“Teoretski da, sloboda postoji ali je u našim glavama. Ne mogu da menjam svet, u stvari, mogu, ali mi treba toliko podrške od drugih da možda ne vredi žrtvovati sopstveni život. Ono što svakako mogu da promenim je moj stav, pogled na svet. Ako sam pametna, razmatraću situaciju koja mi se ne dopada, da li mogu bilo šta uraditi da mi bude bolje. Ako sam stvarno nemoćna, onda mogu da promenim svoja osećanja. Ne moram se osećati nelagodno, mogu reći, ‘izvinite, to je tako, idemo dalje’. Tražiću nešto u čemu ću se osećti srećnije i bolje”, govori mi glumica Novosadskog pozorišta/Ujvideki Szinhaz Silvia Križan, s kojom o slobodi, deci u nama i potrazi za setom razgovaram nakon premijere predstave Don Kihot – Second hand reditelja Sardara Tagirovskog. “Jungovskog svinjokolja u Platonovom dvorištu ideja”, kako se govorilo na presu uoči premijere.

foto: Novosadsko pozorište

“Predstava je dosta dobra. Stekla sam utisak nakon premijere da se ljudima dopalo, ali publika je za premijeru specifična.”

U kom smislu?

Vole pozorište, naklonjeni su nam i možda nisu objektivni jer nas vole.

Na konferenciji za novinare uoči predstave rečeno je da glumci traže dete u njima, svoj identitet, kakva su ta deca?

Evropsko društvo je malo nakrivo postavljeno. Želimo da ubijemo dete u detetu što pre. Sloboda i razigranost se brzo ubiju u nama, prave od nas odrasle ljude brzo, biti odrastao znači prilagoditi se društvu, ne smetati nikome – ne osećati se nikako. Ponašati se lepo ne znači samo pritisnuti gnev u nama, već nekada i pritisnuti nešto lepo.

Koliko je to u vezi sa potragom za setom, slobodom koju nikada više nećemo osetiti?

Sete uvek ima kod lepih uspomena, taj svet više ne postoji, to je tuga prolaznosti. Mogu ja da se setim kuće moje bake, ta kuća sada izgleda sasvim drugačije, moje bake više nema, tih ukusa, mirisa i energije koju je baka imala. Sećati se, to je uvek sreća, ali i tuga, nedostatak energije. Drago mi je bilo da smo počeli da radimo na taj način jer sam shvatila taj momenat kada čovek odrasta, kada shvati da svet nije kakvim ga je zamišljao i počinje da se stidi svega što je bilo pre toga. “Ah, to još nisam bila ja.” Bilo mi je super na početku probnog procesa, vraćala sam se u vremena pre momenata odrastanja. Dete kada se rodi nije mu zacrtan put, može da postane bilo šta. Sve što nam se dešava sužava nam put, kada budemo umirali shvatićemo da smo prešli jedan jedini put, a dok smo bili deca pred sobom smo imali hiljade puteva.

Mora li čovek biti lud da bi to osetio i živeo, čime se predstava igra?

Za to postoje praktični načini, psihološke metode koje sam upoznala zimus od poznate psiološkinje i seksološkinje iz Mađarske, igrali smo predstavu za decu. Ta žena se bavi terapijom basne, objasnila mi je da je svaki odrastao čovek kao dete imao omiljenu priču, basnu, i tokom terapije se vraćaju priči ulazeći u nju iz prvog lica. Vraćaju se do korena, zašto je voleo baš tu priču, da bi razjasnili neke stvari. Svaki naš moralni princip se formira u detinjstvu, to se ne može promeniti, usađeni su u nama. Mogu ja i da ne živim kako su me učili, ali ću imati grižu savesti. Mislim da bi svaki čovek morao da se povremeno vrati na te polazne tačke.

Koja je vaša tačka?

Moja nulta tačka je moral moje bake. Bio je red, znalo se svaki dan šta se kuva, kako se kolju svinje, zašto ćemo ubiti neku životinju, zašto neku nećemo. Svake subote čistimo kuću, za nedelju sve mora da bude pod konac. Jedini izuzetak su radovi na polju jer tu meteorologija diktira. Kad god se osećam izgubjeno, napravim red oko sebe i pokušavam da kuvam bakina jela. Bude mi, ako ne lakše, onda jasnije.

Osećate li strah među ljudima?

Pre nekoliko godina sam stekla novo društvo. Pretežno smo sa sela, radimo zajedno jednostavne stvari, smejemo se puno, ni ne želim da se bavim sa bolesnim delom sveta.

Vidi se na sceni. “Ubili ste” epizodu u komadu Laka mala.

Jako volim da igram. I u najljigavijem poslu, kada je pozorište u pitanju, nastojim da pronađem ono što me čini srećnom. Mrzim kada ne uspem u tome, osećam se odvratno, mrzim sebe, može bilo koja kritika da bude u superlativu. Vremenom se rešim tog osećanja i nađem zadovoljstvo, prvo ću zavoleti jednu scenu, onda osećaj iz druge scene, sve ću sebi pretvoriti u ružičasto (smeh), u radost igre, i kada igram nešto tužno ili emocije koje čovek nerado proživljava. To je način pročišćnja, svakom čovek treba da se isplače.

Vi niste prva iz Sihnaza koja smatra da ne može promeniti svet?

Ne možemo. Kako bi mogli?

Ima glumaca, slikara, pisaca, pesnika… koji misle da mogu.

