###

Juče smo u Nezavisnom društvu novinara Vojvodine gledali dokumentarni film kolege i drugara Aleksandra Reljića “Kosovo – Nazdravlje! Gëzuar!“, u kom su glavni likovi četvorica kosovskih muškaraca, dva para albansko-srpskih prijatelja. Ovaj, za mene vrlo neprovokativni Reljićev uradak, deo je šire priče o neophodnom sučeljavanju sa ličnim i etničkim demonima, uspostavljanju komunikacije i najvažnije – rešavanju realnih, svakodnevnih problema običnih ljudi koji žive na Kosovu, bilo ono kosovsko ili srpsko. Čestitam mu.

Začudila me je stoga ostrašćena reakcija prevashodno srpske nacionalno osvešćene omladine, koja je tim povodom upućivala organizatoru (NDNV) ozbiljne pretnje. Reljić, naime, ne pokušava bilo koga da pravda, brani, objašnjava ili nameće i fokus namerno seli na nešto što se zove kosovski (su)život. To je vest i jedino bitno, sve ostalo je u 99% slučajeva politikantsko proseravanje, „njihovo“ i „naše“. Nije bilo umetničkih dela koja sole sveže rane (čemu i služe nekada), slavodobitnih prikaza jednih ili drugih u ratnim dejstvima, apologetike, relativizacije, ništa iz palete koja je sve do nedavno jedina uspevala da užari ionako napaljene mlade ljude.

Nulti problem cele ove farse je odbijanje javnih servisa (RTS i RTV) da prikažu ovaj dokumentarac, pa makar i u šklj terminu, što je učinila N1. Sram vas bilo kolege!

Pričao sam posle s Reljićem i ovde dolazimo do prvog problema: osećam se kao da smo kapitulirali.

Film je, umesto u modernom bioskopu, prikazan u ne baš sinematskom ambijentu NDNV-a zato što niko nije želeo da dođe do ozbiljnih incidenata u okruženju u kom ima najviše dece. Za mene je ovo ravno pregovaranju sa teroristima i udovoljavanju njihovih zahteva, s čim se inače svake godine suočavaju učesnici Prajda. Vrlo je prosto: mi koji ne kršimo zakone i Ustav ne smemo da zauzmemo javnu površinu da ne bi legitimno i legalno uznemirili i uvredili osobe koje prete kršenjem zakona i Ustava i pozivaju na nasilje. Ako ovo nije kapitulacija države, prava, pravde i ljudskosti ja ne znam šta je.

Foto: Norbert Šinković – RFE/RL

S tim u vezi drago mi je što su „Zavetnici“ i, čini mi se, još neki sa jednako homoerotičnim, sakralno-hermetičkim imenom došli ispred NDNV-a da se bune, pevaju i uzvikuju parole. Drago mi je da koriste svoja ustavna prava bez verbalnog i fizičkog nasilja. Svi su oni naše komšije, rođaci i sugrađani, pa ako se mi s ove strane razuma busamo da smo toliko pametniji i bolji možemo to i da potvrdimo dijalogom i ubeđivanjem. Njima se mišljenje neće promeniti pendrekom, naprotiv, mada nemam ništa protiv ukoliko nekome ugrožavaju zdravlje ili život, pa budali prosto ne možeš da pomogneš.

Vidim da se graja digla i oko pokušaja prekida projekcije, kada su na prvi medijski arhivski kadar Oslobodilačke vojske Kosova „spavači“ u publici ustali sa već znanim natpisima, stavovima i optužbama. Mi smo za njih bukvalno ljudi koje plaća neko jako zao sa strane da bi oteli srpsku zemlju, branili monstrume dželate i aplaudirali silovateljima i ubicama srpskih devojčica. Autošovinisti, dobijamo pare da se mrzimo i blatimo.

