Godinu dana nakon novosadske premijere u Firchie Think Tank Studio-u nagrađivana predstava Jami distrik, u režiji Kokana Mladenovića i po tekstu Milene Bogavac, uvrštena je u repertoar predstojećeg Sterijinog pozorja. Odličnu vest saznali smo smo pre par dana, tokom gostovanja Jamija u Novosadskom pozorištu/Ujvideki Szinhaz kojeg je upriličilo udruženje za razvoj kulture Free Space. Budući da je Mladenović već gostovao na ZTZ portalu to je bila idealna prilika za trostruki intervju sa glumicama Jelenom Graovac, Ninom Nešković i Isidorom Simijonović. Kako tri mlade, talentovane umetnice vide sebe i predstavu u nimalo laskavom okruženju?

foto: Udruženje Free Space

Kada čuješ reč “nacionalizam”, ti onda..?

Isidora: Izgovorim je unazad. I onda postane ,,mazilanoican’’. Tako se kaze za čoveka koji je oboleo od teškog oblika maženja.

Jelena: Evo sad je čujem. Ja onda… osetim zašto je ona izgovorena. Za šta se koristi. Zašto je izgovara taj ili ta koji je izgovara. Nacionalizam je duboko performativna reč na koju obično osećam fizičku reakciju otpora. Čujem prošlost, čujem zastoj, čujem manipulaciju i strah. Čujem dominantne politike koje koriste tu reč da bi prodale i podvalile pod “vrednost” nešto što nema veze sa vrednošću. Čujem rat. Čujem poziv na poslušnost, na identifikaciju s nečim imaginarnim, nečim što u svojoj srži nema veze sa življenjem života.

Nina: Pozovem osobu, koja tu reč koristi kao bilo šta pozitivno, da pogleda predstavu Jami distrikt.

Šta te goni iznutra dok glumiš u Jami Distriktu?

Isidora: To je predstava koja pre svega zahteva potpunu koncentraciju, jer za greške nema ni vremena, ni prostora. I ako do njih dođe, koliko god sitne bile, one poremete unutrašnji metronom bar na kratko. I zaista ih ne volim. U Jami distriktu Nina, Jelena i ja prođemo put od stand up-a, do krvi. Tokom predstave ne razmenimo ni jednu repliku, dodirnemo se samo jednom, a ipak se nepogrešivo osluškujemo i nadovezujemo tokom cele predstave. Može se reći da funkcionišemo kao jedan glumac sa tri lica i dijalekta.

Jelena: Au! To je sada, posle godinu dana igranja, drugačije od predstave do predstave, ali ono što je konstantno i što dolazi pre svega, goni me zajednička energija koju stvaramo na sceni. Isidora, Nina i ja, Jamal, Marko, Vanja, Nemanja. Kokan. Naš unutrašnji, zajednički ritam. Muzika iz predstave. Dok smo je pripremali i gradili scene iznutra bavila sam se time koje energije pokreću nasilje. Istraživala sam govore regionalnih političara i ljudi koji imaju “glasove” u društvu u kojem živimo. Tražila ono što im je zajedničko. Pronalazila im rupe, osećala gde su prostori u kojima oni izmiču svojim ulogama, gde su njihovi strahovi i strasti. Sve to, a materijala je mnogo i novi dolazi svaki dan, bilo je bitno za galeriju likova koje na sceni igramo, predstavljamo.

Nina: Ono što je meni najvažnije u svakoj predstavi, a posebno u Jamiju je da ljudi posle gledanja imaju o čemu da misle, da ih zapita. Upravo je to ono što me pokreće, ako uspemo da se o predstavi i temi posle diskutuje na koji kod način, znamo da smo ispunili misiju. Sa glumačke strane, zadatke koje nas tri imamo u ovoj predstavi predstavljaju najlepše i najteže glumačke zamisli kada je o istima reč,  ali u tome i jeste čar i uzbuđenje, zato je svako igranje uvek tako različito, a tako isto u svojoj suštini.

Da li te je i kako predstava promenila?

Isidora: Čovek se menja, kroz vreme i sa iskustvom. Teško je precizno uhvatiti taj trenutak i objasniti ga. Ljudi sa kojima sam radila na ovoj predstavi me svakako jesu učinili boljom. Obogatili su moj mikrosvet, svojim znanjem i talentom, zarazili su me svojim nadahnućem i verom u ono što rade.

Isidora Simijonović

Jelena: Naravno da jeste. Menja me sve što radim. Stalno. Učim iz toga što radim. Puštam se u to što radim. Kako da me ne promeni?

Nina: Mislim da se to desilo u samom procesu, ekipa koja se okupila i naše zajedničke energije učinile su da uradim i ono u šta sama često nisam verovala da mogu. Čovek ne može da uspe ako je sam, još od akademije mi je ostala zauvek zapamćena rečenica našeg profesora Gađanskog: “Uvek se trudi da na sceni partner bude bolji od tebe”. Mislim da je u Jami ekipi to u potpunosti sprovedeno i da zato svi zajedno tako dobro i kvalitetno rastemo.

Ko je ovde, u tzv. regionu, majmun?

Isidora: Ne bih ja nikoga da vređam, naročito ne majmune.

Jelena: U tzv. regionu majmuni životinje, koje su mi jako drage, žive samo u zoološkom vrtu. Problem je ono što želi da od celokupnog regiona napravi zoološki vrt. I dalje, da se svi u tom lažnom zoološkom vrtu osećamo dobro, poželjno i poslušno.

