Ne znam ko je ubio Olivera Ivanovića (65) jutros u Kosovskoj Mitrovici. Nisu mi poznati imena, starost, zanimanja, nacionalnost, veroispovest i poslovni planovi osoba koji su mu vatrenim oružjem oduzeli život. Ne znam ko su nalogodavci, organizatori i izvršitelji. Lider Građanske inicijative „Sloboda, demokratija, pravda“ likvidiran je u gangsterskoj sačekuši i ovu činjenicu, da je ubijen na isti način kao najgori među nama, posmatram kao poslednje odredište njegovog tragično okončanog života u ratu niskog intenziteta.

foto: Media centar Beograd

Olivera Ivanovića je ubio kriminal kratkotrajnog balkanskog primirja. Ubiše ga između dva poteza na nekoj mapi. Da li državnoj ili šverca, ovde je isto.

###

Priznajem da prethodna izjava zvuči intelektualno nemoćno i neutešno. Opšte mesto. Kriminalci uvek i svugde ubijaju ljude, a opet, balkanski je kriminal rata posebna vrsta kancera. Sada imaju Ivanovićevu krv na rukama i jedva čekaju da se tzv. pristojni ljudi podignu protiv Nečega i Nekoga koji će, garantujem, biti pogrešne mete. Ivanovićeva krv će im pomoći da se mi i naše komšije još više zakopamo u nacionalne zabrane, ne pričamo, ne rešavamo realne probleme ljudi i, kako kažu birokrate, „…destabilizujemo Zapadni Balkan zarad uskih interesa…“

Interesa kriminalaca u ratnom okruženju. To ne kažu, čak ni kada budale i zlikovci iznova crtaju mape. I ova smrt je administrativnog karaktera, unutar nečega što velike sile u poslednjih 100 godina zovu i tretiraju kao Balkan, a ne Srbiju, Hrvatsku, Kosovo…

Sada ide ono “otreznite se, ljudi”, ali nikoga ne treznim na silu jer ne radi.

###

Olivera Ivanovića je ubilo ishodište pogrdnosti engleske reči „balkanizacija“. Ubili su ga prostačko i bahato kršenje zakona i društvenih normi koje građani/ke tzv. regiona ne osećaju potrebu da spreče. Zato što više volimo mrtve kraljeve nego rođenu decu. Ubijen je zato što su i srpski i kosovsko-albanski politički vrh do guše umešani u organizovani kriminal i održavanje ratnog stanja. Skoro do savršenstva su umrežili državu, njene institucije, instrumente novca i primene sile u kriminalne radnje, a prisustvo smrtno opasnog „drugog“ ih u poremećenim mozgovim opravdava. Pričao sam o tome sa kolegom Aleksandrom Reljićem ovde, on je češće bio na Kosovu i bolje zna od mene.

Ako predsednik Srbije, najbolji pravnik, ispred kamere Brankici Stanković „pojasni“ novčane uplate građana/ki njegovoj stranci očiglednim krivičnim delom uplate trećeg lica, onda se u pravnoj državi koja zvanično nije u ratu razgovor završava i zove se policija.

Na našu žalost, Srbija je na Kosovu izgubila jedan od ratova (molim vas, primetite ovo sa akademskim zakašnjenjem) i policiju niko ne zove ni kada kosovski premijer izgleda, ponaša se, ima CV, govori i zove se kako se već zove. To što smo zbog njega prvo diplomatski zaratili sa Francuzima, pa ga državno podržali kada je formirao vladu, je otisak prsta na Ivanovićevom mestu zločina. Predsednik će naše poraze u ratovima podgrevati kao vojnički pasulj, poznat po tome što ima bolji ukus kada odstoji. Osporavaće poraze, pljuvati žrtvama u lice jer je i lično odgovoran, a kada mu ustreba gorivo za budale i gangstere koji ga drže tamo gde već jeste, a to je trenutno svugde, nahraniće ih vojničkim pasuljem i činiće sve da zaraćeno stanje duha opstane u nedogled.

Mislim da je Ivanović bio čovek protiv rata.

###

Ivanovića sam upoznao na mestu gde je ubijen. Bio sam na Kosovu uoči jednostranog proglašenja nezavisnosti, pre deset godina. Inteligentan, staložen, rečit, suzdržan koliko pristojnost nalaže. Jasno vam je zašto nije odgovarao ni Beogradu, ni Prištini, pretpostavljam zato što su procenili da je bio opasnost po kriminalnu ratnu upravu i mlaćenje krvave slame.

Opasan po dil.

Delovalo je da Ivanović, posebno nakon zatvora, gde je poslat tako i toliko da Justicija progleda od muke, ima volju i sposobnost da prekine kriminalnu zloupotrebu nacionalne podeljenosti i sukoba, s obe strane. Da rat prokleto prestane.

Pomogao nam je hladnog februara 2008, dao džip i vozača, čoveka koji je menjao tablice Tojote u zavisnosti od toga kuda se vozimo. Zanimljivo je tada bilo, pa i sada, da sa beogradskim ili novosadskim tablicama možete da se vozite po Kosovu kuda god želite, problem nastaje ukoliko vozilo ima tzv. srpske kosovske tablice. U tom slučaju pozdravite se sa autom i ličnom bezbednošću i voleo bih da vidim fresku, voz ili EULEX koji će to promeniti.

