Sećate se klikbejta od pre dve godine pod naslovom „Da li je Tejlor Svift novi Van Halen?“ Dosta nas otrovanih sviranjem je uznemireno otvorilo članak, spremni da zarijemo kandže u beslovesnog autora, dovoljno drskog da tehnikom baba i žaba udari na legendu gitarske rok muzike. Međutim, pisac uopšte nije poredio njihova gitarska umeća, talenat i doprinos muzici, već je navukao ražešćenu publiku na uradak u kom iznosi notornu činjenicu da je Svift trenutno uzor deci željnoj sviranja gitare, posebno devojčicama, čiji je broj polaznica na časovima gitare osetno veći u odnosu na period kada je Van Halen palio i žario.

Ne znam da li je Egzit, kao zamišljen entitet, pročitao ovaj tekst ali svakako se ponaša kao da jeste. Egzit nema problem da glasno kaže da su rok i gitarska muzika mrtvi. Znam, znam… vi ili ja ćemo ustvrditi da je rok mrtav klinički, ili ima puls ali je mozak mrtav, da su oko njegovog kreveta ucveljenja rodbina (izdavači), čitač natalnih karti (fanovi) i sumnjivi čovek sa viskom (industrija opreme) ali to ne menja stvari na terenu. Egzit racionalno igra na bezbednu kartu koja donosi profit ali i prateće socijalne troškove jedne nadasve mobilne, adaptivne, brze i plitke generacije, koji se njih ne tiču.

Za Egzit 2018. Tejlor Svift je bolja gitaristkinja nego Edi Van Halen. Gibson, uz Fender najpoznatiji proizvođač električnih gitara, u maju je proglaso bankrot. Visio je na koncu mesecima, pa su ga preskupe gitare i manjak gitarskih idola u etru overili u glavu.

Slično se desi i meni kada uđem u autobus koji vodi na Đavu. Šuplje zrno od devet milimetara izgleda primamljivije od posetioca festivala zbijenih na prednjim vratima autobusa, iako pozadi ima dovoljno mesta. Tribalna srpska zajednica (RS) osvojeni javni prostor i dalje tretira kao karakterni kapital i što je kasta počinioca niža, potreba je veća. A pištaljke? Naravno da su i one tu, paganohrišćani rado teraju demone bukom, mada je kondukter razvio imunitet i to ceo projekat čini evolutivno beskorisnim.

Petrovaradinski Gradić za Egzit je spremio novo lice, obnovljeno i sveže. Ciničniji od vas će mi reći da radovi na nekim objektima i ulicama i dalje traju ali u tom slučaju ću vam pokazati list „Dnevnik“ od 26. januara ove godine, gde lepo piše da je Gradić zapravo restauriran još proletos. Samo loše stvari gledate, nikada dobre i ono što je urađeno, sram vas bilo. Izdajnici.

Pred sam ulazak u Tričarijalend napadaju me “hostese od vinjaka”. Ne znam tačno zbog čega ali setih se izjave pisca i kolege Đorđa Randelja – „kakve sam sreće, da me bog baci iznad Kruševca pao bih u računovodstvo Rubina.“ Pred sam ulazak na festival i detaljan civilni pretres koga nadgleda policija beše i jedan simpatičan detalj, relativno mlada majka sa malenom ćerkom pešačila je kaldrmom ubeđujući dete da je prati. Klinka se buni, neće pa neće, smeta joj gomila sveta, a žena je lepo zamoli rečima „hajde, mama da se podseti…“

I to je lepo, Egzit sada broji jedan ceo život.

Kao i uvek, prva stvar je odlazak u pres centar i prateća kolegijalna rekonsolidacija sa bandom. Vidim da je studio veći, a glavni prostor komforniji, jedino je vlaga užasavajuće ista, na radost posednika skupe tehnike. Još je rano, ljudi je malo, a na Glavnoj bini su The Frajle, čija je festivalska selekcija u novosadskim kružocima stvar sprdnje. No, bez obzira na stepen petrifikacije tkiva slušalaca The Frajle zvuče dobro i velika bina im leži.