Ne idu kod psihologa (smeh). Ne možemo. Smešno mi je kada vlast misli da je pozorište pretnja, to je toliko mali sloj ljudi. U eri interneta, plašiti se toga da ću ja nekome promeniti mišljenje zato što sam napisala knjigu ili pesmu, to je sujetno razmišljanje.

foto: Novosadsko pozorište

Ne boji se svaki režim pozorišta istovetno.

Oni koji se boje pozorišta su oprezni sa svime, žele da imaju kontrolu nad svakim poljem, samo su detaljniji.

Da li su političari komentarisali Neoplantu ili Off?

Ne. Lično, nisam osetila nikakav vid cenzure. Nisam stekla utisak da je bilo koja naša predstava tako zaintrigirala nekoga. Ni ne treba da imaju taj osećaj, predstava ne menja svet. U najboljem slučaju će nekome nezadovoljnom pružiti utehu, da nisu sami. Pametni ljudi nikad anisu na jednoj strani, i kada je u politika u pitanju, nma partije koja je apsolutn u pravu, i partije koja nijednu stvar ne radi dobro. Pogrešno je kada sve svedemo u jedan lonac. Treba da po delima kažemo šta nam se sviđa, a šta ne. Možda grešim, ali tako mislim da sam manje izmanipulisana.

Kažete da ste Vojvođanka i da to jedino razumete, zašto? Pitam jer neki smatraju da takav identitet ne potoji.

Manjina sam u Srbiji, teoretski Mađarica i državljanka Mađarske. Međutim, rodila sam se u Jugoslaviji, nisu me vaspitali da sam Mađarica i nešto drugo. Išla sam za ideologijom koja se sipala u školi u te male glave, živela sam u najlepšoj zemlji, imala najlepše more, himnu, zastavu, svi smo bili pioniri, i onda kada sve nestane… tretiraju me kao Mađaricu. “Jesam li? Nikada nisam bila, šta to znači?! (smeh)” Onda iz Mađarske nisu hteli da daju državljanstvo Mađarima koji žive van zemlje i nisam ni bila svesna da će to da me zaboli. Zašto Vojvodina? Moj jedini identitet, ono za šta mogu da garantujem da je to tako – je moje selo. Isti taj babin kamen morala i principa. Ja sam ta koja je jela takav hleb, ja jesam dete koje je klalo svinje i radilo univerzalne seoske stvari. Sigurno.

Postoji li u gradu Vojvodina koju idealizujete?

Ne idealizujem je. Imam isti odnos prema veri, nije ona fantastična, bezgrešna, ali to je ono što najbolje poznajem i tu najbolje vidim greške, tu sam kod kuće. Kada sam se 1995. Preselila u Novi Sad bio me je strah. Nije od ljudi, kada trebam da sednem u gradski autobus već mi je muka, ne znam kuda trebam da stignem, idem u studentski grad, gubim se, to  su realni strahovi seljanke koji su trajali godinama (smeh). Ali kada sam dobila dete ovde, tek tada sam počela da Novi Sad doživljavam kao selo. Sve što je za mene bila Krivaja, to je njoj Dunav. Mom detetu je ovaj grad ono što je meni moje selo i čim sam tako počela da gledam na njega, grad mi je selo, a ne metropola u kojoj se gubim (smeh). Sada mi je ovo rodni grad.

Scena danas: postoji li trend i čemu se okreću pisci i reditelji?

Bio je trend političko pozorište jedno vreme. Bio je in, ne zato što pozorište treba da bude političko, već je to u centru pažnje prosečnog gledaoca, o čemu želi da priča posle predstave. Taj trend prolazi, takav osećaj imam, ne želimo to da gledamo. Mislim da je trenutno vakuum, nismo našli čemu trebamo da se orkenemo. Pre nego što se pojavilo političko pozorište, sedela sam sa umetničkom direktoricom Novosadskog pozorišta, tada se ni Kokan Mladenović ni Andraš Urban nisu okrenuli političkom pozorištu.

Pre Opere ultime i Neoplante?

Da, pre deset i kusur godina. Uradili su predstavu i pita me kako mi se dopada, koja je maksimalno profesionalno urađenja, međutim sama tema, sama priča, toliko mi je odvratna da sam je jednom odgledala i rekla nikada više. Osetila se uvređenom, pitala me je kakvo pozorište može trenutno da zaintrigira publiku i rekla sam političko, pa mi je rekla da razgovarm sa Kokanom, “i on je to preki neki dan rekao”. Danas i ja stojim u nekom vakuumu. Vidim pozorište koje nemamo ali nisam sigurna da li ga je moguće napraviti. Svi ljudi su željni lepote. Svi mi, bez izuzetaka, gledamo i delimo na internetu kratke video snimke o prelepim stvarima koje nas dirnu, o detinjstvu, starosti, moralnim, ispravnim stvarima. Postoji potreba za tom emocijom, ali ta emocija nije konflikt, a pozorište je konflitk. Kopka me, da li je moguće napraviti predstavu o lepotu, gde ćemo se prepoznati samo po lepim stvarima. Ne bi to dugo trajalo, ali bi godinu, dve bio trend apsolutne lepote.

foto: Novosadsko pozorište

Pitao sam prošlog gosta, blogera Tibora Jonu, za koje se društvene vrednosti sada vredi najviše boriti?

Smeh. Ismevanje straha. Nekada davno su postojali takvi ljudi. Stalno su bili klovnovi u društvu, a nisu glumci. Ali, sada već i detetu kažemo “što se izmotavaš!”.

Sofisticirano ismevanje straha?

Ne, od jutra od sutra, da svi pokušavamo da budemo smešni.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.