Nina: Ne bih se direktno obraćala.

Šta nam kao ljudima ostaje kada nas stisnu između nacije i korporacije?

Isidora: Ostajemo jedni drugima. Ostaje ljubav. To niko ne može da ti uzme, a svako može da je pruži.

Jelena: Ostaje nam izbor i osećanje da ne verujemo ni u jedno, ni u drugo. Ostaje nam da verujemo u to što verujemo. Mi, unutra, bez svega toga preko.

Jelena Graovac

Nina: Nažalost i “ti” koji su nas dotle doveli su deo nas, ne dolazii do toga tek onako, ni iz čega. Ostajemo mi, jedni drugima, sami sebi sa stalnim preispitivanjem da sigurno nije moralo da bude tako.

Ima li svrhe tražiti krivca za to stanje?

Isidora: Krivi smo mi što smo ih pustili. Već je to davno rekao Đorđe Balašević.

Jelena: Krivce tražimo kad smo bijesni. I to je u redu. Ali ima svrhe ići dalje i dublje od traženja krivca. Stvarati prostore koji se temelje na bliskosti i ljubavi.

Nina: Opet nas vraća u isti vrtlog. Treba raditi radnju, a ne biti u stanju, to je jedino aktivno.

Kome se vaša predstava obraća i kako?

Isidora: Ama baš svakome ko to veče dođe u pozorište.

Jelena: Svima. Predstava se bavi proizvodnjom govora mržnje i osjećam da ljudi na to reagiraju intenzivno i direktno, iz svojih potreba. Tako je bilo u svim gradovima regiona, ovog govornog područja, u kojima smo do sad igrali, ali i van njega: jedan od najzanimljivijih razgovora nakon predstave imali smo nakon igranja na Festivalu Maszk u Segedinu. Nacija je konstrukt nastao politikama razdvajanja. Reinkarnacije manipulacijama tim pojmom možemo nizati u beskonačnost. To ova predstava i čini, dok vas na koncu ne baci u potpuni apsurd.

Nina: Apsloutno svakom ko se pusti i dozvoli da učestvuje sa nama.

Šta je trenutno patriotski čin i sam patriotizam?

Isidora: Svako osećanje koje izaziva samo pozitivno delovanje čoveka na okolinu je za mene prihvatljivo. Treba se samo čuvati  ,,patriotizamke’’. U nju se upada onda kada pomisliš da si bolji ili dovoljno dobar samo zato što si deo neke grupe ljudi kojima se romantično pripisuju neke zajedničke dobre ili velike osobine.

Jelena: Ne mogu da se povežem s tim rečima. Time ne želim da se bavim i nemam potrebu ni da ih definišem.

Nina: 2015. godine u decembru, petočlana ekipa momaka krenula je u ekspediciju “Albanska golgota, 100 godina kasnije”, putevima kojima se naša vosjka povlačila. Prešli su 300 kilometara peške, od Peći do Krfa. Njihov motiv nije bio politička provokacija, niti su na bilo koji način time hteli da isprovociraju ili izazovu sukob, definisali su to kao hodočašće i njihov način da našim precima odaju počast. Uvek mi je to negde u glavi kao dobar primer i odgovor na pitanje.

Nina Nešković

Čime se pobeđuje strah i zašto građani ćute?

Isidora: Ovakvo pitanje zahteva kompleksan odgovor, ako tačan odgovor uopšte postoji. Ja sam takođe u potrazi za odgovorima. Ono što znam je da je trenutak u kome živimo dovoljno surov da je pogubnije izgubiti posao nego dostojanstvo. To je jako nezavidan polozaj za čoveka koji svako jutro mora da kupi hleb. Bilo bi u najmanju ruku nepristojno od mene da mu sa svojih 22 godine kažem da je kukavica i da treba da vodi politiku. S druge strane, nemam ni trunku razumevanja za sistem koji manipuliše i trguje osnovnim ljudskim potrebama.

Jelena: Strah se pobeđuje ljubavlju. Ne bih govorila u ime građana. Ja ćutim onda kad nemam s čim da komuniciram. Kad ne osećam potrebu da komuniciram. S druge strane, ćutim i onda kad mi je jako lepo.

Nina: Kao što sam već gore navela, delanjem. Ovo je pitanje koje me se prilično tiče i na koje još nemam konkretan odgovor. Mislim da bi svako trebalo da krene od sebe i da se trudi da u svom mikrosvetu bude što bolji primer svojoj okolini. Kada se to bude desilo, udruženi ćemo postati lepše mesto za život.

Šta bi rekla osobi koja misli da se situacija iz Jamija nikada neće promeniti i da li bi pokušala da ih razuveriš?

Isidora: Ništa ne bih mogla bolje da sročim od onoga kako je to već scenski predstavljeno u Jamiju.

Jelena: Sve se menja. Stalno. Verujem u to. Jako verujem u stvaranje iz sebe. Eto, to bih rekla. Bez namere da razuverim, samo bih rekla.

Nina: Čini mi se da ne bih imala toliko strpljenja za takva objašnjavanja. Ako joj/mu posle gledanja i vrlo jasne poruke predstave i dalje nešto nije jasno, ne bih imala šta pametnije da dodam.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.