Pada mrak i Venera nam se prva javlja na nebu. Ona je uzrok većine sudbinskih tragedija srpske države i društva jer previše ljudi poželi želju kada je vidi tako jarku na nebu, a ona, pošto nije zvezda nego planeta, nema obavezu da nam želje i usliši. Znam ovo zato što su drugari/ce fizičari iz sekcije „Horoskop eliminator“ ponovo otvorili Planetarijum za posetioce Egzita, idite ako možete. Zapravo lažem, imam aplikaciju koja u realnom vremenu otkriva nebeska tela ali to ne znači da me fizičari/ke nečemu ipak nisu naučili.

Drugom zakonu termodinamike, recimo. Onaj deo sa Plankovim načelom.

Ukratko, Egzitov perpetuum mobile je u prirodi nemoguć, pa makar ta priroda bila Novi Sad. Energija koju konvertuje na relaciji organizator-korisnici ne ostvaruje pun rezultat i njen značajan deo se gubi u konfliktnim procesima tipa ukidanja „novosadske ulice“ kod hotela Leopold I. Dosadan sam, znam, ali Ovo će biti tema dok je Egzita i Tvrđave. Pričao sam sa raznim svetom novosadskim i utisci o festivalu su mahom podeljeni. Preovlađuje mišljenje da gradska i državna uložena dobra nisu vraćena korektno, za korist koja je niti jasno privatna, niti jasno državna. Novosađani/ke ne uživaju nikakve povlastice, Đava se raspada, a od društveno-političkog lidera mladih, inicijatora promena i mosta između ljudi i progresa Egzit je postao najveći regionalni stabilokrator i čuvar mulja ustajalih vrednosti, posle NJ.K.V. predsednika Republike jakako.

Na radost tejlorki sviftova ovog sveta.

Dok čekam svečano otvaranje slušam dopadljive Bitipatibi na Fjužn bini, šira rodbina i ja tojest. Nisu krivi, u tom terminu Đava je još prazna. Gledam ljude koji se pentraju uz vertikalnu liticu na MTS štandu, mere im vreme i sve, bio bi fazon da časovnik pokazuje godišnji gubitak operatera čija nas sudbina sve veoma zanima. Kako god, idem na švedski Dr Living Dead na Eksploziv areni, momci prže za respekt, kako drugačije kada im je sajt deathfuckingtrash.com. Opet pres centar na ispravak oronulih kostiju pa pravac na LP, Glavna bina. Harizmatična pevačica i autorka Lora Pergolizi osvaja mlađu publiku bez previše muke, peva bez previše falša i zviždi za medalju. Vidim da se srela sa premijerkom države bez tužilaštva i Ustavnih normi Anom Brnabić, što je nakon ukulelea druga greška koju je te večeri počinila iz najbolje namere. Poseta premijerke se odlično nadovezala na priču o karakternom kapitalu tribalnih zajednica, odnosno manjku, što je posebno vidljivo ako je u društvu gradonačelnika Miloša Efendi Vučevića.

Elem, čovek koji se sa pravim ocem radikalski borio protiv Egzita tokom nastanka i čuvao leđa ideološkom ocu osuđenom za ratne zločine, sada je deo savršene VIP ikebane sa premijerkom i njenom devojkom. Pišem da su lepo kliknuli na Egzitu jer jedino oni imaju para da plate pivo od 320 dinara, vodu 180 ili pljesak 350. A onda se desilo, otvaranje. Gledam radnu narukvicu zelene boje, piše „Freedom“, mislim se „ovo znači sve i ništa“, hoće li ovo otvaranje makar filozofski biti manje dubiozno od lanjskog govora Nika Vujičića, u kom nas je toplo ljudski zamolio da se volimo više nego inače?

Priznajem da sam pacer za scenski pokret i koreografija vrsnog Sergeja Polunjina i pratećih umetnika deluje prigodno i okej. Problem mi prave uši i ono sivo između. Pevanje o slobodi, ličnoj ili kolektivnoj, u ovakvoj Srbiji i na ovakvom Egzitu, sa muzičkim podlogama En Vogue, The Queen, George Michael ili Bella Ciao, pretvara Vujičićev govor u novoozavetno predanje tri mudraca na Suncem okupanom Vitlejemu.

