Ako je tačna Čerčilova izjava da Balkan ima više istorije nego što može da svari, pretpostavljam da su Vidovdan i mesec mart najveći zalogaji za Republiku Srbiju. U 31 dan stali su martovski protest 1991, smrt Slobodana Miloševića, ubistvo Zorana Đinđića, NATO bombardovanje SRJ i Martovski puč 1941. Svaki od ovih događaja građani/ke Srbije tumače različito i njihove uzroke i posledice sagledavaju sa nepomirljivih pozicija.

Ovo bi možda bilo zabavano kada ne bi odlučivalo o najvažnijim moralnim smernicama jednog društva, odnosno imate li novca za užinu deteta. Na koncu, imate li uopšte dete.

Porastom materijalnog i društveno-političkog uloga pojedinca/ke u ovim događajima raste i njihova nespremnost da u svoju verziju istorije uključe i druge strane. Da se pogledaju u ogledalu i priznaju da je gubitak rata najskuplja stvar na svetu.

Institucionalna istina, ona iz udžbenika, koja bi sveobuhvatno posmatrala uzroke i posledice ovih datuma i dalje ne postoji, tačnije ima ih više, verovatno zato što su oni koji o njoj odlučuju u svoju verziju narativa uložili previše ličnih i opipljivih dobara, pa im se ne isplati da menjaju stavove, izgube poslove ili odu u zatvor.

Što me podseća na tezu da istoriju svake zemlje najbolje pišu inostrani istoričari, lišeni strasti, ugrađivanja i pranja biografija.

###

Što se godišnjice NATO bombardovanja tiče, jedina stvar koja užasava više od bujice praznoslovlja u medijima i na društvenim mrežama je činjenica da ćemo dogodine „veliki jubilej“ dočekati uz orkestar predsednika države. I vama je jasno na šta će ličiti obeležavanje dve decenije od bizarnog rata, u situaciji kada događaj pripremaju osobe čiji je ljudski konstitutivni materijal upravo doveo do etničke mržnje, zločina i na kraju bukvalnog razaranja zemlje koju, tvrde, vole više nego ti i ja. Baš sada, kada se dogovaramo sa svetom kako da ne priznamo priznato Kosovo.

Možda bi nam najbolje bilo da svakog 24. marta kolektivno ućutimo, posebno oni koji, pucajući od pijeteta, urlaju o našim žrtvama dok zakopavaju tuđe.

###

Osim pokojeg dirljivog, ličnog emotivnog lamenta, u javnosti praktično ne postoji pokušaj da se napravi ozbiljan društveni dijalog o tome šta nas je dovelo do toga da zaratimo sa celim svetom. Kako smo došli u situaciju da nas, kao narod, do oružane pobune zamrzi najbrojnija etnička grupa s kojom delimo zemlju i zašto su u Generalštabu postojali oficiri ubeđeni da možemo pobediti savez zemalja pojedinačno jačih od nas.

Ne manje morbidno, da preispitamo kako je Nataša Kandić postala sasvim moguće najomraženija osoba u Srbiji, iako joj osim „srbomržnje“ i „laganja“ niko ništa ne zamera. Podsećam, a nisam joj advokat, radi se o osobi koja nijednom nije bila u, i na položaju da direktno utiče na naše živote, a mi je tretiramo kao slavskog gosta koji po selu priča da smo nakon molitve sa kumom tukli i vređali zvanice za stolom.

Kurva ne kaže da je rođak sa ženine strane merkao našu ćerku.

Možda je kriva zašto što Fond za humanitarno pravo, a ne Republika Srbija (?!), jedini raspolaže relevantim spiskom imena žrtava NATO bombardovanja, bez vidljive želje da se tom cifrom javno igra u zavisnosti od situacije.

###

Ovog 24. marta, a slutim da će se praksa nastaviti, na dva ekstremna krila javnosti nalaze se osobe koje nas podsećaju kakva je bila srpska politika ignorisanja i zločina nad (kosovskim) Albancima od početka 20. veka, pre i tokom balkanskih ratova, a sa druge Nešto što opasno liči na komiranog pacijenta koji je izgubio sve telesne funkcije osim motorike udova.

Pa mu vi dajte terapiju, ako smete.

Ukoliko verujemo razumnim ljudima, obično srećnim da nikoga u ratu nisu izgubili, koji tvrde da je najvažnije to da Kosovari žive pristojno i bezbedno, a ne to u čijoj su državi, priča o srpskom teroru nad Albancima mora uključiti i drugu stranu koliko god ona bila, ili ne, indukovana greškama „naše“. Mir na Balkanu zahteva temeljnu promenu svesti, a ona, posebno ovde, empatiju i razumevanje proživljenog emotivnog užasa. Takvi smo.

Nasuprot njima, društveno-politički zombiji i dalje nariču nad budalastom mantrom „praštamo ali ne zaboravljamo“, što ne znači i ne stvara bukvalno ništa, čak, češće zaboravljaju i ne praštaju, i jadnom „Milicom na noši“, koja je ni kriva ni dužna u smrti postala najgori simbol samoobmane i patološke potrebe da istovremeno budemo i heroji, i bespomoćne žrtve.

Da li u toj nemoći moćnika prepoznajete manir izvesnog političara i zašto je inicijativa za podizanje spomenika Miloševiću uopšte javna tema razgovora i kvazi debate.

###

Na svaki otužni martovski jubilej očekujem da negde pročitam ili pogledam zametke dve bitne društveno-političke inicijative. Prva bi bila prihvatanje činjenice da su nam režim Slobodana Miloševića i Mirjane Marković (u bekstvu), odnosno posledice njihove etničke i vojne politike u bivšoj Jugoslaviji i na Kosovu, oduzeli državni suverenitet 1999. To što ti i ja smatramo da su nas bombardovali mimo boljih ratnih i pravnih običaja u stvarnom svetu ne znači ama baš ništa. Evo, druga generacija bezuspešno čeka suze saveznika i čekaće i treća.

Agresija na priznate države, odbijanje saradnje sa međunarodnim institucijama čija je Srbija članica (nekima i osnivač), skrivanje gonjenih terorista i kriminalaca, kršenje ratnh pravila igre, etničko čišćenje i genocid, oduzeli su nam pravo da se smatramo suverenom, nezavisnom i teritorijalno nepovredivom državom i uživamo posledična prava.

Bilo bi lepo da ovo shvati komirani pacijent pokretnih udova, budući da je 1999. očekivao vojnu pomoć od Borisa Jeljcina, istog onog Borisa Jeljcina kome je Slobodan Milošević bezuspešno lomio noge aktivno pomažući komuniste i „bezbednjake“ u sovjetskoj kontrarevoluciji. Takav je vizionar i strateg bio čovek kome osobe rođene 1993. žele da podingu spomenik.

Druga inicijativa koju željno očekujem svakog 24. marta je da se u Srbiji podigne Spomenik ratnom dezerteru 1991-1999. Građanski odbiti učešće u kolektivnom etničkom ludilu, čiji je krvavi ishod bio jasan od početka, rizikujući kaznu zatvora, prebijanja, ubistva, pretnji, društvene osude i nasilja nad kompletnim porodicama dezertera, jednako je časno i hrabro kao poletanje pilota oficira u samoubilačku misiju iznad našeg neba.

Devetnaest godina posle, građanska hrabrost je ne uzeti 2.000 dinara za glas na izborima, punih usta heroja srpskog neba.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.