“Eh, kada tebe vidim na karaoke stejdžu, znam koliko je sati.”

Ovim rečima pozdravila me je koleginica, poznata novosadska novinarka, dok sam bio plitko zanesen nekom od pesama i njenom ne tako uspešnom interpretacijom. Stvarno, šta uopšte tražim na karaoke bini kada već ne planiram da pevam? Zašto sam prema ovoj bini bio pregrub u dosadašnjim tekstovima? Odgovor sam mogao sam pronaći u još jednom pitanju – zašto i dalje idem u bezočno likvidiranu novosadsku ulicu pored hotela “Leopold I”, sada krštenu u Craft Street, kada tamo nastupaju isključivo bendovi koji sviraju tuđu muziku?

Najlakše bi bilo reći da sam mnogo stariji od prosečnog posetioca Egzita i da moja generacija uopšte nije u fokusu organizatora festivala. I to je lepo, smena generacija na Tvrđavi odavno je obavljena, međutim ove subote i pored najbolje namere nisam uspeo nigde da se skućim nakon što su dugo najavljivani Greta Van Fleet završili svoj, opšti je konsenzus, dobar nastup. Idemo redom.

Kao i uvek, subota na Egzitu sa sobom nosi kumulativan efekat subotstva i publike je tog dana najčešće za nijansu više nego preostala tri. Zanimljivo je da se ovaj fenomen ne vidi tokom dana i večeri, budući da ovakvi gosti, sa ovakvim programom, na Đavu navale mnogo kasnije nego što je to bio slučaj ranijih godina, sa drugačijim bendovima i starosnim uzrastom publike koje privlače “old school hedlajneri”. Na početku blago sablasna, Petrovaradinska tvrđava namah je eksplodirala posle ponoći i na momente je bilo mučno probijati se i lomiti preko stepenica i rampi. Ljudi se, pohvalno, vladaju generalno pristojno i ako zanemarimo milenijumsku zabludu mužjaka da će ženkama biti privlačniji ukoliko urlaju u tunelu kao horda, potencijalno opasne situacije izbegnute su disciplinom i strpljenjem više hiljada ljudi. Društvo nam je postalo toliko skrnavo i nisko da sam u poslednjih nekoliko godina viđao turobnije i vulgarnije scene u pošti i prodavnici, nego na festivalu gde sam okružen armijom mladih ljudi, u transovima izazvanim emocijama i koječim drugim.

Što se ličnog transa tiče, on je Egzita 2019. u zoni tihogorućeg gneva i neće me mrzeti da ovo napišem i ove godine, i prošle, i pisaću svake koja bude došla: kojim se zlatom i kakvim telesnim uslugama može platiti akreditiv koji vlasniku omogućava da se kreće prečicom pored Glavne bine, kao što su svi novinari nekada mogli? Puno mi se kolega žali i svi šizimo u horu te me zaista zanima zašto Egzit opet brojnim novinarima ne dozvoljava da koriste ovu kraticu, koja je jedina trasa efikasnog i brzog puta ka Pres centru i nazad na festival. Neka mi se javi jedan kreposnik/ca iz Egzita koji misli da je okej probijati se kroz 20.000 ljudi, tamo i nazad, pet puta na veče, i dobiće od mene vikend u Prolom banji i seansu kod psihologa.

Megaproblem drugi: koji li se beli mag, lažni isceljitelj i hiromanter latio satnice programa i u grobljanski termin oko pet ujutru namestio dobre bendove koje bi mnoštvo nas volelo da čuje i vidi? Nas koji imamo poslove, brakove, decu, stare roditelje, znate, sasvim odrasle ljude. Zašto su Bjesovi bili poslednji na repertoaru Fjužn bine u subotu i zašto će večeras to biti Eyesburn? Sve bi to bilo podnošljivo da pre njih možemo da poslušamo nekoga ili nešto vredno, ali Bassivity Showcase?! Trep kao žanr jeste incestoidno kopile sa nasumičnim rasporedom hromozoma, ali Ovo plovi jedno deset stepenika ispod minimuma umetničke i civilizacijske prihvatljivosti.

