Čovek je životinja podređena timskoj igri. Sve što u nama vredi najbolje rezultate daje kada se uklopi u kolektiv koji igra kao jedan za potrebe svih, a mi smo vremenom stvorili pisane zakone i nepisane norme kao pravilnik za korisno i, ako je moguće, lepo ponašanje. Svi znamo barem jednu osobu koja nije ni posebno zanimljiva, ni posebno prijatna, ali njena spremnost da uvek odigra za dobrobit svih nas čini je poštovanom u društvu i za nju ćemo se relativno lako žrtvovati.

Vremenom se pravila ponašanja mogu promeniti. Moral kao skupina poželjnih modela ponašanja nije monolitna tvorevina zapisana u kamenu. To je delikatan skup svih ljudskih radnji i posledica koje one proizvode, podložan izmenama kada ga vreme pregazi. Ono što je bilo društveno prihvatljivo pre 100 godina nije danas, neke stvari koje sada radimo biće prezrene kada prođe jedan vek i tako će biti dok je i nas ljudi.

Dešava se nekada i to da se u određenom vremenu suprotstave postojeće norme i novi svetonazori koje društvu nameću pojedinci, institucije ili organizacije. Nekada su potonji debelo u krivu i onda čovečanstvo, kompletan naš ljudski tim, trpi gubitke, nekada neprimetne, nekada genocidne, zavisi kako reaguje ostatak ljudske ekipe. Mi smo izrazito društvene životinje i u našem slučaju pravi pobednik života nije ni najjači, ni onaj koji se najlakše prilagođava, već onaj koji igra za tim.

Samica je i dalje najoštrija kazna za zdravog homo sapiensa. Ćelija može biti fizička, ali i nevidljiva, i ona je opasnija, zbog čega sve više nas diže ruku na sebe iako na prvi pogled sve deluje u redu.

Ponekad se desi suprotno, pojave se ljudi svežih, humanijih misli i društvenih normi. One se katkad neosetno, a nekada uz puno krvi, ugrade u naša kolektivna bića i posle svega par dekada smatramo da su oduvek bila tu, u nama. Prosvećeni ljudi su skloni da takvim osobama, institucijama ili grupama odaju priznanje jednom kada točak istorije potvrdi da su novouspostavljena društvena načela ne samo bolja, već čine temelj našeg budućeg života, ophođenja i kulture. Dobar spomenik se po pravilu podiže osobi koja je, na ovaj ili onaj način, „popila metak“ za ekipu, koja u trenutku otkrivanja zbog toga živi kvalitetnije i pravednije.

Ono što se desilo i dešava se u jednoj školi u Sremskoj Kamenici, a ona nije jedina, mi već sada možemo oceniti kao civilizacijski korak unazad koji nimalo ne doprinosi timskoj igri. Naprotiv, u pitanju je sebično krojenje novog društvenog ugovora, kojeg nameću oni koji su prekršili dosadašnja pravila igre. “Srbovanje” im, naime, niko i nikada neće moći osporiti, a za druge vrednosti ko nas pita.

Artistički nadaren, praistorijski čovek koji je crtao životinje na zidovima Altamire verovatno nije bio prvi u redu za jelo, ali njemu je bilo prihvatljivo da aktivni lovci jedu pre njega zato što su preuzeli rizik borbe sa zverima. Za njega će nešto sigurno preostati i lovci će ceniti što je ulepšao stanište, gde su sada priče oko vatre praćene slikama, deluju moćnije i jačaju timski duh. Mi danas živimo u društvu gde pravi lovci jedu poslednji, a za trpezu prvo sedaju zveri.

Kada profesor ili nastavni program insistiraju na jačanju nacionalnih i etničkih sentimenata učenika, oni zaboravljaju dve važne stvari. Učenici su, naime, ljudska bića već rođena sa neodvojivom, snažnom tendencijom da najviše vole sebe i svoje. Osećanje patriotizma, odnosno izraženih emocija prema svom kraju, gradu, regionu i na kraju državi, u deci je prisutno od momenta kada progledaju. Oni su takođe timski igrači, čak i ako još ne umeju da hodaju ili govore, pa se vremenom njihova ekipa proširi sa članova familije na svaku osobu spremnu da učestvuje u igri, ako su pravila ista za sve.

Druga stvar koju nacionalni oci ne mogu ili ne žele da shvate je da forsiranje etničke, nacionalne i druge timske matrice sa ključem, u 21. veku neće od dece obavezno napraviti moralne ljude. Oni na svom jeziku i u svojoj kulturi neće po definiciji bolje promišljati bitne događaje i procese, čijim zbirom mogu biti u stanju da predosete ishodišta svojih društava i njih u njima. Sposobnost predviđanja važnih društvenih događaja i načina na koji će oni jednom promeniti moral je sudbonosna za svaku, pa i našu državu, ali naši lideri odavno više nisu timski igrači.

Insistiranjem na školskom književnom narativu koji je zagledan samo u svoj stomak, svoje žrtve i nadanja, deca naizgled paradoksalno prestaju da bivaju timski igrači. Društvo koje stasava i razvija se isključivo na pričama sa dedovog ognjišta, može nam podariti samo mladunce spremne da brane to i nijedno drugo ognjište. Jadna su društva osuđena na život u jednoj pećini, bez društvenog dogovora i timske igre. Takva društva ili više ne postoje, ili im predstoji mučno nestajanje.

ZTZ

Ako misliš da vredimo, podrži nas mesečnim donacijama.