Mislim da je žrtva to mogla.

Oliver Ivanović je govorio albanski jezik i to mu je bio, umesto benefita potencijalne etničke mostogradnje, jedan od grehova u očima zverskog sistema. Znaju li Miša Vacić i Marko Đurić albanski i da li bi im taj dragoceni pregovarački resurs oprostili oni koji ih vole, cene i postavljaju na funkcije? Vučića je Šešelj učio neznanju hrvatskog jezika i takva se didaktika provlači i danas. Neprijatelj je tu da se upuca, a ne divani s njim.

Rusi i Amerikanci trljaju ruke, šta drugo. Želite li moralne, humanističke supersile? Toga nema ni u partiji „Rizika“.

###

Prisustvo organizovanog kriminala na Kosovu je zastrašujuće čak i za novinarski stomak. Lučki dileri i makroi u Belizeu su mala deca spram kosovskih božura podzemlja, jer u bivšem Britanskom Hondurasu poseduju makar privid straha i stida od zakon i boljih običaja. Na Kosovu se ne boje ničega i nikoga, zašto bi kada i tamo i ovamo od Ibra vladaju bezakonje i rat bez pucanja.

Sećam se, jeo sam kolače u lokalu kada smo diskretno-šaljivo, ali izvodljivo, priupitani da li želimo drogu, oružje i žene. Ne kanabioide, „tetejca“ i eksort damu – ne, već mnogo konkretnije stvari: heroin, plastični eksploziv i belo roblje.

I tako, visi mi šampita na viljušci, gledam kroz prozor IMT traktor sa otvorenom prikolicom na koju tzv. komunalci vilama ubacuju smeće kojeg je Mitrovica trećesvetski prepuna, a nude mi se proizvodi industrije cveta srpstva i albanstva koje Kosovo, u najboljim slučajevima, brani ilegalnim eksport-importom benzina, ljudi, droge, oružja, gangstera i Plazma keksa. Onda sam čuo legendarnu priču koju ću vam prepričati u kontekstu likvidacije Olivera Ivanovića.

Čovek je ušao u banku, pravu, sa zapadnoevropskim vlasništvom, da uzme investicioni kredit kako bi raskrčio put kojim švercuje goveda preko administrativne granice. Mrtav hladan je to objasnio službeniku banke, a vi mi sada kažite kako je moguće da Ivanović ne bude ubijen u takvom okruženju. Srpskom Kosovu na kom postoje samo kladionice, kafane, kupleraji, benzinske pumpe i masovni zločini obe sukobljene strane. Ekumenistička ljubav krimosa cveta.

I tek je krenulo.

###

Neka ostane zapamćeno da je zvao kosovske Srbe da izađu na izbore i naviknu se da ne računaju na Beograd. Neka se zna da je pokušao da reč „građanske“ smesti u glavni društveno-politički tok etnički zatrovane sredine koja se trenutno ne ubija otvoreno. A znao je i kako diše društvo u kom je živeo.

Kada je Azem Vlasi tražio malo, Srbija ga je maltretirala. Kada je Ibrahim Rugova tražio više, Srbija ga je ignorisala. Kada je Hašim Tači tražio sve, rat je već počeo. Svega ovoga je Ivanović bio svestan i znao je bolje od ogromne većine kako da se politički bori u situaciji kada druga strana ne samo što ne toleriše ustupke, već otvoreno kalkuliše i provocira (a mi se pecamo kao moron na dron) daljim prisvajanjem teritorije naše zemlje.

Čovek je jasno rekao da su po Srbiju najopasniji Srbi na Kosovu i ne vidim čemu dalja etnografska mistifikacija problema. Kriminal i tačka.

Ustupci su na Balkanu rezervisani za gangstere koji opslužuju gospodare rata. Jednom, ako ikada pronađemo počinioce i nalogodavce ubistva Ivanovića, prema čemu je čak i optimistični Rasim Ljajić pesimista, ne bih se iznenadio ako vidimo isti potpis likvidacije kao u slučaju hrvatskog medijskog magnata Iva Pukanića. Zločinački poduhvat počinioca iz više etničkih grupa i društvenih staleža bivše Jugoslavije, krvavih do lakata, čije je pacovske poslove ovenčane patriotizmom bezobrazni novinar počeo da ugrožava u uslovima krhkog balkanskog primirja.

Ivanoviću neka je laka crna zemlja i molim njegovu porodicu da se ne uvredi ako ga svrstam među žrtve rata predvođene kriminalcima. Nisi, Olivere, doživeo kraj devedesetih. Predsedniku i premijerki čestitam zato što su na konferenciji za novinare delovali više kao krivci, nego ožalošćeni sugrađani. Sveštenike i njihove izjave je odavno besmisleno komentarisati.

U nadi da ćemo se od Ivanovića oprostiti mirno i dostojanstveno,

I

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.