Ne sećam se kada su me poslednji put “muzika” i tekst toliko izbacili iz mentalnog ekvilibrijuma kao sinoć, kada sam pogledao hiljade i hiljade mladih ljudi egzaltiranih ničim i u sebi argumentovano branio Armagedon kao jedan od metoda duševne dekontaminacije. Teško, neizrecivo, hipernetalentovano đubre koje cilja na podrume ljudskih osećanja i izražajnosti, a kojim ne bih mučio ni zarobljenike Islamske države. Genocid notama.

Manje bitno, od kada je Rege bina postala pokretna traka muzičke agresije? Kada je Pinki bio mali tamo se išlo na predah i otpadanje, sa povremenim energičnim naletima izvođača ili matrice, međutim od pre nekog vremena sve što na Regeu nedostaje su hladnjače sa junećim polutkama u kojima bi narod ohladio glavu i izbubecao krtinu kao Roki Balboa, pa da posle urla u tunelu u nadi da će, tako istrčan i izlajan kao pas, označiti sebe kao poželjnog partnera i brižnog oca.

No, bilo je i dobrih trenutaka. Tom Voker jedan je od njih, čovek koga ni u indukovanoj komi neću pristati da slušam, međutim, to je isključivo moj problem. On je nadaren, ima dobru poruku, bend zvuči jasno i uigrano, čak mi i deluje kao dobrica, i na takvim bih soničnim bazama voleo da gledam klince kako odrastaju, ako već ne žele da idu na Spermbirds ili Siberian Meat Grinder sa nama matorcima. Ništa čoveku i muzičarima neću prigovoriti za nastup, osim što je meni lično sve to bezveze i ponavljam – problem je u meni, a ne u Vokeru i mladima koji ga obožavaju. Što nas dovodi do Grete Van Fleet i svih kontroverzi koje su momci potegnuli u odveć zagrejanoj muzičkoj čaršiji naroda serbskog.

Prvo je krenulo bezazleno i to otprilike izgleda ovako: dobroćudna osoba X tvrdi da su oni Led Zeppelin za klince i sve koji se tako osećaju. Malo oštriji kritičari napomenuće da GVF stvaraju pod vidnim & čuvstvenim uticajem bar nekolicine bendova, zbog čega su, misle oni, nedovoljno autentični i talentovani. Na kraju ove lične skale je stav da su pretenciozni i naporni, te da je sve iz tog žanra odavno odsvirano i stavljeno ad akta. A istina od koje se mora poći je da su GVF održali odličan nastup na Egzitu i autoru je bilo drago što privlače mlad svet koji će preko njih, jednom, otkriti i druge bendove, možda ne obavezno nove i trenutno popularne.

Greta Van Fleet nisu Led Zeppelin za decu, ma koliko takva odrednica bila zavodljiva i lepa za izreći, zato što oni nemaju isti svet i ljudski material za raditi sa, kao što su nekada imali Cepelini. Takvo je poređenje tačno koliko i ono da su rudar i programer danas pripadnici iste, radničke klase, i da zajedno moraju praviti vrli novi svet. Avaj, društvo na Planeti je toliko raslojeno, zbunjeno i pomereno, da ovi momci svoj bunt grade na temeljima suprotnim Vudstok generaciji. Biti otvorenih čula, iskren i emotivan, danas je bunt više nego bilo koji drugi oblik nepristajanja. Njihov muzički i tekstualni alat je ljubav i sve komplikacije, odnosno potencijale za promene, koje ona proizvodi u digitalnoj dobi.

Da li su oni reanimirali rokenrol i bunt kao njegov osnovni predznak? Nisu. Oni su tek dobri vesnici nove ere u kojoj tradicionalno sviran i tumačen rok mora da umre i bude ritualno spaljen. Kada se u ovom veku pojavi neki novi, istinski replicirani Led Zeppelin, tada će ga zajedno slušati programer i rudar, u kafani u koju redovno idu, sa identično popunjenim izbornim listićem i tumačenjem stvarnosti oko sebe.

ZTZ        

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.