Neko reče „puče tikva“. Slučajevi „Krušik“ i „Plagijat“ crno na belo demaskiraju upletenost režima u kriminal, po vertikali i horizontali, pa smo sada, misli taj neko, uplovili u mirnu zonu svedočanstva jednom padu. Uzmite kokice i sok, smestite se u fotelje i gledajte kako nestaje ništavilo kompletnog društva, samo zato što jedan građanin, uzbunjivač Aleksandar Obradović, ima kičmu, a Beogradski univerzitet je uspeo istu da pronađe u mračnoj sobi društvenih uloga institucija jedne Republike. U najboljem slučaju ovo je tek početak novog popravnog ispita za Srbiju, prethodni nepoložen 2000-2003.

Ima tome vremena, jednom sam u prolazu bistrio nepravdu sa pesnikom Sinišom Tucićem, pa smo se na brzinu dotakli legendarne teme „kada će Ovi otići sa vlasti“. Rekoh mu, a i danas to mislim, da svaki umobolni tiranin u Srbiji očigledno ima grejs period od deset godina, da čini kako mu se prohte, nakon čega i osobe bez mrve mozga, samopoštovanja i kablovske televizije odlučuju da je bilo dosta. Presudna dijalektička alatka bio je i ostao hronično prazan novčanik, jer se pokazalo da i glup čovek ume da koristi svoje oči, posebno kada vidi da drugi nezasluženo imaju više nego on te da je nepravedno isključen iz lanca nepoštenog bogaćenja.

“Sloba je barem davao da se krade…”

Bombradovanje 1999. zbog zločina počinjenih u naše ime na Kosovu (i Bosni i Hercegovini) samo je ubrzalo sunovrat Slobodana Miloševića, čiji se pad jasno video u govoru, ponašanju učesnika i estetici tadašnjih građanskih protesta. Bili smo zreli za promenu kao društvo i kruška je pala.

Tog mirisa u vazduhu danas nema i ne bih preuranjeno otvarao slavski šampanj povodom eventualnog pada predsednika Srbije, ako se složimo da njegova stranka realno ne postoji kao takva, već u formi bezidejne interesne grupe materijalno nezadovoljnih i moralno neobdarenih građana i građanki. Mi smo opet, zašto tajiti, Srbija u intelektualnom vlasništvu Srpske radikalne stranke, konkretno njenih svetonazora, zla i korupcije, a to ne leče ni „Krušik“, ni oduzimanje doktorata, pa čak ni leševi u helikopteru, na auto-putu, radnom mestu ili rođenom domu. Ko nije spreman na mukotrpan proces od minimalno deset godina rada na uspostavljanju institucija, pravne države, jačanju medija i rada na sebi samima, neka odmah kupi avionsku kartu.

Verovatno ste videli komediju poraza prikazanu na sletu vladajuće partije u Novom Sadu, kada je lider napravio lapsus i umesto sadašnje, izgovorio ime njegove bivše stranke, Srpske radikalne. Puna dvorana povlašćenih, ucenjenih, uvređenih, turista, korisnika ilegalnih dnevnica i naravno – tvrdih fanova, ispratila je ovaj kiks srdačnim aplauzom i smehom. Njima je to sasvim prihvatljivo i vrlo dobro osećaju, ne „znaju“, već osećaju, da se vođa samo šali kada priča o EU i regionalnom pomirenju, a da je duboko u sebi i dalje onaj stari dobri generator pokvarenosti iz terminalne faze kleronacizma, što na njihovom jeziku znači „pravi Srbin“. Ni to, strahujem, ne leče otkrivanja novih afera, za koje će lider iznova pronalaziti odgovore iz bujne mu mašte, od pijanog kolege Miodraga Sovilja na faking „majspejsu“(?!), do toga da Marko Bastać može fizički da savlada i veže tri odrasla muškarca.

Parafraziraću kolegu Dinka Gruhonjića koji dobro uočava da samo najveći naivci, ili oni koji ne posmatraju rođenu decu, misle da će nam nakazno-pornografski rijaliti programi na televiziji, plus iste takve vesti, pokvariti decu i omladinu. Potonji su odavno prestali da žive na tom mediju i prešli su na internet, a gnojivo koje serviraju „Pink“ i „Hepi“ je tu da bi nam odrasli ljudi ostali glupi, zatucani i pokvareni. U dve reči, simpatizeri SRS, odnosno svega što ta stranka čini i predstavlja.

Sve i da režim padne ove sekunde i da se partija SNS stavi mimo zakona, u ovim uslovima nova inkarnacija radikala glatko bi pobedila mudrom kampanjom i arčenjem para. Rizikujući da budem optužen za „Basaritis“, primećujem da su građani/ke s pravom izgubili ama svaki osećaj istopripadnosti sa vođama opozicionog Saveza za Srbiju i njihova je podrška, kada postoji, i dalje na nivou „može i crni đavo, samo ne ovi“. S druge strane, sveta veza velikog dela birača sa etnosom, nacijom i verom je vrlo dobro, hvala na pitanju, zahvaljujući medijumima poput neutamničenog Vojislava Šešelja i gotovo svake emotivne izjave predsednika RS.

Današnja Srbija je ljubavno pismo zigotu radikala. Davni, nikada izbivši sentiment propale ljubavi i još goreg braka.

Za dubinski, vertikalno razočarane poverioce nacionalng sentimenta, poslužiće fašir-kaskaderi nalik na Mišu Vacića, ili humanitarni radnici za skrb kriminalca Luke Bojovića iz tzv. pokreta Levijatan. Ako vam Aleksandar Vučić nije dovoljno onaj stari, a provereni radikali su vam ipak preglupi i nedovoljno na Tviteru i Instagramu, imate kome da poverite glas, verujem prvo na lokalu, gde kancelarije belih alfa mužjaka i nacionalnih pravednika počinju da niču. Blago nama, sa osobama koje ustrepere od složene rečenice.

Šta će sociolog Jovo Bakić i prateća ekipa uraditi osnivanjem partije na praznom, levom polju, ostaje da vidimo. Izvesno ih čeka užasno težak posao opasuljivanja, posebno ako znamo da će insistirati na ideologiji i jasnom programu – smrtnim opasnostima po balkanski klijentelizam i korupciju, ali i puk željan čvrste ruke vožda. Jako navijam da su drugari Boris Varga i Aleksej Kišjuhas u krivu kada kažu da fašizam i mračne ideologije u Srbiji mogu poraziti jedino NATO  (ako je kancer na državno – intervencionističkom nivou), ili motke po ulicama (lokalni, dušebrižnički fašizam dragovoljaca) ali nemam nijedan argument da im pobijem analize. Verujem da i Bakić i kompanija znaju da nas od fašizma i njegove relativizacije neće spasiti blogeri, hipsteri, programeri, novinari, pa ni Rusi, a da će 700.000 korisnika stranačke pomoći, u saborstvu sa radikalskim mentalitetom i epskim neznanjem, držati ovaj sistem i noktima i zubima, pa čak i ako „Kosovo ode“ (šta god i kome god to značilo).

Na koncu, može li sve to poleteti, odnosno sleteti bez upristojenog RTS-a i „Pinka“? Može, ali čini se ne bez otvorenih sukoba i lobanja, zbog čega društvena odgovornost ovih medija raste proporcijalno sa svakom novom aferom i veštački nametnutim podelama, tenzijama i crtanjem meta.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.