Siriški građevinac D.Đ. (38) probudio se rano jutros, sredio i krenuo na posao kao što je to činio svaki put do sada. Platu je zarađivao na Žeželjevom mostu, čudovišnoj raskrsnici drame i radosti. Svašta se izdešavalo na tom mestu od kada je prvi most izgrađen 1961, lepo, ružno, veselo i opasno, ali ono što najviše zanima Vojvođana D.Đ. nije zapisano u službenim beleškama i urbanom kolektivnom sećanju.

D.Đ. nije mogao znati da će danas poginuti radeći na već završenom mostu. Nije ni slutio da će postati šesta žrtva srpskih gradilišta u mesec dana. Možda se opustio i verovao da je statistika na njegovoj strani. Pomislio da je pet mrtvih kolega utolilo glad statistike.

Nećemo saznati o čemu je D.Đ. razmišljao dok je išao da zida gotov, svečano otvoren most. Možda je mislio o tome kako da prehrani sebe i svoje. Možda ga je statistički zbunila srpska prosečna plata od 49.202 dinara i mučilo ga je zašto ne poznaje osobe koje tu prosečnu platu imaju. Moguće je zamisliti D.Đ. kako oseća nelagodu zato što se prosečna plata računa tako što se sve isplaćene zarade podele brojem korisnika i tako dođemo do magičnih 49.202 dinara, koje imaju svi i niko, na završenom mostu koji se zida.

Negde kada se pripremao da kroči na posao svečano pušten u svaki oblik saobraćaja, radnik D.Đ. je mogućno uvideo da Ruski Čovek zvani Dušan Bajatović (SPS) uistinu ima platu 49.202 dinara. I ne samo on, već i 100 kasirki iz prodavnica širom Srbije! Kada udruže plate sa njegovom i podele ih ravnopravno, svi pojedinačno dobiju nevelikih ali respektabilnih 49.202 dinara.

Devet jede kupus, jedan jede meso, svi jedu sarmu.

Nije statistika nauka bez neke, možda je mislio D.Đ. uoči smrti. Nije nemoguće da je dan ranije video grafit na glavnoj novosadskoj pošti, natpis nade i straha. Nije D.Đ. pao sa Marsa, pašće sa završenog mosta. Poznaje gomilu tihih susjeda spremnih da nezadovoljstvo oslobode pesnicom u lice. Ako je neko znao tačku pucanja nevidljivih i nečujnih građana/ki, to je D.Đ, sasvim moguće i sam na strani žene koja je uzela pravdu u svoje ruke. Možda je sa kolegama, baš pred pad u smrt, pričao da se nagomilalo nezadovoljstvo društveno, ekonomski, politički nevidljivih ljudi. Nedostaje iskra i niko neće da dobije metak prvi, naopako jedini.

Možda je građevinac sanjao dan kada će mu sa TV ekrana predsednik reći da se plata računa po „medijani“ prihoda, da se uzima iznos isplaćene zarade od kojeg je 50 procenata plata niže, a 50 procenata više. Koliko bih platu morao da imam, možda je mislio D.Đ, da polovina legalnih radnika u Srbiji ima manju zaradu od mene, a polovina veću? 20.000? 30.000? I zašto nam, mislio je možda u sebi radnik D.Đ, predsednik, i onaj pre njega, i onaj pre njega, i onaj pre njega, stalno govore o platama koje niko nema?

I tu je negde, možda na pola računa, poginuo.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.