Kako smo se nadali, dobro smo se venčali. Osim onih kojima je “pauk” odneo auto. Za ime božije, ne parkirajte gde stignete jer Grad i Država, gde god sada spavali, nemaju suza za vaše nevolje i manjak parking mesta.

Nisam siguran da je drakonska primena zakona najbolje turističko i diplomatsko rešenje za ova četiri dana u godini, posebno ako znamo kako se ne odnose divljački parkirani automobile tokom preostalih 361.

Ne znam ima li efekta pisati o ovome, ali prisustvo policije uopšte ne utiče na to da se posetioci osećaju sigurnije, naprotiv. Vod policije, pa vod žandarmerije, eto i komunalne policije… U jednom momentu sam imao utisak da se sprema masovni oružani sukob na Glavnoj bini, a kome to prija i ko želi da se naše društvo sa nasiljem i narkoticima obračuna do samog kraja, preporučujem mu da nagovori MUP-u da prvo poseti Grand Paradu i njihove šatre širom The Regiona.

Tamo šta se popuši, povuče, popije, prebije i siluje, samo bog zna. Dakle Saša Popović.

Ostavite Egzit na miru i dilere ganjajte tamo gde zaista žive.

Drugi dan Egzita 2.0 na papiru je malo obećavao, ali se na kraju ispostavilo da je višak očekivanja ionako sigurna karta u propast.

Između pesimizna i optimizma valja birati posibilizam. Čak i kada ovako veliki festival ima najbolji izgovor od svih – pandemiju smrtnonosne bolesti, koja je u mnogome uticala na slabu listu izvođača u svetskom, pa i lokalnom kontekstu.

Meni je Budimpešta lokalna, pa vi vidite šta ćete s tim.

Vreme koje nismo potrošili na velika imena svetkse muzike možemo slistiti uz grupe koje možda nikada ne bi videli uživo. To je, verujem, jedna od najboljih stvari na Egzitu od kada postoji u ovom formatu.   

Buč Kesidi, Nemesis, Dogs in Kavala, Keni Nije Mrtav, Infest, Ivan Jegdić… su svirke vredne pažnje, vremena i novca. Zapravo, nije Egzit toliko loš koliko može da bude dobar.

Beše i Amira Medunjanin, na Visa Fusion Stage (Viza?! Ubite nas bezbolno, ono loše pivo je bilo manje odvratan sponzor), inače stara novosadska gošća. Prvo veče, pak, na Glavnoj bini nastupila je Senida, za gledaoce sa mlađim ulaznicama.  

Kolega Žikica Milošević dobro je primetio da je, tek naizgled paradoksalno, Senida manje “urbana” od Amire Medunjanin. Prva umetnica nam nudi modernu “urbanu” muziku, a druga tzv. narodnu i staru, međutim nebaždareni duhovi nemaju kapacitet da prepoznaju kvalitet, ili njegovo odsustvo, ukoliko se oni nalazi ispod čak i najtanje žanrovske odrednice.

Višak praporaca i manjak knjiga obično daju iste rezultate u sferi društva. Amira jeste “urbanija” od Senide, a kada bi fanovi potonje mogli da shvate zašto – možda ne bi bili njeni fanovi.

S tim u vezi, Egzit odavno ne krije da je Dens Arena njihov glavni brend, odnosno export-import artikal. Tvrdnje da na Đavu svako veče gospodnje 2021. dođe preko 40,000 ljudi zbilja deluju neuverljivo ukoliko volite muziku koja se stvara instrumentima i glasom. Tvrđava jeste bila pusta dok su provereno dobri muzičari nastupali na nekoliko bina.

Međutim, ako su vaš prvi odabir disk-džokeji, onda dobro znate da je prva dva dana najveći priliv posetilaca bio posle ponoći i da se gužva progresivno uvećavala. E sad, gde je tu veza sa Amirom i Senidom?

Ovo sam ukrao od žene, ali to vam je kao kada poredite slikarstvo i dekupaž. Jedno je umetnost, drugo je veština. Ovo naravno ne znači da su disk-džokeji nepotrebna i besmislena profesija, daleko bilo, međutim bilo bi lepo da se svi složimo da su oni zabavljači, a ne muzičari.

Novinari vični muzici dugo upozoravaju Egzit da ne upadne u zamku koju je sam sebi namestio. Emotivna i stvaralačka dobit od Dens Arene je kratkog daha i jedan ozbiljan, višestruko nagrađivani festival svetskog kalibra, a Egzit to jeste, ne bi smeo sebi da dozvoli da bendovi budu ukras, vinjeta za ljude sa dva gramofona i koferom punim ploča.

Kažu zvanično da ima najviše Nemaca i Francuza. Kovid turizam, molim lepo.   

Van Gogh je kao glavni hedlajner na Glavnoj bini bio relativno neprijatno iznenađenje. Šta god ko mislio o Zvonimiru Đukiću Đuletu i drugarima, Van Gog je bend koji jako dobro zvuči uživo, a ono što smo čuli juče prosto nije na tom nivou. Daleko da ljudi fulaju i problem je više umetničke nego zanatske prirode. Višak “kreativne struje”, eletro matrica i kompletna produkcija nisu im ležali te večeri, bojim se da im nikada neće ležati.

Ne pada mi na pamet da solim pamet muzičaru starijem od sebe, no, Đule zvuči duplo bolje sa matorim “Telekasterom” nego bilo kojom gitarom sa duplim hambaker magnetima, pa makar to bio Gibson.

Potom sledi red odmora i tračarenja sa novinarima, pravac kod Voje, ko zna ko je ne moram ništa da crtam. Poslednje novosadsko utočište, na novosadskom festivalu.

Nego, švedski Sabaton, zvezde druge večeri.

Epik hevi metal u Valhala folk-ruhu svakako nije zvuk koji prija većini. Meni su, recimo, njihovi tekstovi budalasti i prazni. Međutim, onaj ton, posvećenost, umeće i kompletan sonični paket sa bine je trenutno domaći zadatak za svakoga ko se popne na Main stage. Jeste, bila je tu i dobra komunikacija sa publikom, ali sve je to bleda sjena prolaznosti u poređenju sa betonskim buzdovanom namazanim tigrovom mašću kojim nas je Sabaton opaučio i na tome im veliko hvala.

Biti glasan, moćan, zategnut, ali da uši ne krvare – tako se svira metal 2021.

A onda Atheist Rap i kiša na valjda prvom taktu. Nije baš Darren Emerson kao pre petnaestak leta, ali nije za baciti. Ateisti nisu Sabaton, nisu ni zategnuti, ni moćni, ali ako vam to treba od njih pogrešili ste gažu. Emotivna, dobra svirka za lokalce i regionalce, kao uvod za Gobline – bend koji Egzit više ne može da isprati ni društveno, ni politički, a bogami sve teže i muzički.

Šteta, bili su lep par.

ZTZ