Pre izvesnog vremena legitimisala me je policija na ulici, bez ikakvog razloga. Nisam čak nosio ni vijetnamku, ni starke, ni čudne naočare, provoktivnu majcu, a ni gitaru. Bio sam dosadna, neupadljiva crna fleka na trotoaru.  

Znate kako ide, „dobro veče, ličnu kartu molim“, vi pitate šta se dogodilo, da li možete da pomognete, oni odmahnu glavom i kažu „rutinska kontrola“. Ovo se, verujem, svakom društveno mobilnom muškarcu iz generacije X dogodilo bezbroj puta dok je u zemlji trajao rat, sakaćenje, silovanje, krađe, sankcije i embargo, drugim rečima, dok su Vojislav Šešelj, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić sasluživali režimu Slobodana Miloševića i njegovog portparola Ivice Dačića.

U godinama nakon toga, kada smo naivno poverovali da smo tu i takvu ekipu otpratili na smetlište istorije, policija me je bez ikakvog povoda zaustavila samo jednom. Pretpostavljam da su ganjali nekoga sličnog i taj što me je saleteo beše policajac u civilu. Sedeo je na klupi odeven kao razočarani kladioničar ili kupac „bensedina“, nedaleko od apoteke i kladionice jer ovde uz pekare samo to radi, i malo je falilo da mu kažem „nemam sitno“. Kad ono, sija značka unutar jakne. Bio je ljubazan, ali je problem sa ovakvim pristupom taj što neminovno izaziva neprijatnost i osećaj stida kada vas na ulici džepare neki ljudi, zbog razloga samo njima poznatim, a da reakciju sile zakona niste ničim izazvali.

Posle sam često pričao sa prijateljima o tome da Srbija mora postati građanska država, umesto da ostane policijska i to mislim i danas. Neprihvatljivo je da se ljudi na ulici ispituju i legitimišu bez jasno vidljivog povoda ili poternice, a ukoliko je neko baš sumnjiv, policajci mogu da se obaveste, fotografišu, prate tu osobu i ona će im kretanjem i ponašanjem na ulici i internetu reći više nego da su je upozorili bespotrebnim cimanjem na javnom mestu. Ovaj tekst, ipak, nije u vezi sa sprovođenjem zakona, već aktuelnim protestima u srpskim gradovima.

Prijatni policajac, dosta mlađi od mene, pitao me je prvo „da nemate možda ličnu kartu“, što je, priznajem, bilo osvežavajuće, i rekoh uz osmeh da za njih – uvek imam. Šta ili koga ja tu nervozno čekam, kažem „autobus, šta drugo“, onda njega zanima zašto tu a ne na stajalištu deset metara dalje, pa ja crtam da ga odatle vidim kako skreće prema meni i tako ubijam anskioznost čekanja. Pozove me pored patrolnih kola preko puta, u kojima sedi kolega, pristajem uz duhovitu ali realnu informaciju da će morati da me voze kući ako mi pobegne bus. Onaj u kolima me „pegla“ sa dispečerom preko motorole, a ovaj pored mene, saznavši da sam novinar, pita me šta mislim o The Ovoj Situaciji i protestima uopšte.

Kažem mu ono što svako ko je bio na protestima zna. U pitanju je politički i demografski izrazito heterogena grupa građana koja ne želi da joj predsednik ispira život i mozak, ali ništa manje ne preziru tzv. lidere opozicije, zbog čega potonji mudro ćute i ne mašu stranačkim simbolima već se bave organizacijom iz senke. „Zašto senke?“ pita on, velim da ni sam ne znam zašto grbave, kada svi u koloni znaju da je tako i da bez partija, nažalost, nema uspešnih demonstracija i smene režima. Dodam i to da se verovatno boje fekalnog mora koje bi na njih prolili režimski mediji ako bi se glasnije govorilo da su organizatori, Dragan Đilas posebno, te da bi to manje obrazovanim građanima/kama podrivalo činjenicu da protesti ne moraju biti pod stranačkim patronatom da bi imali političku težinu i smisao. Kada se sindikat policije, totalno nestranački, buni na ulici ili ispred Vlade Srbije – i to je politički protest, jel’da.

Čekajući motorolino svedočanstvo o sopstvenoj krivičnoj negonjenosti i bezbednosnoj nezanimljivosti, poredili smo proteste sa šetnjama iz 2000. Obzirom da je čovek milenijalac, generacija ipsilon, rekoh mu da je energija vrlo slična, gotovo identična, ali da postoje i krupne razlike, osim one da stranke sada ćute i smrde u ćošku dok ljude sokole glumci, profesori, pisci i novinari koji, uzgred, tim činom mogu sebi naneti samo materijalnu štetu, ali će barem mirno spavati.

Davne 2000. studenti i narodni pokret „Otpor“ bili su motor pobune i na njih se kačio ostatak populacije. Danas su to građani i građanke uništenog srednjeg sloja, ako se o toj demografsko-ekonomskoj grupi uopšte može govoriti u Srbiji. Studenti ne računaju na promenu, ne nadaju se ničemu i planiraju kako da pobegnu, ne svi naravno i zbog toga ih niko ne krivi, ali na protestima ih stvarno nema ni blizu dovoljno da bi postali glavni zamajac bunta. To sada čine  njihovi profesori, učitelji i kulturni „idoli“. Sredovečni ljudi koji žele da umru ovde dostojanstveno.  

Foto-robot šetača danas izgleda otprilike ovako: osoba koja kako-tako radi nešto, zaposlena je, puni budžet, ima familiju i kredite, a kada im naređuju gluplji, pokvareniji, poslušni i bukvalno zli, onda i njima pukne… „kufer“… E, tu me policajac pogleda sažaljivo i reče mi da slobodno psujem jer je i njima, policiji… nešto. Nije to rekao, ali sam na njegovom licu pročitao „dosta svega“.

Onda je izdahnuo i rekao „il’ pukovnik, il’ pokojnik“.

I to je dobra vest. Zločinačka organizacija, formalno organizovana kao partija, nema snažno uporište u institucijama, a kako bi i imala kada je sve činila da ih obesmisli i uništi. Imaju šefove pogona ali nemaju radnike. Tačno osećam da se tom uniformisanom momku gadi pomisao da salutira doktoru Stefanoviću, o vojnicima i ministru Vulinu da ne pišem. U institucijama i dalje većinski rade načelno pristojni ljudi kojima je muka od svega. To što i dalje imamo struju, vodu, kanalizaciju, poštu, penziju… je zahvaljujući baš tim i takvim šetačima, koji će posao uraditi zato što ih unutrašnje biće tera na to, a ne novopridošla volina od šefa ili „investitora“. Posmatrano iz tog ugla, protesti imaju sjajan potencijal i lakši zadatak nego 2000. Iz ugla „šta posle“, situacija je daleko lošija jer je Srbiji neophodno formatiranje sistemskog hard diska i suvi „ribut“ institucija, a još niko nema softver u džepu. Zato strpljivo i pristojno, ako nije problem.

„Doviđenja – doviđenja, sve najbolje“ i – eto busa.

ZTZ      

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.