Vidite, Ana Brnabić je totalno broke free osoba, baš kao rahmetli Fredi Merkjuri, zato što je manifest istopolne ljubavi u Srbiji i te kako moguć ako imate profesionalnu naoružanu pratnju i blindiran državni auto. Ana ide i korak dalje, ona mirno može poljubiti osobu koju voli javno jer srpski patriota ne bije žene, osim ako nisu u vezi ili braku. A čak i da jesu, lokalni siledžija desnicu poteže isključivo na muške gejeve. Dobro, poteže i na ženske, ali put svojih gaća, ne tuđeg lica. Brnabić i efendi Vučević su apsolutno oslobođeni ljudi koje ne smemo uznemiravati neslobodama drugih, a lista je podugačka. Polovina ne glasa, mediji ućutkani, opozicija smrvljena, krimosi vršljaju, ološ se predstavlja kao nacionali cvet, ali eto, mi na Egzitu, i samo Egzitu, pucamo od slobode. Ceo prizor izgleda mučno i na momente ponižavajuće ako pesme i prizor sagledate kao išta više od puke Farmakološke zabave.

Sasvim slučajno, nije li ovo opis Srbije danas?

Bio i vatromet, a posle njega Fever Ray, pelinkovac među muzičkim zvezdama u smislu da vam se ili jako dopadaju, ili povraćate jučerašnju sarmu. Publika je bila vidno zadovoljna intelektualno provokativnim nastupom ali se odmah posle dogodio zanimljiv i po neke neprijatan socijalni eksperiment. Kada su jednom davno, dok je Egzit mario za gitare, na Glavnoj bini nastupili Grinderman posle Portishead, publika je doživela emotivni nokaut. Tačno, publika jednih se ukusom preklapa sa publikom drugih ali to nije umanjilo poguban efekat nespojivosti osviranog, osim ako niste mortus pijani ili posedujete senzibilitet mermera. Sada zamislite na šta liči livada „Mejna“ kada muziku slušaju poklonici eko-električne emancipacije, a za mesto se među njima guraju oni koji bi da vide hip-hopere Migos, nakon Fever Ray.

Rečju, aprijatno. Festival naravno ne garantuje za odgoj i svetonazore publike, zbog čega sam koncert gledao sa bezbedne udaljenosti. A Migos? Piše „Blic“, a ja mu sve verujem, da su napravili haos i to jeste reč koja bi se mogla upotrebiti, posebno u listu terminalno obolelom od hipertekstualizacije naslova. Dobro, a Migos? Ne znam, nisam bio, otišao sam na raspoloženog Marka Luisa i sve vreme razmišljao o sledećem: umetnici koji nam se predstavljaju društveno neprihvatljivim ponašanjem daleko su manje opasni po samo društvo od onih koji nam se dočaravaju stvarima i pojavama sasvim normalnim. Srpski, kao Planeta nismo otišli tamo gde se đere ide jer je Elis Kuper javno pio krv i sekao lažne glave, već zato što su Migos i slični predstavili ortodoksno bahaćenje, prostakluk i mizoginiju kao ideal kojem se stremi i poželjan materijal za budućeg zeta i snajku.

Veče se zakuvalo uz Dog Eat Dog na „metal areni“, neformalno znanoj i kao Egzitovo Odeljenje palijativne nege za gerijatrijske pacijente. Bend odlično raspoložen, ton na „Eksplozivu“ za klasu bolji nego lane, a prostor popunjen starim znalcima. Ništa lepše za uvod u mističnu Sevdaliza na „Fjužn bini“, ona je bila stanovito otkriće večeri sa zanimljivim scenskim nastupom ali je morala da mi detonira debelo crevo užasno nekotrolisanim basovima, koji su ovih dana delikates svetske moderne muzike bez kog se ne može, jednako horni iz filma Inception u svetu akcionih i SF ostvarenja.

I tako, pre standardno dobrog Ritma Nereda (slušam ih tek 637. put), a za Gobline nisam imao dovoljno kostiju, odem u pokojnu „novosadsku ulicu“ na Gift. Da vidim, čujem, javim se, sednem, odmorim od Stranih Elemenata, neobavezno sretnem poznate i upoznam nepoznate…

Znate kako je išlo?

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.