Egzit, subota, treći dan, vreme kada spojnice kliknu i šrafovi legnu na svoje mesto. Ujedno i dan kada je svih ovih godina statistički najveća posećenost Petrovaradinske tvrđave, a organizatori kažu da ih je sinoć bilo oko 48.000.

Subjektivni utisak se podudara sa tvrdnjama Egzita, doduše, ne bih smeo da se opkladim u tačnu brojku ali gostiju jeste bilo najviše i drumovi na Petrovaradinskoj tvrđavi počeli su da liče na one stare, kada pandemije nije bilo i kada su gitarski kalibrisani bendovi privlačili više ljudi nego danas.

Grad je takođe srastao sa festivalom, šteta što tzv. omladina ne baca đubre gde mu je mesto. Ovo nije kritika uperena protiv festival i njegovih posetilaca, a mediji koji optužuju Egzit da kumuje zagađenju i neredu promašuju metu. Kej žrtava Racije, naime, uvek je unakažen tokom letnjih jutara i to sa festivalom nije ni u kakvoj vezi, na kraju krajeva, na tom keju noću sede ljudi koji upravo ne idu na Egzit. Festival, dakle, samo pojačava utisak zaparloženosti i krivca treba tražiti u lošem ljudskom materijalu.

Znak da je u gradu nešto posebno i van normalnog toka umrtvljenog Novog Sada čuli smo već u Domu vojske kraj Dunava, odakle je s prvim mrakom dopirao živi zvuk benda Iron Maiden.

Zanimljivo je da se prvi put u medijima pominje osetno čekanje na kod ulaznih kapija festivala, nekih pola sata. Po svoj prilici radi se o masi gostiju koja na Egzit dolazi tek posle 22 časa, što sam primetio i dan ranije, kada je oko dva časa iza ponoći reka posetilaca i dalje pristizala nesmanjenim tempom. Bez sumnje su u pitanju ljudi koji su se uputili na Dens Arenu i planiraju da se provode do osam, devet ujutru.

Gosti koji dolaze na Egzit od 19 do 21 sat nemaju apsolutno nikakav problem na ulazu i čeka se od dve do 20 sekundi, u zavisnosti od toga da li je ispred vas osoba koja želi da izmuva ulaz na Đavu. Novosadski – izgrbavi.

Inače, Dens Arena pretrpela je prvu veliku izmenu repertoara u festivalskoj istoriji nakon što su Boris Brejcha, Honey Dion i Hot Since 82 otkazali svoje nastupe zbog problema sa zdravljem. Ništa zato, Nina Kravic je doletela iz Moskve i ljudi kažu da je bilo odlično. Ne sumnjam, ceo Novi Sad je slušao Dens Arenu, daleko u terminu normalnog radnog vremena.

Puno se govorilo o tom čoveku i reših da ga čujem uživo. I da nemam uši sa pripadajućim mozgom odlučio bih da posetim koncert, ako ništa drugo, a ono da vidim bogove duhovitosti koji njegov nastup, glas i uopšte pojavu komentarišu hipermaštovitim “a jel’ to muško ili žensko, haha, kakav štos, sami smo ga smislili”.

Mladim, a već okamenjenim gostima uprkos, bio sam prijatno iznenađen njegovim umećem i kvalitetom benda. Kao da je neko povadio glasne žice Džeku Vajtu, Dženis Džoplin i Ejmi Vajnhaus, stavio ih u blender sa krupnim sečivima, pa iz njega ispadaju nekada kao jednako umešan amalgam, a nekada sa više ili manje osobenih tragove jedne od tri megazvezde. Senzitivno, izražajno, čak i da niste osobiti fan, a nisam, concert vredan pažnje i ne čudi me što je toliko popularan.

Pre njega, na Glavnoj bini nastupili su Obojeni Program, i to kako! Kažu mi ljudi da se u gradu Kebra čuo toliko dobro i jasno da si mogao pevati uz njih. Daleko od toga da O.P. zvuči poslovično loše, ali jeste im se kroz istoriju dešavalo da nastupaju sa promenljivim kvalitetom zvuka, iz ovih ili onih razloga. Juče to nije bio slučaj. Sa dve gitare, jasno i glasno, Obojeni Program imao je možda najbolji nastup od svih održanih na Tvrđavi i generalno u Novom Sadu. Čule su se naravno kritike da im je Glavna bina “prevelika”, međutim to su gluposti. Ako ćemo problematizovati veliičinu bine prava adresa je…

…Eksploziv, iliti narodski znan kao Metal Arena. Mesto na kom se igrom demografskih, ekonomskih i umetničkih prilika poslednjih godina okuplja u proseku najstarija ekipa gostiju sada je skresano barem tri puta. Pretpostavljma da su organizatori izračunali da Metal Arena ove godine prosto “nema dovoljno mesa” da okupi kritičnu masu ljudi i odlučili su da od nekada velike bine naprave mini stejdž za fanove najtežeg zvuka.

To svakako ne znači da je užitak osuđen na neuspeh, već da su se organizacione stvari tokom i posle pandemije promenile najviše na štetu gitarskog zvuka, a i sam Egzit je vremenom prestao da bude festival za ljude iz generacije koja ga je stvorila (što je dobro) i pretvorio se skoro kompletno u Meku za tuc-tuc đuskanje (što je loše).

Uzgred, cene su i dalje piratske. Pomfrit se prodaje po ceni iz Eritreje za 220 dinara, a kutijicu u koju ga pakuju s malo napora i nelagode bih mogao odjednom da strpam u usta. Prvo veče sam se iznenadio dosta velikom porcijom ali se ispostavilo da nas je prodavac častio zato što je u turi bilo dosta sparušenih i spaljenih krompira. A ni čačkalice nije imo, jedoh štapinom za korn dog…

Pre fešte koje je napravio Nemac Paul Van Dyk, na Glavnoj bini mlade je zapalio Satori, uz gostovanje Amire Medunjanin. Obzirom na gluvoću za takav žanr proverio sam Deaf Radio na Fjužn Bini (pišem srpski jer mi je mrsko da čak i pomislim na izvesnu kreditnu karticu, oficijelngo sponzora bine) i mogu vam reči da grčki alternativni bend iz Atine, sa prstohvatom elektronike, jeste dobar i beše “izvikano najavljivan” sa razlogom. Sve preporuke!

Opet, a na ovo se mogu vraćati u svakom pasusu, na gitarski orijentisanim bendovima nema starih, dobrih gužvi iz vremena kada se Egzit još oslanjao na izvođače koji nešto umeju da sviraju, ili pevaju. Ako želite veliku posećenost, pravac na gramofone/diskove.

E-Play, rado viđeni gosti u Novom Sadu, nisu izneverili na pomenutoj bini, iako se opet javio isti problem – nedovoljno sveta za paklenu atmosferu. Zavesu su spustili Sunshine. Ne znam da li prave nove pesme ili su u hijatusu, ali kanda su pretplaćeni da se jednom godišnje pojave i zatvore neki dan Egzita, kraj Muzeja grada.

Dok ima ljudi, biće i nastupa.   

 ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.