„We are back!“, rekao je sinoć DJ Snake, glavni hedlajner prve večeri Egzita 2021, i to je sve što bi otprilike morali da znate o aktuelnom, trofejnom novosadskom festivalu i gradskoj najboljoj robnoj marketini.

Prvi post-pandemijski Egzit nastavlja tamo gde je stao pre dve godine, a meni pištolj da stavite na čelo ne bih umeo da vam kažem „što su to DJ Snake?“ (A.Ford). Večeras je glavna zvezda velike bine beogradski Van Gog, pa vi računajte koliko je umetnički težak Egzit 2.0.

Učinite to u sebi, da vas ne optuže za saplitanje roda rođenog, koji vam bogougodnom milošću dozvoljava da oparite uši i novčanik četiri dana u godini, a da ga izdržavate preostalih 360 i kusur.

Objektivno, nemamo razlog da sumnjamo u namere Egzita da dovuče što jača imena iz svetske, regionalne i domaće muzike. Istovremeno, pandemija je uradila svoje, bilo je otkazivanja na sve strane i bolje od ovoga očigledno nije moglo.

I da, može se napraviti festival gde tuku Hladno Pivo, Buč Kesidi, i meni posebno drag lajnap na Eksplozivu – De Limanos, Fiskalni Račun, Proleće, Kasillas i DMT. Ali onda bez kosmičke egzaltacije, molim lepo.

Problem je, naravno, što je Egzit i pre pandemije godinama gledao u leđa jednom Sigetu, kada govorimo o kvalitetu i gabaritu predstavljenih muzičara. Tačno, Siget je mnogo skuplji, ali ni Vučić baš nije Orban, mada patološki liče i jednako se raduju jedan drugom.

Ako je ikakva sumnja postojala, oduvali su je The Cure pre dve godine i nadam se da je i najvećim undergound skepticima jasno da bez velikih imena nema velikih festivala, ma koliko ta imena bila s vremena na vreme izanđana i ucvela.

Prema saopštenju organizatora, na Petrovaradinsku tvrđavu juče je došlo 42.000 posetilaca. Ne usuđujem se da im protivrečim, iako je do 23 sata Đava bila avetinjski pusta. Doduše, to jeste boljka festivalskog čevtrtka i do jutra je broj posetilaca osetno porastao. Imali smo i jedan „čep“, pa ako je to dokaz da je bila gužva – neka ga.

Pre petnaestak godina napisao sam da će ovim tempom Egzit od novinara i publike za ulaz tražiti skeniranu rožnjaču, krvnu sliku i uzorak stolice, a ova se humoristička prognoza ostvarila u obliku zelenog sertifikata o imunizaciji. To samo po sebi nije previše komplikovano, ukoliko bi portal naše e-uprave radio konzistentno i brzo, što naravno nije slučaj, i ukoliko bi svaki čovek u stanu imao štampač, što tek nije slučaj.

Zašto Egzitu nije bila dovoljna „Batutova“ potvrda o vakcinaciji, sa svim podacima i aktivnim QR kodom preko koga je za dve sekunde moguće potvrditi imunizaciju i identitet posetilaca, meni ostaje nejasno.

Druga nejasnoća, a zbog ovog se ganjamo godinama i ganjaćemo se dok smo živi, je nepristajanje Egzita da svim novinarima omogući kretanje prolazom za redare, hitne službe i VIP, odmah pored Glavne bine. Naime, pres centar se nalazi neposredno iza te bine i taj uzani prolaz je od vitalnog značaja za novinare koji nisu oduševljeni kada svaki prokleti put moraju da se gaze kroz najveću festivalsku gomilu, samo da bi radili svoj posao.

Od novina izdvajamo hapšenje 54 osobe zbog posedovanja i/li prodaje droge, od čega njih 31 ima sreću u nesreći da nisu iz Srbije. Ne znamo da li je u pitanju čist kriminal ili neobaveštenost gostiju poreklom iz zemalja sa zakonski tolerantnijim odnosom prema narkoticima, no ispada da smo u nečemu ipak bolji od ostalih.

Istovremeno, ministar policije A.V, od ranije poznat organima gonjenja, izjavio je da će MUP učiniti sve kako bi građani i posetioci festivala bili bezbedni. To bi u bukvalnom tumačenju značilo da će koliko danas uhapsiti samog sebe zbog finansijskih malverzacija prilikom kupovine stana i javno emitovane obrade zemljišta na poljoprivrednom dobru Jovanjica, gde je zaplenjena ogromna količina kanabisa.