Stvarno su bedni i drski, nema spora. Ali…

…meni je takav gest i dalje prihvatljiv, kao što mi je u redu da neko mrsomudima iz SNS-a prekine skup i kaže da je Veselin Šljivančanin, njihov gost, užasno ljudsko biće i oficir sklon likvidaciji po etničkom ključu. Šljivančanin je slobodna osoba i može javno da govori gde god poželi, mada onaj ko ga zove ili prima mora prhvatiti breme njegove nesumnjivo pogane prošlosti. Kolega i svedok Dejan Anastasijević je to briljantno objasnio, parafraziram, „ratnik heroj iz pres centra“. I okej, ustali su ljudi, prekinuli film, rekli šta su imali, izvređali nas i marš napolje što mirnije može. Problem nastaje ispred i posle.

Koliko god imao razumevanja za njih kao naše komšije i osobe sa punim pravom da govore šta misle, oni i dalje ne mogu da pobegnu od poganog navijačkog sopstva, u srpskom kavezu bez love i veza. Kao Aleksandar Vučić, koji sat vremena govori uvijeno i smireno i čim mu pažnja, a češće sujeta i pretanka koža popuste, u sekundi se pretvara u vukodlaka kakvim ga znamo i čini iste one prekršaje mozga i morala kao i ranije. Tako i ovi. Milina je zezati se s njima kada je policija tu.

Ako me emotivna inteligencija ne vara to su pogledi pretnji i pamćenja. Samo ti šetaj dok je policija tu. Klasično zastrašivanje tipa „Čekamo vas na Prajdu“. Insinuacije da sam narkoman jer, bože moj, minđuše, majca Darta Vejdera i Reljićev film me odaju do koske. Bolje sam prošao nego drugarice koje su izašle pre mene, jebiga, srpski vitezovi siluju dahtanjem, hukanjem i povicima. Tu mi pukne, krenem par minuta pre roka, verujem i računam da je neko snimao sve nas. Jednu stranu izlaza blokirali su telima i srpskom zastavom.

„Ajde, ’ajde, samo levo možeš. ’Ajmo levičari…“, kaže mi neki desni intelektualac, ne shvatajući da je njegovo levo moje desno. Sad već mirno pizdim, stanem, i krenem s kafanskim verbalnim deliktima, tu silu razumeju jako dobro, ponekad i poštuju.

„Auh, braćo, pa gde su vam cure?“, kažem praćeno pogledom koji nedvosmisleno ukazuje na činjenicu da su, za ljude koji su toliko anti-gej, okupljeni u prilično pederastoj formi i suštini, bukvalno i preneseno.

– Imamo jednu, evo desno (moje levo) kaže jedan, jako ponosno.

Vidi, stvarno – žensko. Što me dovodi do naslova.

Foto: NDNV

Opšta teorija proseravanja prvobitno je bila namenjenu opisu i opusu onog kvazi-svega Miroljuba Pod Mač Petrovića. Priča jako opasna i nimalo smešna. Uglavnom, da li ste primetili kome je taj čovek zanimljiv, ko dolazi da ga sluša u krcatu salu? Mlad, isfrustriran muškarac, Srbin, kome je Petrović u najmanju ruku duhovit.

Opšta teorija proseravanja kaže da su demografski homogene grupe okupljene oko ideje koja nije demografski uslovljena po pravilu teška glupost. Žalostan i štetan cirkus. Puna sala žena na predavanju o raku grlića materice – okej. Puna sala žena slične dobi na promociji ne-rodne beletristike – bullshit. Puna sala muškaraca na lekciji o prostati – okej. Puna sala mladih muškaraca gde se priča u državnom uređenju – megabullshit. Dok god se predstavljene ideje tiču svih nas, a publiku čini uska demografska grupa, sve je to dragi moji proseravanje od kojeg bogovima zastaje dah.

Čestitam kolegi Reljiću što je film prikazao ženama, muškarcima, starima, mladima, vernicima, ateistima, ovima i onima.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.