo lokalnog moćnika i seksualnog predatora, na očigled žrtve. Pre toga, naizgled odrasle i mentalno zdrave osobe bodrile su političara za kojeg se osnovano sumnja da je naredio spaljivanje kuće novinara iz Grocke. Sve vreme, Lav Pajkić ima državno sponzorisanu satiričnu emisiju. Da, to postoji.

Ovakav poredak stvari, kada se i ateisti krste u čudu i kolektivnoj sramoti, jedina je moguća posledica kidnapovanja Republike i stavljanja javnog interesa i javnih resursa u službu jedne osobe, a ne svakog od nas. Res Publika, latinski: „javna stvar“, u Srbiji više ne postoji i to je odličan teren za operativce sa najnižim porivima i prohtevima. Ništa novo.

Možda bi 800 radnika „Namenske“ podržali porodice poginulih kolega da se otmičar Republike pred kamerama nije već susreo sa ocem stradalog čoveka i ponašao se prema njemu kao da je u pitanju pokvaren bojler, a ne mrtav sin. Ja tebi „ubiše mi sina“, ti meni „što vređaš Vulina“. U manje nesrećnim društvima, osobe koje su pretrpele ozbiljne traume imaju mogućnost da se javno isplaču na ramenu prave ili neke druge Opre Vinfri, dok su u našoj otetoj zemlji u pitanje dovedeni čak i elementarna empatija i pristojnost u situacijama kada je vlast priterana da komunicira sa oštećenim građanima. Linč kupljene, ucenjene ili zastrašene rulje je najbedniji i najefikasniji odgovor vlasti na izazove iz oblasti ljudskih prava i vladavine zakona, zbog čega je zbilja potresno gledati oca stradalog radnika kako u afektu direktorovim mitingašima viče „Sve karakter do karaktera…“

Ovakvo stanje izuzetno pogoduje osobama sumnjivih namera. Na ledini gde su nekada stojali zakoni, sudovi, tužioci i policija, pojavljuju se i nameću korisnici institucionalnog vakuuma. Već viđeno, njihovi argumenti su deklarativno izrazito humani, državnički, verski i nacionalno osvešćeni. Kada pogledamo ko nam se sve preporučuje kao bastion pravde, zaštite i zamena za nefunkcionalne stubove društva, vidimo lica velike fizičke, religijske i rodoljubive snage. Prva je očigledna, druge dve je nemoguće dokazati ili osporiti, i to vam je to. Prosto je, zato i radi.

Ceo koncept deluje bizarno i opasno budući da su nam istorija i život pokazali na šta liči dijalog sa snažnim muškarcima kojima su glavne kvalifikacije dizanje tegova, verbalni klero-patriotizam i patološka potreba da se ljudi plaše njihovog izgleda. Postoji samo jedna demografska grupa koja fizički liči na njih i spremna je da u nerevolucionarnim uslovima uzme zakon u svoje ruke. Ne, nisu superheroji već ono suprotno.    

Pošto nemamo Opru i Republiku, tzv. udruženje Levijatan objavilo je obraćanje napastvovanog L.K. Tamo se između redova ponavlja matrica po kojoj su i postali poznati: mi smo ti koji će ilegalnim pretnjama i silom rešavati društvene probleme na svoju ruku, do trenutka kada i formalno ne postanemo vlast, a čemu srčano stremimo. Pre njih, opskurna nepismena tvorevina zvana „Srbska čast“ otela je konja maloletnom Romu pod izgovorom da je životinja bila mučena, a nesrećnog momka, bio on kriv ili ne, silinom ljubavi i nikako bicepsa primorala da se javno izvini i obeća da više neće tući životinje. Kao i u slučaju tzv. Levijatana, obezglavljenom narodu kao spasioci se preporučuju mladi, snažni muškarci zastrašujućeg izgleda, koji tvrde da vole Srbiju više nego ja ili ti i tu se njihovi argumenti završavaju. Opasan izgled i snaga su njihove jedine dokazive kvalifikacije za obavljanje javnog posla.

Bilo bi zaista osvežavajuće videti ove dve organizacije kako snimaju, a tabloidi pozicije prenose video snimke gostovanja osobe koja se drznula da razmišlja i dela suprotno predsedniku otmičaru. Recimo, da pozovu novinara Milana Jovanovića, napastvovanu Mariju Lukić ili roditelje poginulih radnika „Namenske“. Možda bi tzv. Levijatan mogao reći „Srbskoj časti“ da je onaj Rom maloletan i da je to što su uradili protivno Ustavu i zakonu, o boljim običajima da ne pišem.

Sa korisnicima institucionalnog vakuuma “polemika” po pravilu ide ovako:

Miša Vacić, lider Srpske desnice, dirigent džipova, strah i trepet Medveđe i lice koje se preporučivalo tzv. Levijatanu, obrušio se na Vesnu Pešić i sve nas koji razložno smatramo da je bilo pogrešno i populistički uvoditi „Tijanin zakon“, precizno, njegov deo sa doživotnom kaznom zatvora bez prava na pomilovanje za najteža krivična dela. Naši argumenti su sledeći: visina kazne dokazano ne odvraća počinioce najtežih krivičnih dela, drakonski zakoni dokazano ne stvaraju uređeno društvo, mnogo je važnije da se pozabavimo obrazovanjem, prevencijom, socijalnom zaštitom, jačanjem institucija i stvaranjem pravne države sa podnošljivim nivoom korupcije, a ovakav zakon je, sam po sebi, u suprotnosti sa međunarodnim pravnim normama i obavezama Srbije, konkretno evropskim.

Možda najvažnije: nijednu, pa ni najbolju vlast na svetu, građani i građanke ne smeju ohrabrivati da pooštrava kaznenu politiku, kamoli vlast koja se po mehanizmu odlučivanja, organizovanja i upravljanja skoro ne razlikuje od mafijaškog klana.

Njihov kontraargument je sledeći: ti želiš da pustiš pedofile nazad na ulicu i mrziš Srbiju. Dokaži suprotno!

ZTZ   

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.