S tim u vezi, u jednom trenutku je sa Đave bilo vidljivo osam policijskih rotacija u mirovanju, s obe strane Dunava. Ne znam kako vi, ali u mom rečniku se to zove uterivanje…. nečega u kosti. Pisaću o tome opširnije na ZTZ, kada se Egzit završi.

Nema više toliko Engleza, zbog pandemijskih zavrzlama na relaciji Srbija – Velika Britanija, ali ima osetno više Indijaca i Mađara. Ovo su naravno subjektivne procene i stranci su i dalje česta, rado viđena pojava.

U pres centru je sve manje vedeta profesije. Čak, sve je manje ljudi koje poznajem. Nemam nameru da mokrim po mlađim kolegama i koleginicama, uočavam da je trend da novinarstvo bude trend, a ne istina od sedam kora koja tu i tamo može da zaboli. Javite urednicima da Egzit može da prati i neko stariji od 30, štaviše.

Točeno pivo je 264 dinara, pomfrit 220, pljeske i nešto konkretno preko 300. Možda doba nije zlatno ali cene i dalje jesu. Plaćamo i dalje karticama, ne daj bože da dobri konobari nabodu bakšiš.

Zločin zatvaranja „novosadske ulice“, kod hotela Leopold I, bolniji je nego ikada. Nema više ni kafana, ni male bine sa kaver bendovima, nemo stoji žičana ograda pa ne može ni da se prošeta. Sahat kula, jedina takva na svetu, takođe je dobila Aušvic ruho od žice, a ko bi da se slika pored legendarnog sata neka kupi razglednicu koja se tamo ne prodaje.

Zvala me je koleginica kod muža u slikarski atelje, kraj bedema gde je sada praktično geto. Taman posla, ionako mi govore da sam kultur-fašista zbog prečestog uočavanja stvarnosti.

Bez ikakve sumnje, pandemija je ostavila traga i ljudi su depresivno euforični. Egzit nam jeste bio potreban, lično sam osetio uzbuđenje dok sam se penjao i slične emocije sam video na licima drugih gostiju, mladih i starijih. Mladi su srećniji zbog barem dva razloga: konačno su pušteni s lanca na veliki festival i ne sećaju se kakvi su bendovi tamo svirali dok su išli u jaslice.

Na ceremoniji otvaranja, pred vatromet, prisustvovali smo mućkanju najvećeg koktela pomešanih emocija na svetu, zovite Ginisa. Dobra vest je da nismo gledali Nika Vujičića i Anu Brnabić, mada Egzit ovih dana čudno podseća na himeru dotičnih.

U želju da kapitalizuje novonastalu situaciju i pokrije zjapeće rupe na binama, Egzit se opredelio da lajt motiv festivala bude „povratak normalnom životu“ i zbilja potrebna briga za jednu novu pandemiju koja nas čeka iza ćoška – mentalnih bolesti usled posledica izolacije.

Problem je naravno egzekucija i overdrajvovanje osećanja izolacije i zatočeništva. Ko je doživeo bedu i ratove 90’ u Srbiji, ne može, a da se ne zabezekne koliko je sedenje kod kuće u mirnodopskim uslovima, sa internetom, dostavom hrane, dostupnim gorivom i konvertibilnim dinarom predstavljeno kao post-nuklearna apokalipsa.

Jeste predsednik pomahnitao čovek, ali ne toliko.

Glede unovčavanja istorije, „povratak normalnom životu“ se u priopćenju Egzita besramno direktno doveo u vezu sa prvi Egzitom i borbom za ljudsko dostojanstvo, demokratiju, pa i goli život, pod režimom Slobodana Miloševića. Ovo više liči na borbu za šerove i sponzore, negoli istinsku tekovinu boraca za demokratiju, pogotovo sada, kada je Srbija sve samo ne demokratska, pravna država.

Da ne ispadnem totalni negativac, odlično je što se festivalski točak ponovo zavrteo. Podsetili smo svet da i dalje postojimo i, nadam se, shvatili da se i sa pandemijom ljudska rasa mora boriti u prezentu, a ne perfektu ili futuru. Problem je naravno…

…isprazni vokabular kojim su nam se sa Glavne bine obratili, među njima i osnivač Dušan Kovačević. Te reči možda imaju efekta kada ih sluša desetak hiljada mladih ljudi preko razglasa, ali ako zamislite da to neko izgovara drugom ljudskom biću oči u oči, jedan na jedan, deluju neuverljivo i blesavo kao plan ekonomskog razvoja Srbije iz usta premijerke.

Previše je to babi milo, da se ne bi snilo, a u javi – ništa se zbilo.

Nego, nešto sam zaboravio. Ah, da, muzika.

Pa, bilo je i muzike.

ZTZ