Skip to content

Samoranjavanje u Borči

Preljuba u Srbiji nije kažnjiva zakonom. Naša kaznena politika je manje-više uređena po ugledu na evropsku i dozvoljava ljudima da se po pitanjima ljubavi, pohote i strasti u razumnim granicama ponašaju društveno neprihvatljivo te da zbog toga krivično ne odgovaraju. Do sada nije poznato da se neka interesna grupa građana zbog ovoga ozbiljno i učinkovito pobunila i od takve ideje odustala je čak i dominantna većina konzervativnih, religioznih i patrijarhalno odgojenih građana i građanki.

Postoji niz razloga zašto preljubnike ne stavljamo iza rešetaka. Jedan od njih, onaj koji najsažetije objašnjava zašto je tako, predlaže većinski prihvaćen stav da je neprimereno i društveno neprihvatljivo ponašanje u ovoj sferi ravno samoranjavanju. Preljubnik ili preljubnica povređuju druge ljude postupcima koji u konačnici više štete nanose njima samima, nego onima koji su u tim vezama bili prevareni i emotivno ugroženi.

Iz istog razloga zakonom je dozvoljeno na javnom mestu isticati nacionalne simbole svih etničkih grupa, bez obzira na kvalitet i etički nivo samog čina. U slučaju osobe koja je u Beogradu šakama sačinila simbol etničkih Albanaca, fotografisala se i taj uradak objavila na internetu, možemo ravnodušno konstatovati da je dotični slobodnom voljom ispao glup u društvu. Isto bi važilo za osobu koja pored Jelačića bana, u centru Zagreba, pokazuje tri prsta i tako sama sebe prikazuje kao nedozrelu i bez imalo smisla za humor, a što se dešava više nego što smemo da priznamo.

Ono što navedene osobe čini moralno mizernim je pretpostavljanje rođenih datosti, na koje nisu mogli uticati, karakternim stečenostima za koje čovek mora celog života jako da se trudi i žrtvuje. Svako se može roditi kao Albanac ili Srbin, pravoslavac ili musliman, belac ili crnac, ali ne može se slučajno postati lekar, advokat, dobrotvor, ljubazan ili obazriv.

U Srbiji nije kažnjivo uverenje da su genetska i religiozna tombola daleko važniji nego odluke i postupci učinjeni slobodnom voljom koji su nam izgradili karakter i lični identitet – i to je dobro. Srbija nam daje pravo da sami sebe nenasilno i legalno pravimo budalama na javnom mestu. Problem nastaje kada zakon žmuri u slučajevima masovne odmazde nad počiniocima emotivnih povreda, a organi sile dozvoljavaju ruljama da čine krivična dela zato što su im očepljena nacionalna, etnička ili verska osećanja. Ovakvo stanje odgovara isključivo osobama krvavih ruku i novačnika, odnosno žrtvama njihove manipulacije koji neretko i sami vide šansu da konačno uspeju u životu tako što će zakon i smisao podrediti ličnim, drastično suženim interesima, ili će se prosto iživeti nad slabijima vođeni osećanjima kojima se ne ponosi nijedna istinski humana osoba.   

Povrede nacionalnih osećanja bude reakcionarske duhove nasilništva jače i brže nego ubistva i obespravljivanja najslabijih i najnevinijih među nama, zbog čega nemamo pravo kazati da živimo u pristojnoj zemlji. Postali smo žrtve pranja tuđih biografija, izgrađenih na isti način i sa istim dometima i metama kao tzv. incident u Borči. Izliv rasizma i poziv na linč je, u tumačenju pralja nacionalnih i ličnih grehova, legalan i legitiman zato što nije načinjena materijalna šteta, kao da vlasniku Albancu više odgovaraju preki pogledi utrenerčenih ćelavaca nego da mu je dobronamerna pijana šeprtlja polupala vitrinu sa kiflama.  

foto: slobodnaevropa.org

Srpski zakon ne daje sebi pravo da štiti subjektivna osećanja građana i građanki zato što je naivno predvideo da smo u stanju da odrastemo i sazremo u ljudska bića sposobna da obuzdaju negativne emotivne reakcije. Neduhoviti rob etničkog usuda sme u Srbiji šakama praviti orlove kad god i gde god želi iz istog razloga zašto senzibilni ljubitelji kvalitetne muzike ne mogu tužiti ili fizički napasti izvođače najgoreg pseudo-izvornog đubreta, niti one koji im omogućuju trovanje etra muzikom za podsticanje najnižih strasti. Srpski zakon nas iz nehata smatra emotivno stabilnim, zrelim i ostvarenim ličnostima koje će uvrede i provokacije po etničkoj i verskoj osnovi stresti sa sebe kao bednu prašinu, što oni u suštini i jesu.  

Na balkanskoj pustometini isticanje rivalskih nacionalnih simbola doživljava se kao strahovita uvreda lične datosti i nacionalnih osećanja, iako ta ista mala bedna plemena imaju daleko preče razloge da se osećaju povređenim i uvređenim. Razlog zašto po pitanjima realno bitnim za život ništa ne rade su brižljivo negovana glupost, lenjost, kukavičluk i korupcija. Jedni bi mogli ali ih nisu naučili, drugi znaju ali su se prepustili apatiji i nihilizmu, treći ćute dok meta nije osetno slabija, a poslednji kolektivno unovčavaju subjektivno narušena etnička osećanja. Nažalost, ljudi su najčešće žrtve kombinacije ovih defekata i mi sa vrha nismo dobili ni najmanju naznaku da će se to promeniti, naprotiv.

Bilo je ohrabrujuće posmatrati ljude u akciji solidarnosti sa Albancem čiji je brat sam sebi pucao u nogu infantilnim gestom rukama. Ne tako prijatna bila je spoznaja da kao društvo i dalje ne razumemo zašto se naše komšije odlučuju na takav korak. On je, u svojoj celosti, identičan šetnji heteroseksualnih osoba na povorkama ponosa širom sveta. Taj čin ne znači da su Albanci i pripadnici LGBT populacije bolji, lepši, pametniji ili zaslužuju posebne društvene benefite, već upravo suprotno – da su pred zakonom isti kao svi i da im pripadaju ista prava i obaveze. Solidaran dolazak ispred borčanske pekare u sebi nosi i vrlo ličan, „sebičan“ akt. Ljudi su pokazali svest o tome da se svakom živom stvoru može dogoditi identična stvar – da im drugačija većina preti ekonomskim i fizičkim opstankom zbog stvari sasvim legalne i po živote svih ostalih totalno nebitne.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.
Published inUncategorized

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Enter Captcha Here : *

Reload Image