Dobar dan, ovo mi je verovatno najteži tekst za sažvakati. Imajte milosti, malo znam o jednom segmentu materije i teško mi je da budem objektivan i staložen. A stvar je bitna i tiče se svih nas.

Problem sa ovim tekstom, iz mojih cipela, je prosto definisati: kako da ne ispadnem kultur-fašista, kada to već jesam. Kako da napišem tekst koji je u interesu svih građana/ki i da posle njega svi budemo pametniji, a ja ne ispadnem kultur-fašista u interesu zaštite osećanja.

Smrt estradne zvezde Sinana Sakića je najvažniji društveni pokazatelj koji sam do sada video, bitniji od svih političkih izbora od 2000. do danas. Život, karijera i uticaj Sinana Sakića su ponajmanje pitanje muzike, a više samoodređenja jednog nažalost posrnulog društva, za šta kolega Sakić uopšte nije kriv.

Nevolja je u tome što, ako napišem da je Sinan kao neodvojivi paket „umetnosti i publike“ neopisiva prostota i nazadnost, rizikujem da budem to što jesam, kultur-fašista. Ako pak napišem tekst pun pijeteta i razumevanja za tzv. marginu i umetnost koja tamo opstaje i drži ih živima, ispašću lažov i licemer sklon radikalnom levičarenju.

Smem li da napišem „margina“, ili je to u startu kultur-fašizam? Može „pasivni krajevi“, „urbani obodi“, „tranzicioni gubitnici“ ili neko drugo smeće koje pretpostavlja da se klasika ne sluša u selu, niti se đubre pušta u gradu.

Šta nam je pokazao fenomen Sinanove smrti? Šta je pokazao meni?

foto: youtube.com / Diskos

Nakon višednevnih samorefleksija samo jedna reč mi dolazi na jezik. Nasilje. Nepatvoreno, bez motiva, rehabilitacije i naknadne pameti. Nasilje koje je podelilo državu na pola, jer po tom pitanju, zato i cenim Sakića, nema tamo-vamo. Dža ili bu!

I da, bolesni smo, a Sinanov vokal je, verujem, harizmatičan glas iz čekaonice.

Opšte mesto znano kao „urušavanje društvenih vrednosti“ jedini je razlog zašto uopšte ozbiljno razmatram Sinanovu smrt i cunami koji je pokrenula. Da smo Švajcarska reč ne bih napisao, ne bih osećao potrebu niti bi društvene mreže danima krvarile. Pošto nismo Švajcarska, hajde da pogledam u sebe i kažem zašto nikada nisam išao na Sinanove koncerte.

Bio me je strah da ne dobijem po tamburi. Kako zašto? Pobogu, ja sam kultur-fašista, čim zinem ima da me pregaze fizičkim argumentima, ako me ne iskurblaju prvo zbog garderobe. Ako se nekoj dopadnem , jao meni, pivo na eks i pravac taksi. Muzika je tek na drugom mestu razloga mojih neodlazaka ali ne zato što me je dobri bog izvukao iz šešira ovako „genijalnog i prepametnog“, već sam imao ludu, ludu sreću jedne porodice, kvarta, društva i države, zbog čijih uticaja ne bih išao čak ni kada bih znao da neću biti biven.

Sinan Sakić je u fenomenološkom smislu, kao i Donald Tramp, posledica a ne uzrok.

Ljudi koji su vodili ovu zemlju od višestranačja do danas rukovodili su se ograničenim, a ne opštim interesom. Neko više, neko manje, svi u paketu su sebi za groš pravili zakone i sklapali dilove koji su manje obrazovane, društveno i ekonomski skrajnute grupe ljudi još dalje gurali u ambis besparice i beznađa. Tzv. margina nije dobila poštenu ponudu i ponela se kao i svaka margina na Planeti – pravila je svoj svet i širila ga gde je mogla. Sinan Sakić je samo autentično emotivan, iskren lik u čijem su se životu i nastupu prepoznali ljudi koje muči ista muka. Muka što sam živ. I taj deo je okej.

Koga muči margina i njeni štetni uticaji neka pogleda elitu. Jasnije?

Takvoj osobi, na ivici normalnog, sve što treba je dozvola za nasilje, a nju Sinan nije izdavao. To čine arkani, miloševići, šešelji i ostali istinski uništitelji Srbije, ratni zločinci koji i danas osećaju pravo da raspolažu ogromnom materijalnom i institucionalnom moći, gde apsolutno nema mesta za one kojima je najviše potrebna.

Na svakom je pojedincu da promisli koliko je svojim postupcima učinio nasilje opštom pojavom, kada je pristao na njega, a kada ga je ignorisao. U tom kontekstu, fenomen Sinana Sakića ne bio bio moguć bez tri decenije srozavanja Svega I Svačega vrednog življenja. Da ne postoji obračun oko legata Sinana Sakića, novinari se ne bi kladili da li bi Maja Gojković uopšte mogla da postane ministarka kulture. Ili je obrnuto.

Ratni zločinci u Parlamentu, na akademijama, u počasnim odborima, bogati glupaci i profesori siromasi ne bi postojali da nasilje nije prihvaćen metod dijaloga. Ovo ne ide na dušu pevača, već onih koji su uz njegove pesme na usnama lomili glave i srca, kako im dođe, a za šta su dobili signal bogatih da će proći.

Krali su belu tehniku kamionima, otimali i pootpuštali, a laž i besramnost uveli kao parlamentarnu veštinu. Jednako su odvratni kao ovi što misle da su posisali sve pamet kosmosa nakon što su ukapirali „OK Computer“ grupe Radiohead ili nedajbože Flojde, jer svet je malo više od tebe samog.

Kultur-fašizam, s druge strane, previđa činjenicu da su svi ljudi jednako vredni kao bića i osećaju iste emocije i potrebe. Svaliti krivicu, odnosno porez na prostotu, isključivo na publiku Sinana Sakića je užasno pogrešan način da se opravdaju sopstveni prohtevi, nesigurnosti i manjak hrabrosti. Oni nisu uništili našu zemlju. Ako nam već smetaju nepristojnost i nasilje, možda je vreme da ih ukinemo kod dežurnih urednika haosa, a to nije Sinanova publika, već ljudi kojima je ta publika sklona da pokloni glas i poverenje. Elita radi istu stvar i deli dozvole za ubistva margini. Posle ćemo sesti mirno i dogovoriti se šta više boli, tri kopče na lobanji ili tri kredita za refinansiranje života.

Ko je pripadnik elite? Osoba koja ne ispašta zbog sopstvenih pogrešnih odluka. Promena dolazi primerom, a ti slušaj Sinana ili Radiohead, državi i meni mindeđ.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.