Po svemu sudeći, Novosađani/ke i svi naši dragi gosti iz celog sveta poslušali su ministra srpske policije Aleksandra Vulina. Prvi pendrek naše inače policijske države u jednom je od naleta beskonačne mudrosti poručio gostima festivala da slušaju muziku i ne drogiraju se, što je, kada se uzme njegov ceo opus izjava, zapravo vrhunska lucidnost i vredan humanitarni rad. Policija se naravno već nakon prvog dana pohvalila velikim zaplenama narkotika, što na Tvrđavi – što po tzv. gradu, međutim takva vrsta propagande je za promenu ispraćena i konkretnim delima.

U razgovoru sa kolegama i posetiocima konstatujemo da na Petrovaradinskoj tvrđavi trenutno radi prava mala vojska uniformisanih i civilno odevenih policajaca i policajki, neko u šali reče da ih ima više nego publike na Glavnoj bini. I zaista, problematično ponašanje posetilaca i sumnjivi mirisi “jamajčanske lozice” nikada nisu bili ređa pojava, u ovih dvadeset i kusur godina, samo da se niko od Egzitaša ne doseti da zasadi plantažu marihuane na dobru koje sponzoriše država i posećuju ga ministri, recimo isti taj Vulin, to bi u Srbiji moglo da prođe neopaženo i nekažnjeno.

Tona i po prođe, gram – nikada!

Neka se ne ljute Čombe i ekipa, Amajliju sam juče preskočio… recimo zato što danas nije 1984. godina, mada liči na istoimeni roman. Štaviše, trećeg dana Egzita, nekada poslovično najjače subote, vaš repoter nogom nije kročio na Glavnu binu. Uz dužno poštovanje umetnicima tipa Ofenbach, Calvin Harris i Disciples, a koji su, kako mi pričaju, imali sasvim dobar šou-program, subota je bila rezervisana za prave muzičke sastave i to sasvim dovoljno govori u kolikom je problemu Egzitov “lajnap” poslednjih godina. E sad, neka se ne srdi ni Boris Brejcha, koji je narod zabavljao duboko u dan, jer na Dens Arenu nisam pošteno otišao duže od 15 godina, iako je upravo ta scena zaštitni znak Egzita i praktično brend unutar brenda.

Zvučim kao pokvarena ploča ali ovaj se problem ne može dovoljno često ponoviti – nije sporno da disk-džokeji drže Egzitovu binu koja leže zlatna jaja, problem nastaje kada nekada najjači festival na svetu nije u stanju da skrpi makar šaku poštenih “hedlajnera”, bendova čije ime nešto znači i koji samim svojim prisustvom stvaraju posebnu festivalsku energiju, pa makar bili raspali dinosaurusi za koje generacija zumera nikada nije čula. Što nas dovodi do nedavno završenog 67. “Sterijinog pozorja”, teatarskog festivala i prvog, a sada drugog najjačeg gradskog simbola, iako su to babe i žabe, odnosno kultura i zabava.   

Niste to očekivali?

“Pozorje” se na bizaran način upodobilo sa Egzitom onog trenutka kada se okrenulo prvenstveno domaćim autorima, gde “domaći” znači ona(j) ko ima isti pasoš kao ti i ja, odnosno učio je slova iz istog bukvara, a ne ona(j) koga razumeš bez pomoći prevodioca ili rečnika i ona(j) ko promišlja istu ili skoro istu stvarnost. Kao gotovo svako pucanje u rođenu nogu, i ova se odluka Onomad pravdala iskrenom željom da se ojača posrnula domaća produkcija, kao da će internacionalni i nadnacionalni karakter “Sterije”, da ne kažem božemeprosti jugoslovenski, otupeti inače oštra čula i svaralačke nagone srpskih autora i autorki. Tako i Egzit, u ovom poređenju, nastavlja da se gradi isključivo na Dens Areni, sam od sebe i u sebe, bez upliva jakih instrumentalnih imena za koja su zainteresovani oni gosti koji o muzici ponešto i znaju, odnosno grupe bez kojih se svetski format Egzita drastično smanjuje – ma koliko dobrih disk-džokeja puštalo muziku diljem Đave. A ima ih…

Zato se u ovoj reportaži našlo i “Pozorje”, jer u godini evropske kulture i novosadskog stolovanja dotičnom dva najjača gradska festivala deluju okrenuto sebi i u svoj pupak, tromog pogleda i otupljenih zuba. To naravno ne znači da čovek nije mogao pogledati dobru predstavu, ili slušati dobar koncert, već da su najveće kulturne mašine u gradu postavljene tako da su im najveći intelektualni i društveni neprijatelji upravo ljudi koji stvaraju nešto vredno.  

Uglavnom, većina meni znanih ljudi juče se vrtela između dve bine, na smenu slušajući Killo Killo Bandu, The Undertones na “Eksploziv bini”, Vizelj, Paraf, KBO!, Coach Party i Decu Loših Muzičara.  Ako izuzmemo riječki Paraf, kultni jugoslovenski pank sastav čiji je dolazak posle više decenija pauze relativna ekskluziva, i svež, luckasto-indi bend Coach Party, ove inače sasvim dobre grupe teško da mogu opravdati neumerena hvalisanja organizatora i tvrdnju da se na Tvrđvi neguje svetski gitarski zvuk. Okej, The Undertones jesu svojevrsne legende i sve je to bilo lepo, ali konkretno ime staro 40 i više godina ne poseduje dovoljno jaku “gravitaciju” da privuče i vrbuje brojniju publiku.

Uvek se setim reči prijateljice i nekadašnje PR-ke jedne izdavačke kuće, uoči koncerta Metalike na stadionu Partizana 2004. “Eh, što volim da radim ovakve bendove.” – A što, upitah je tada. “Pa kako što – ništa ne moram da radim. Odem na jednu TV stanicu, jedan radio i gotova stvar, fanovi urade ostalu PR kampanju besplatno.”

Suma sumarum, treći dan Egzita 2022. prošao je iznenađujuće zabavno i mirno, s obzirom na početno razočarenje subotnjim programom i to nije ni prvi, ni poslednji put. Činjenica je da se na Đavi i ove godine tehnički može pronaći ponešto za svakog, čak i u moru muzičkog treša nekada nezamislivog za Egzit, ali ako do te mere oborimo kriterijume onda je i Republika Srbija šampion slobode i demokratije. Kako zašto, eno idi u Severnu Koreju i Saudijsku Arabiju, pa vidi zašto nam cvetaju ruže gde god se okreneš i zašto vazuh miriše na Holivud i Dolče Vita.

Budući da je na ovom mestu već besmisleno pisati o političkom i etičkom samoubistvu Egzita jednom kada je izbrisao pobunu i društveni angažman iz svog CV-ja, pomenimo dve propuštene prilike jasno vidljive ovog trećeg jutra. Nema više bine za “kaver bendove” u tzv. novosadskoj ulici kod hotela, što je blesav kiks i nova likvidacija mesta na kom se lokalna ekipa najradije okuplja i druži od kako Egzit postoji na Đavi. Drugi nedostatak, a ovo nije obavezno krivica Egzita, je zabarikadiran Planetarijum, u kom smo ranijih godina na predavanjima tokom Egzita mogli videti i naučiti nešto lepo i megakorisno, ljubaznošću ljudi sa Departmana za fiziku novosadskog Prirodno-matematičkog fakulteta.

Koga briga šta je to tamna materija, kaži ti meni na kom stejdžu da saznam kako da izmanipulišem osobu u duboko toksičnoj vezi i popišam se po raji sirotilji. Nema sutra, a ni juče postojalo nije.   

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.